arrow up
Ж | Ž
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Владимир Бурсаћ: Шта за мене значи појам Покољ?

Залагање Удружења ”Јадовно 1941.” да своје активности на очувању и развоју културе памћења страдалих предака и сународника за време Другог светског рата на територији независне Државе Хрватске, подигне на ниво научне заједнице, заслужује велику пажњу. Нажалост, сведоци смо колико је тако нешто мукотрпно и напорно, и на колико неразумевања, отпора или једноставног заобилажења и прећуткивања, од стране званичне научне заједнице, наилазе ентузијасти и вредни национални радници. Као да само по себи већ није довољно хорско порицање друге стране да злочина није било, јер се злочини систематски умањују, обезличавају, стављају под сумњу. Морамо признати, да то врло успешно, чине све институције, званичници, научници, верски прваци и јавност држава које су наследиле

Ђурђица Драгаш: ТАМО

Тамо сам се родила, тамо ћу се родити опет. На Крушковачама,међ’ крошњама и травом,спавају очи њихове..Тамо су Јован и Деса.Тамо су Милан и Боса,Стеван и Милица,Богдан и Смиљана.Тамо су моји,Тамо су наши. Тамо сам умрлаи тамо сам се родила,њихова и наша.Израсла из мрака,ћерка ветра и сестра облака.Туга и радост рода мога. Тамо ме је тама прогутала икрвава земља прекрила.Тамо сам поново никла,као коприва крај кућнога прага. Тамо су ме затрли.Мене и наше,без трага и спомена,без гласа и сузе. Тамо сам занемела и проговорила.Тамо сам се родила,тамо ћу се родити опет. Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: ЂУРЂИЦА ДРАГАШ

Никола Милованчев, Фото : Јадовно

Фалсификати о логору Јасеновац и истина о геноциду над Јеврејима Срема 1942. године

Последњих година учестали су покушају минимализовања броја жртава у логорима на подручју Независне државе Хрватске (НДХ), посебно у логору Јасеновац и у систему логора Госпић – Јадовно – Паг. Ови фалсификати историјских чињеница иду до крајње  бесрамности, чак и преко границе здравог разума – до тврђења да у Јасеновцу није био концентрациони већ радни логор итд. Томе се треба супротставити ширењем истине и зато истину треба износити, посебно младој генерацији. Пише: Никола Милованчев Свакако треба осудити злочине почињене на свим странама, без обзира ко их је починио – неко од припадника нашег народа или неког другог народа; сваки злочин је плод болесног менталног стања појединца који га је починио. Међутим,

mekinjar-hram.jpg

Не заборавимо жртве из Мекињара

У Селу Мекињар, Подлапача, код Удбине у Лици, 15. фебруара 1943. године усташе су поклале и спалиле у кућама и шталама 32 Срба, углавном жене с дjецом и старце.  Поводом годишњице овог страшног злочина, доносимо имена мученика убиjених на данашњи дан. *Списак жртава ниjе коначан и дефинитиван, а селектован jе из укупног списка жртава села Мекињар коjе су везане за фебруар 1943. године. У књизи се о злочину том и околним мjестима , између осталог, наводи:  Село jе спаљено до темеља а и многе жртве су бачене у ватру. Осам дана касниjе, 23.2.1943, спаљено jе и село Крбава коjом приликом jе убиjено 20 лица, махом стариjих људи  од коjих jе већина спаљена у кући да се ни лешеви нису могли пронаћи.

crna-knjiga.jpg

Жртве из Билајске улице у Госпићу 1945. године

15. фебруар jе дан, када се, осим жртава из Мекињара, сjећамо и групе госпићких Срба коjи су обjешени 1945. године. Наше jе да ни jедно стратиште и злочин не заборавимо, без обзира на броj жртава. Покушали смо пронаћи нешто више о поменутом злочину. У књизи „Котар Госпић и котар Перушић у народноослободилачком рату 1941-1945“ у издању ХАК из 1989. наводи се следеће: „Групу од 10 ухапшених грађана Госпића српске националности усташе су обjесиле у ноћи 15. вељаче 1945. године на телеграфске и електичне ступове у Билаjскоj улици. У овоj скупини обjешени су: Софиjа и Недjељка Теслић кћери (Николине) из Госпића, Јово Бањеглав из Билаjске улице, Дмитар Обрадовић из Госпића, Кока Кекић из Госпића, Тихомир Оклобџиjа,

