„Ту ћемо откинути неколико клипова и свезати их у салвету, направити цуло. Од тада имамо изговор да смо ишли обилазити курузе. Даље преко ливаде Грабара, па покрај Шимуновића куће“, каже ми мама. Јасновачка дворишта и куће су углавном празни. Неки Срби су отјерани у Србију па су ту насељене усташке породице. Већи дио је у октобру 1942. године поубијан и поклан, а остатак отјеран у логоре Јасеновац и Сисак, одакле се готово нитко није вратио. Усташке породице су послије октобарског масакра Срба и повратка партизана побјегле у Грубишно Поље или Вировитицу. Једино је двориште Стојана Микелића уређено, види се и неколико кокоши. Има лијепо сложено ђубре, а у каналићу од

Покуцам. Чујем Гојков глас и отворим врата. За столом сједи Гојко и моја мама!? Станем као укопан и гледам, а она пође према мени, пригрли ме и поче ме љубити. Кад сам дошао себи, питам: „Ђе је Јованка“. „Код куће је. Ја сам дошла по тебе“, одговори она. „Сједите, тета Евица. Сједи и ти, Мили, ту на кревет. Ево, да чујеш какве вијести је донијела твоја мама. ’Ајте, тето, почните некако испочетка“, рече Гојко. „Па, за ова два, три дана пуно тога сам чула и свакако сам то слагала и превртала док нисам одлучила да идем по тебе. Горе су, Такачима и Вимеровима, ишли домобрански официри и неки усташе, да

„Него, ’ајде да се сада ми договоримо како ћемо с тобом. Знаш, ако ти остајеш овдје, мама и Јованка су у смртној опасности. Оне се не могу изговарати да си ти потребан Милеви у Орловцу. Они могу отићи и тамо па установити да те нема. Пуно сам размишљао о свему томе и мислим, Мили, да је најбоље да се вратиш кући. Ето, остани који дан и код мојих у Барни па да се увјериш да усташе више неће дирати жене и дјецу“, каже ми Гојко. „Гојко, да ти кажем, то ја ни једно ни друго нећу. Ако сам у Барни, тамо је несигурније него у Грубишном откако вам је Ногало

Оде он, а ево Гојка. Некако ми наздрави и сједе на пањ. Однесем ја већ сложен нарамак пред кухињу и брзо се вратим, узбуђен и знатижељан шта ће ми рећи. Сад имам некакав осјећај да ја са њим више не могу онако разговарати као кад смо се сретали тамо у Барни. Сад ја овисим о неком његовом рјешењу које ће у потпуности промијенити мој живот. Није то више оно – дођем Шукићима, кажем шта имам, саслушам шта морам рећи другима и идем кући. Увијек исто. Сад, међутим, очекујем некакву његову одлуку, коју ћу морати поштивати и по којој ћу морати живјети. Али, шта је ту је. Ја њему вјерујем, он

Заспао сам изненада, нисам ништа размишљао. Била је то прва сигурна ноћ, ноћ без злослутних неизвјесности, каквих је било на стотине од почетка 1941. године. Док сам ја опрао ноге, Стево је већ заспао. Ујутро је устао и отишао, нисам га ни чуо. У једном моменту ми се учини као да чујем куцкање и стругање жлица, онако иза сна. Приберем се и схватим гдје сам – ваљда то ти партизани доручкују. Не знам да ли је баш сад паметно да устанем. Или да то учиним кад они оду? Лежим и шутим. Чујем неки одлазе, поздрављају се, жлице се не чују. Устанем, обучем хлаче, навлачим чарапе и обујем се па пођем

Е, па сад је стварно доста и превише. Имам крваво, стравично, појединачно и групно, погибељно, самртничко искуство. Још само немам нож у грлу, а то ми свакога дана стално пријети. Морам се макнути од џелата. Више им не могу и нећу бити доступан. И, откачим: „Мама, ја идем у партизане! Не можеш ми то забранити“! Мук потраја још кратко. „А шта ће бити са нама, са мном и с Јованком? Нас ће поубијати или заклати“, рече мама. „Ајте и ви“, одговорим и наставим, „ја идем одмах. Не знам које ћу ципеле понијети, велике или оне друге“? „Ма, шта ће ти велике, да ти направе жуљеве“, одговара мама. Обујем се и