Сјећање на Матију Стијачића, жртву усташког терора и геноцида

Свети Сава је истовремено и свјетски дан сјећања на жртве холокауста, па је ред да се подсјетимо на неке од жртава, ужасних злочина и геноцида који су усташе Анте Павелића починиле над Србима у злогласног фашистичкој Независној Држави Хрватској. Једна од скоро милион недужних жртава усташког и фашистичког терора је и свештеник Матија Стијачића, рођени Требињац којег су након мучења усташе бациле у једно од јама и масовних стратишта на Велебиту.  Нажалост већина Требињаца не зна пуно о Матији, иако је мученички пострадао од усташке руке, како он тако му отац и син, а још нема ни своје улице у родном Требињу. Када је избио Други светски рат, на челу

Оливера Шекуларац: За оне што су заборавили деду и крст његов, вечности нема

Од Божића, радосни празници у низу… Крстовдан се Богојављањем окитио, небо отворио, и опет су очеви стихови близу… “Крститељу свети Јоване, вране се легу у торњу твоје звонаре…” Па нек’ буде воља Божија, можда ме виде они који су ми крст даривали. А мој крст је лички, јадовнички, из велебитских јама изникао, у равници све у јамама оплакао, избеглички од рођења… Мој крст је дедин, изгорео са кућом, а у мојој души још гори. Преклан са њим, а сваким даном све више збори и боли. У сваком празнику сузом ромори и молитви приволи. У мом крсту завичајна колевка тихо се њише, зна и она да је због прадедовског крста постала пуста.

Ђурђица Драгаш: Очи Јованове

Питају ме, прогоне ме, чекају ме, гледају ме.. Уснуле, залеђене, скамењене,очи Јованове. Нежне, дечје, нељубљене,очи Јованове. Видим их у сваком кутку неба,чујем у свакој капи кише. Гледају ме из злаћаног  класја,уплашене и окрвављене. Крију се у мраку Велебита, гоњене и ухваћене,  рањене и уморене,очи Јованове. Отргунте са мајчиних груди, из очевих руку.Уплакане и престрављене, умируће очи Јованове. Очи што запамтише небо без месеца и  мокру траву, задах крвника и мирис крви. Гледају ме, невиђене, заборављене.Питају ме, прогоне ме, чекају ме,очи Јованове. Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: ЂУРЂИЦА ДРАГАШ

Ђурђица Драгаш: Уочи Светог Јована

Далеко сте… прекрио је снег наше пусто село… Далеко сте, ал’ бићете сутра с нама… у пламену свеће, у нашој молитви, у осмеху једне Јоване и снази једног Вука. Кажу да се на Богојављенску ноћ отварају небеса, да се остварују жеље које те ноћи замислите.Био је синоћ пун месец, небо чисто, препуно звезда, а моје жеље превелике.Да смо здрави и да вас имамо…Ех… да имамо вас…Ал’ немамо… Увенуше заувек изданци нашег стабла. Осташе на Крушковачама ваше дечје очи, недоживљене љубави, нерођена деца.Осташе заједничке радости, свадбе и крштења.Oстаде живот…У вашим умирућим очима заледише се слике огњишта и црвених, ситних јабука што миришу на прозору до пролећа. Сутра нам је слава! Питам

Мирко Рапаић: Посљедњи Божић

Била jе субота, 4. jануар 1941. године. Био сам тада ђак четвртог разреда ниже гимназиjе у Кореници. Дочекали смо школски распуст за Божић. Звони школско звоно и jуримо на улицу. Свако на своjу страну. Ја идем за моjе родно село Језерце, коjе jе удаљено седамнаест километара од Коренице. Далеко jе и зима jе, али ћу до ноћи стићи да са своjима проведем божићне празнике. Стигао сам до првих кућа села Приjебоj, и jош само три километра па сам код куће. На улазу у Приjебоj, наприjе jе заселак Мажари или, како смо их ми звали, Марасовићи. Ту су све хрватске куће. Баш у том засеоку поjавише се на пртини три младића, моjих година или мало млађи. Али их не познадох