Већ је негдје половица августа, машинање се приводи крају. Опет једна немирна ноћ са много пуцњаве у варошу. Чуле су се и мине. Једна је пала негдје близу у нашој башчи. Грмило је од рафала, пушака и мина до у свитање, а онда одједном престаде. Како нисмо готово ништа спавали, рано смо поустајали и завршили свакодневне јутарње обавезе. Не излазимо никуда из дворишта. Трегнерови исто хране стоку. Сватко има своје дојмове о протеклој ноћи. Ми се прећутно радујемо што су партизани стално присутни са својим активностима. Они нас храбре – осјећамо да су јаки, све јачи. Међутим, не смијемо то испољити ни на који начин, а већ је тешко и

Драго Вукелић је ријетко долазио к нама јер за то није било покрића, оправдања. Сви његови послови везани су за шуму и дрва, а ми ту нисмо имали честих потреба. Дошао је једном предвечер, већ смо подмирили благо и све живо за починак. „Снашо, ако би вас ’ко питао што сам долазио, реците да сам питао Милана да ли је видио некога да вози некаква дрва из шуме. Отићи ћу и до Луциног Звонка па ћу и њега питати исту ствар, да имам изговор. Дошао сам вам рећи да Милан ујутро треба отићи рано са кравама и јавити Шукићима да банда иде ујутро по покошено жито у Велику Барну. Припремљено

Ујутро уобичајена слика – усташе по грабама у претходници, а онда колона… Кад је лијеп, сунчан дан, краве тјерамо у шуму на пашу. Ту се, уз путеве, нађе младе траве, а има и младица са меканим листом што краве исто једу. Одемо од куће негдје око десет или једанаест сати, а враћамо се око три послије подне. Живко је припазио краве, а ја сам скокнуо до Шукића. Никога од партизана нисам видио, али мама Шукићка ми је доста тога испричала. Каже да Руси брзо напредују, а Инглези (тако она изговара) и Американци разбили су пола Њемачке – половица градова у Њемачкој је сравњена са земљом. Сва задовољна прича како њемачки

Једне ноћи, већ пред зору, опали пушка ту негдје повише наше куће. Мислимо, можда Луцин зет Славко, усташа, пуца. А можда су и партизани. На томе једном пуцњу се и заврши. Никад се није дешавало да чујемо један пуцањ, увијек се иза првог пуцња чује још по десетак и по који рафал. Тако се пуцњеви чују из вароша, а овај је према горњем крају и само је један. Ипак мислимо да је то пуцао тај Славко. Али, што би он ту тако рано радио кад знамо да и он спава у “жици”? Први човјек који је тога јутра из горњег краја отишао у варош био је Јужи Киш, омањи човјек,

Недјеља, дан је сунчан. Поранили смо са кравама, али већ лијепо грије. Прашина је на цести, а поготово у сокаку. Дебела роса јој није ништа нашкодила. Идемо за кравама, размјењујемо уобичајене ријечи и тако стигосмо до куће Јошка Шимуновића. Престадосмо разговарати у исти час! Нешто нам се причини, а онда се увјерисмо да чујемо некакав плач и неуобичајену вриску, запомагање. Пређосмо још неких педесетак метара. Јасно се чује да све долази из дворишта покојног Павла Гаврана. Сад смо већ близу и видимо у дворишту неколико жена и дјеце – сви се некако крећу у уском кругу, плачу и јаучу, машу рукама. Не схватамо што се догађа па упитамо тету Вернерку,

Све је унапријед договорено – ракија ће се пећи код Најхаузера у Сталовици. Они ће дати и дрва, а одређен је и ушур по котлу, у ракији. Смјеса је морала бити у топлом па смо је држали у штали. Кад је одаврела, договорено је да ми печемо након Трегнера. Смјеса ће се возити у кантама на тракачу, јер до Најхаузера има нешто више од двије стотине метара. Ми ћемо посудити наше двије канте Трегнерима, а они ће их нама вратити када испеку. Ипак је то посебан догађај, а занима нас и каква ће бити ракија. Вјерујем да ћу морати придржавати канте на тракачу, што ће ми осигурати присуство међу тим

Прође пар дана, кад у горњи крај из вароша прођоше два камиона и једна “марица”. Код нас је била Цвијета Поповића и њен син Живко. Сви гласно закључимо: „Сигурно ће нас купити“. Нама двојици кажу да бјежимо у ископану рупу у штагљу и да се никоме не одазивамо. Сијена је било мало, па смо се лако подвукли у простор кога су омеђавали високи и дебели подсјеци. Преко подсјека били су дуги комади дрвета, а унакрст преко њих краћи комад. Тако сијено није било на земљи иако је дијелом пропадало и висило између те “мреже”. Смјестили смо се у ту рупу која је била плитка можда пола метра. Недуго затим уђе