Оливера Шекуларац: Да л’ да јаучем или да мучим, мук само понеко чује, препозна…

О Покрову кад би у цркву завичајну требало поћи траговима предака, најпре тихо, сузно замолим Господа и све наше претке мученике да нама, који смо остаци наших преживелих лоза, да утеху и снагу да останемо под Богородичиним плаштом. Ми који знамо шта значи слава у Врепцу под небом, под оним истим небом под којим су се вековима рађали они чију крв носимо… Од њихове душе је и то небо, кости у земљи, корен на небу. Ако ишта памтим и знам, а пола живота сам на срећу уз Баку провела, знам да је мој деда Никола редовно цркви ходио. Њега убише туђи у његовој ’45-ој, цркву срушише они који за Бога

Немања Зивлак: Попадија

Дарa, стамена и поносита Личанка, није имала страха ни пред вуком, нити пред хајдуком. ENGLISH Почетком Другог свјетског рата доњолапачки парох био је јереј Никола Ј. Богуновић. Рођен је 03. јануара 1908. године у Зрмањи код Грачаца. Скроман, миран, тих и богоугодан свештеник који је живио са попадијом Даром и синчићима Павлом (Пајом) и Ђорђем (Ђокицом). Рат као и сваки доноси велико зло јер је сам по себи једно велико зло. Почетком маја 1941. године, сушто зло ће закуцати на врата оца Николе, зло у црним униформама. Већ након мјесец дана њега ће одвести прво у Госпић а потом на Велебит гдје је бачен у неку од велебитских јама са

Др Ђуро Затезало: Покољ на подручју комплекса логора смрти Госпић – Јадовно – Паг

Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање СВЈЕДОЧАНСТВА ГОРСKИ KОТАР И ЛИKА ГОСПИЋ – ЈАДОВНО – ПАГ Анте Антуновић, Мушалук, Госпић Био сам стражар у Збирном усташком логору у Госпићу 1941. године Своју изјаву о хапшењу и убијању Срба у госпићкој казнионици Окружног суда у Госпићу и логору Јадовно на Велебиту дао је Анте Антуновић у Госпићу 6. јула 1952. године. „За вријеме Југославије био сам стражар код Централног затвора Окружног суда у Госпићу. Ту сам остао и успоставом Независне Државе Хрватске, све до 1943. године. Мјесто дотадашњег управитеља затвора Нике Рукавине заузео је 1941. године Мијо

Ђурђица Драгаш: НЕБО У ВОДИ

Лепо је и страшно јутро дивосељачко. Небо се у води огледа.Распукнуто и модро. Потоке Оке исплакале.Закукале за песмом девојачком.За коњима што грудима њиве ору.За капом црвеном са ресама црним,накривљеном,опеваном,на срцу исцртаном. Обелео снег стазе зарасле.Прекрио пустош,сакрио таму. Под пахуљама белим самују гробљатраговима зверињим изгажена.Нема птица.Немо је небо.И земља смрзнута тихује. Лепо је и страшно јутро дивосељачко.Као извежени покров за покојника,као младост по ливадама расута,изникла,погажена,вечношћу обожена! Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: Ђурђица Драгаш

Ђурђица Драгаш: Јер… ми смо иста крв

У Кући Милановића у Бањој Луци промовисан је књижевни првенац Ђурђице Драгаш Вуковљак  “Јер …ми смо иста крв’’, посвећен свим невиним српским  жртвама – од Дивосела , преко Јадовна, Госпића, Пага,  Гаравица, Пребиловаца – до највећег српског стратишта Јасеновца. Кроз потресне судбине  страдалих  у својим пјесмама Ђурђица поручује  – дугујемо им незаборав, да се не би поновиле ’41. и ’91. година. Професор доктор Душко Певуља, директор Куће Милановића рекао је да је посебно срећан због  промоције, зато што се прича о националном страдању уклапа у концепт ове куће српске културе. Српски културни образац, послије искуства 20. вијека, мора у себе да укључи и тзв. културу сјећања. Заправо није ријеч о сјећању, већ ова збирка свједочи о ономе што