Негдје у пола зиме истом везом дошла је обавијест да је Тито краљу Петру II забранио повратак у Југославију! То је била велика и, за нас, некако чудна вијест. Ми волимо друга Тита, волимо партизане, па и ми смо некакви партизани, али смо и Срби. Ми смо страдали зато што смо Срби. Кад је на простору Хрватске на фронту издана Југославија, гажене су и паране слике краља Петра. Нашим ухапшеним и мрцвареним очевима, браћи и стричевима, ујацима и братићима усташе су упућивале најпогрдније ријечи уз спомињање краља Петра. Све до оне узречице: „Нека вам сада краљ помогне“! Уз те повике су клани, убијани, мрцварени и у бездане бацани. А сад?!

Једног дана са суварком је донијела и велику вијест. То никоме нисмо смјели причати јер до тада то нисмо нигдје дознали. Каже да су Американци заузели Италију, да је пукла осовина Рим–Берлин. Нисмо знали каква је то осовина, али доста је било да су Американци заузели Италију. Касније се објашњава да се Хитлерова и Мусолинијева машина више не може котурати преко Руса, Американаца и Енглеза. Сада та машина има само Хитлеров котач! Сад је значење пуцања осовине јасно. Онда сазнајемо да су Американци ухватили и Мусолинија. Послије неког времена, до Бујићке је навратила кума Ката Грубића. Она живи у варошу. За комшије има Хрвате Смолчиће. Један од њих, Мартин, укључен

У вријеме тих јесенских радова почеше да ме боле зглобови. Најприје упала зглобова у лактовима. Уз јаке болове једва могу да исправим руке у лакту. Покушавам по два-три пута док их не испружим. Ускоро почеше да ме боле и кукови. Ишао сам љекару и на крају ми он препоручи бању. Најближа бања је била у Дарувару. Њу је доктор и препоручио. Мама је одлазак уговорила са кумом Брицинком, Маријом Босанац, женом брице Милана Босанца који је отјеран са осталим Србима из Грубишног Поља у Копривницу, али је на крају завршио у Јасеновцу. Она је у Дарувару имала сестру Јулку Башић. То је мајка Милана Башића, који је у неко вријеме

Кума Драгана Јовановић из Сталовице нам је готово свакодневни посјетилац. Она је прави мушкарац. Уз мамину и Јованкину помоћ она је испекла ракију од шљива, којих је ове године било доста. Направила је и гредељ за плуг јер је стари био сломљен. Лијепо га је ођељала са пођељачем, провртала потребан број рупа за заворањ и на њега припасала плуг са лемешом. Орнице су биле у употребљивом стању. Од некуда је донијела горњи дио јарма, а доњи и плетнице је сама направила. Наметнула је мами идеју да ће помало “презати” краве у јарам, да се уче вући кола. То ће она радити у дворишту како краве не би побјегле ако се

Ноћна пушкарања око Грубишног, Зденаца и В. Грђевца су све чешћа. Некад се даде јасно разлучити да се пуца у сва три мјеста. Послије такве једне ноћи, већ је добро свануло, у тренутку кад је чело колоне спавалаца у „жици“ прошло мимо наше куће, запуцаше пушке. Наста трка, враћа се колона назад, има и некакве вике у тој гужви, у некаквом полутрку одоше сви назад. Тек што смо средили дојмове, кад опали пушка, ту негдје из дједовог дворишта, а послије тога просу се рафал ту испред наших прозора. Погледасмо опрезно кроз прозор и видимо усташу у граби испред Трегнерове куће, а ниже њега још двојицу. Више се не пуца. Трегнерови

Помало долазе мразеви, ујутру је хладно па стоку истјерујемо касније, кад се сунце мало подигне. Неки говедари већ остају “нацјелдан”. Дођу касније кад сунце већ јаче грије па остану до предвечер. Они други долазе раније па се враћају око подне јер имају телце који сисају, а неки и у подне доје (музу краве), особито оне које су стелне – да рано “не пресуше”. Готово сваке ноћи се понешто пуца. Ујутру повремено, прије повратка са спавања у „жици“, усташе прошетају грабама према горњем крају села, да виде има ли партизана. Јучер у ноћи доста се пуцало негдје у Г. Рашеници. Уз појединачне пуцње било је и рафала, а чуле су се