Јадовно 1941. – Летак

ПРОТИВ ЗАБОРАВА Преузмите летак у PDF формату Јадовничку мисију можете помоћи ако штампате летак обострано, у боји на папиру А4 формата, пресавијете и поклоните пријатељима. ПОМОЗИТЕ ДОНАЦИЈОМ НАШЕ ПРОЈЕКТЕ АGAINST OBLIVION– CONTRE L’OUBLI – PROTIV ZABORAVA – CONTRO L‘OBLIVIONE – GEGEN DAS VERGESSEN – ПРОТИВ ЗАБЫВАНИЯ – PROTI POZABI – ПРОТИВ ЗАБОРАВА

Шаранова јама (фото: www.panoramio.com)

Др Ђуро Затезало: Убијени и прогнани Српски православни свештеници на подручју Епархије горњокарловачке у вријеме НДХ 1941. – 1945. године

Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање Убијени и прогнани Српски православни свештеници на подручју Епархије горњокарловачке у вријеме НДХ 1941. – 1945. године Трлајић Сава (Светозар Трлајић) (Мол. Бачка, 1884.), Епископ горњокарловачки. Усташе га ухапсиле 17. јуна 1941. године, мучиле га у штали злочинца Јосипа Томљеновића у Плашком са још 13 Срба и свештеника, те се наслађивали у његовим мукама. Има свједочења да је одведен у логор “Даницу” код Kопривнице па у у казнионицу Окружног суда у Госпићу гдје је мучен. Половином аугуста 1941. године везан је с већом групом Срба у ланце и одведен према

„Јер … ми смо иста крв“, пјеснички првенац Ђурђице Драгаш у Бањој Луци

У Кући Милановића, у суботу 09. новембра 2024. у 18 часова биће представљена збирка поезије „Јер…ми смо иста крв“ Ђурђице Драгаш Вуковљак. Ријеч је о првој пјесничкој збирци коју чине стихови пуни сјете и туге, а коју Ђурђица посвећује свим невиним жртвама Покоља. Ђурђица Драгаш Вуковљак је уредницa привредно-политичке рубрике Првог програма Радио Београда. Иако се дуго бави писањем а њени текстови и пјесме су објављивани на сајтовима удружења грађана „Јадовно 1941.“ и РТС-a, до сада није објавила књигу. Збирка пјесама Јер… ми смо иста крв њен је књижевни првенац. О поезији, књижевном изразу и инспирацији за ову збирку говориће сценариста Наташа Дракулић, испред издавача Момчило Мирић, предсједник удружења „Јадовно 1941.” из

Покољ у селу Медак 5. новембра 1944.

Село Медак, Госпић. Усташе су 5. новембра 1944. побиле и спалиле 40 српских сељака. Сазнање о овом злочину, коjи наводи Ђуро Затезало у своjоj књизи „Радио сам своj сељачки и ковачки посао“ – свjедочанства геноцида. (СКПД  Просвjета, Загреб 2005.) покушали смо проширити консултуjући ширу литературу. На жалост, као и о многим другим стратиштима нашег народа, о овом злочину нема много записано. У књизи Гоjка Везмара „Усташко-окупаторски злочини у Лици 1941-1945“ о Покољу у селу Медак, налазимо сљедеће:  Наjмасовниjе злочине у посљедња два мjесеца 1944. године починиле су усташе у Метку и околини, као и у Могорићу. У Метку су у два наврата убили 78 лица од коjих су 10 заклали. Према поименичном попису жртава наjвише их jе побиjено 5. новембра,

Потресно свједочење Мане Бобића о злочину у Млакви (Лика) 6. августа 1941. године (ВИДЕО)

Дана 6. августа 1941. године оружане снаге НДХ (усташе и наоружани цивили из Косиња, Перушића и Пазаришта), одвели су од својих кућа више стотина српских цивила у засеок Косу и ту их убили спаљивањем у кући, штагљу и пецани Јове Глумичића. Тада је убијено 286 становника Млакве, од који је 122 било дјеце до 15 година старости. ПРИРЕДИО: Ђорђе Пражић Из усташког ватреног пакла спасило се троје млађих особа: Невенка Глумичић, Мане Бобић и Мане Милеуснић. Послије Другог свјетског рата Мане Бобић је живио у Енглеској, гдје се и оженио. Први и последњи пут посјетио је своју родну Млакву 18. августа 1988. године, када је код Бранка Цвијановића и Стевана