Ливаде су покошене па на њима чувамо краве. То су велики простори. Само повремено враћамо краве – онда кад дођу до неких кукуруза који су посађени ту поред ливада. Направили смо “кључ” за љуљање. Нетко је срушио храст па смо ми донијели “наџаке”, окресали једну јаку и подугачку грану храста тако да је имала један краћи и један дужи крак. Пошто смо се попели на један други храст, онај краћи смо, што гурајући, што вукући, заквачили за јак огранак, а онај дужи крак је готово дотицао земљу. Њега смо прикратили, те попријеко чавлом прибили комад дрвета, дуг неких пола метра до метар. Сад окорачимо ногама дужи крак “кључа”, сједнемо на

Послије једне ноћи (током које је било много пуцњаве и након које је колона оних који спавају у “жици” јако каснила у повратку својим кућама), до међаша између посједа мога дједа Миле и нашега имања дошла је Херцеговка Луца, мајка петоро деце и баба једног унучета, удовица усташе Херцеговца, кољача кога су партизани ухватили и убили. Позва моју маму, зажели „добро јутро“ или „добар дан“, па поче причу: „Моја Евице, сва сам тужна и ноћас нисам спавала. Видиш, партизани нападају ’жицу’, а тамо је мој Мијо. Бојим се да не прође као отац му Мирко“. А моја мама је тјеши, говорећи да партизани не могу у „жицу“ и да је

Тешко је јести и колаче. Колико год су слатки, ипак се осјећа да нема соли. Исти је случај и са крухом – неслан па не иде. Шећер надокнађујемо сирупом од сирка. Прављење сирупа из сирка научили смо од Пемаца – Чеха. Они су то радили и онда када је било шећера (нису га морали куповати). Али, до соли се није могло. Ето, пронесе се глас да је дошла сол, да је код Кузле цијели ред за сол и да дају свакој фамилији према броју чланова. Одоше доље у варош да стану у ред моја мама, кума Милка Груберова, Цвијета Ромића, обје Анке Трегнерове и још неке жене. Кад су и

Једне ноћи доста се пуцало у варошу. Поред рафала из митраљеза и пушака, чуле су се и мине или бомбе. Пред зору је пуцњава престала, а нешто касније иду усташе са обје стране пута, по грабама, и држе пушке у рукама. Неко вријеме послије њих, иде уобичајена јутарња колона усташких фамилија и стоке. Успут, враћајући се у варош, причали су да су ноћас партизани нападали Г. Поље и В. Зденце, али да су били одбијени. У Ињацама су усташе Мирко Маркота, његов син Мирослав, Вељо Петровић, брат партизана убијеног Мирка Петровића, Мирков син Мијо, те још неки косили ливаду, сада у посједу Петровића. То је ливада Миле Басташића, мог дједа.

Једног јутра на вратима некадашњег Сингеровог дућана прилијепљен је велики плакат. На њему је насликана велика змија на којој је кукасти крст, а змију је бајонетом на пушки пробио партизан. Ту је застала колона која је ишла са спавања из “жице”. Гледају плакат, сватко понешто коментира. Ваљда је нетко “у жицу” јавио да су налијепљени плакати па дође и група усташа. Један коментира: „Значи, господа су ноћас била ту“. Окуражише засталу колону и они одоше напријед према горњем крају. Ту се нашла и кума Драгана из Сталовице, па и она коментира: „Ух, мајку му његову, види колику змију је проб’о“! Један од усташа скине тај велики плакат, неки му додадоше

Ускоро након Јере, почео сам испоручивати поздраве од Љубе Пејновић и нашем куму код покрштавања Лојзи Ринглу. Договорено је кад ће га Љуба чекати, а мој задатак је био да га доведем у кућу Шукића. Утврдили смо мјесто у шуми гдје ћемо се нас двојица наћи. Он је кренуо преко ливаде Ињац, преко Ринглове крчевине, па путем кроз Крсташицу у правцу договорене тачке. Ја сам кренуо кроз дио Сталовице, преко Грабара ливаде и Басташића крчевина на Суботов бријег, па у шуму. Нашао сам га и, таман да кренемо, чујемо пјесму – нетко иде у нашем правцу и громогласно пјева. Стојимо и чекамо. Закључујемо да иде путем који пролази ту недалеко