ДУШКО МУЖДЕКА: У ВЛАОВИЋА НЕМА ТКО ДА ОРЕ

Књига евоцира страдање Срба 1941. године. Аутор кроз потресну причу, поткрепљену аутентичним догађајима и личностима, говори о масакру над српским становништвом у Независној Држави Хрватској који је прерастао у највећи злочин геноцида. Душко Муждека, српски хуманиста, књижевник, правник, рођен је 1920. године у Глини, Банија, а умро у Београду 2008. године. Правни факултет уписао је у Загребу. Међутим, 1941. године, усташе су га заједно са породицом и другим Србима депортовале у логор Цапраг у Хрватској. По изласку из логора, преселио се у Београд и 1944. године учествовао у борбама на Сремском фронту. Правни факултет завршио је у Београду. У периоду Информбироа провео је две године као заточеник на Голом отоку. Последњу

Мирко Рапаић: Разговор у возу 1989. године

Данима сам крстарио од села до села моjе кршне Лике. На том путу нађох се, септембра мjесеца 1989. године, у возу, на личкоj прузи Госпић-Грачац. На жељезничкоj станици у Госпићу испратио ме jе моj добри ратни друг Петар Штулић, у чиjоj сам кући боравио и уживао гостопримство неколико дана, сакупљаjући податке о усташким злочинима у Госпићу и околини. Колико год да jе наш сусрет, послиjе много година, био радостан, толико jе и растанак био тужан. Као да се никад више нећемо видjети. Можда и нећемо? Петар jе ускоро са фамилиjом морао да бjежи из госпићког пакла. Једва су живу главу извукли, а кућу су им Хрвати спалили до темеља, као и све остале српске куће. Његовог рођеног брата Бранка

Ђакон Будимир Кокотовић: Свети свештеномученици горњокарловачки

Мартилогиј (мученикослов) свештенства и монаштва Епархије горњокарловачке Књига „Свети свештеномученици Горњокарловачки – Мартирологиј (мученикослов) свештенства и монаштва Епархије горњокарловачке“, коју је написао ђакон Будимир Кокотовић, представља значајно историјско сведочанство о страдању свештенства и монаштва Горњокарловачке епископије током Другог светског рата. Издата са благословом Његовог Преосвештенства Епископа горњокарловачког г. Герасима, књига је објављена од стране епархијске издавачке куће „Мартириа“. Мученикослов свештентва и монаштва карловачког владичанства, према речима Његовог Преосвештенства Епископа горњокарловачко г. Герасима, представља дело које нас подсећа на један од најмрачнијих периода у новијој историји. Ова књига ђакона Кокотовића остаје као подсетник будућим генирацијама на покушај затирања и истребљења једног народа на територији Независне Државе Хрватске. Епископ Герасим наглашава да

Завјера хрватских комуниста против Срба у Лици

Српски народ у Лици, доживио jе велику трагедиjу за вриjеме крвавих похода усташких банди утоку рата. Можда би та трагедиjа била умањена да се хрватски комунисти нису умjешали у српске редове и у српски покрет отпора против Независне Државе Хрватске. Хрватски комунисти су чинили све да се таj покрет разбиjе и да се Срби разjедине. Како jе могло то да се догоди? Како то да jе личка трагедиjа постала jош већа и то у вриjеме кад су српски краjеви били ослобођени од усташа? О томе постоjе многи документи коjи све обjашњаваjу и они ће овдjе бити обнародовани. Ако jе послиjератна хрватска историjографиjа скривала усташке злочине, на другоj страни се потрудила

Слово о “црквено” – народним весељима

Љето је дошло, оживио и наш крај. Кажу, Корана топлија нег’ море, дани без кише, температуре високе. С’ овим топлим данима дошли су и празници које дочекујемо у нашим храмовима, а на њих се надовезују и народна весеља, у нашем народу познати као зборови. Све би то било лијепо и добро да су та народна окупљања оно што би требали и представљати: окупљање у храм уз молитву, паљење свијећа за покој душа наших претходника и за здравље нас и потомака, па онда под шатор, окрепљење, радост уз пјесму и уз ту исту радост одлазак нашим огњиштима…  Не знам како и шта да учиним, али ево сад дижем свој глас и

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.

“Сјећам се добро и никад нећу заборавити 14. мај 1942.”

Из књиге Свједочанства геноцида у НДХ 1941-1945. Ђуре Затезала