За Нову годину и Божић ферије су трајале одвојено – два дана за Нову, три дана за Божић. Пред Божић смо упозорени да се сви врате десетога јануара до осам ујутро. Првих дана 1945. године падао је снијег. За Божић га је било већ доста, а преко Божића је јако падао и ралице су разгртале снијег по неколико пута на дан. На Божић, седмог јануара ујутро, чују се весели гласови на путу: „Ајте на јутрењу. Брже, шта чекате“. Отварамо прозоре, а они опет сви вичу: „Ајте, сад смијемо ићи“! Мало затим опет иде нека гласна група. Јованка и ја одлучимо да и ми кренемо у цркву. Снијег је велик. Чим

Већ негдје половином новембра донио је он мени папир, отпусницу из Базе. На папиру пише да сам упућен у Гимназију у Грубишном Пољу. Отпусна листа важи до пријаве просвјетним властима у Грубишном Пољу, најкасније 30. новембра 1944. године. Мати сам оставио лонац. Ништа друго нисам ни имао. Са свима сам се поздравио и кренуо кући. Основни оријентир је црква Св. Стевана у Дјаковцу, а онда се треба пропитати за стазу која води пречицом преко Турчевић Поља према Рашеници. Сустигнем успут постаријег човјека па ми он рече да навратимо у пролазну кухињу. Каже да ће ту управо бити печено прасе. Зна, јер је отуда дошао прије два сата. Тамо смо нашли

Једног дана каже ми чика Саво да је разговарао са управником Базе и да ћу ја остати код њега у шнајдерају јер нисам за маршовање и велике напоре. Почео сам учити занат кројача. Био је ту још неки дечко, млађи од мене. Звао се Мато. Послушно сам циједио крпу за пеглање, чистио шнајдерај, учио како се држи игла и како се капут и хлаче држе на кољенима, а да не склизну на земљу. Онда ме чика Саво научи како се пришива дугме и опшива рупа за дугмад на капуту и хлачама. Већ сутрадан ме похвалио и показао Мати како добро радим. Овај му потврди са „да, да“ и климањем главе.

Посебно сам се обрадовао што су дошла троја кола из Дјаковца. У једнима су возили енглеске униформе, робу, ћебад и ципеле. „Ево, туј ћеш моћи и лећи па спавај до болнице. Ћебади има па ћемо те покрити“, кажу ми. Тако они мене спаковаше и рекоше кочијашу да на мене пази, да ми не буде зима. Кренусмо. Наша кола су средња. Заспао сам задовољан са гомилом лијепих дојмова. Послије четири, пет сати вожње стигли смо у базу. Кад сам изашао из кола, било ми је зима. Јутро је хладно па ми кочијаш даде једно ћебе да га огрнем. Рече једном другу да ме одведе у болницу, а ћебе да врати. Уђосмо

Опет сам одсједио гријући леђа уз зид неофрајане штале. Боли ме десни лакат и кољено. То ме јако подсјетило на два пута пребољелу упалу зглобова. Управо су ми тада лактови били болни. Рекао сам командиру вода да имам те проблеме и запитао га да ли могу одмах ићи на спавање. „Реци командиру одјељења да сам ти одобрио тако да он зна гдје си“, рече ми. Легао сам на исто мјесто као синоћ и размишљајући о болести заспао. Пробудио ме бол у кољену. Осјетим да се и стање лакта погоршало. Ујутро морам подузети све да дођем до доктора. Устајање је било нормално. Умио сам се, али болови су јако узнапредовали. Шепам,

Одједном стадосмо. Командири одјељења кажу да се окренемо на лијево и да је то наш борбени положај. Појави се командир вода и одреди десну границу. Затим оде на лијево крило. Враћа се отуда и распоређује сваког борца. Сви су углавном прилегли иза појединих воћака. Нас без пушака распоредио је у други ред, исто иза воћака. Мене је припала нека танка јабука. Како год се намјестим, много ми је танка. Пар корака десно од митраљесца, који је за орајом, има дебља јабука од ове моје. Размишљам да одем тамо, али се сјетим приче да минобацачи гађају митраљесце. Помислих – ако промаше њега, таман ће у мене. Тако се смирим иза моје

Изненада чујем звук авиона. Аутоматски дограбим пушку и устанем у намјери да станем у шток шталских врата. Авион још не видим, али бука му је све јача. Чујем више гласова: „Лези, не мичи се! Лези, не мрдај“. Ја сам већ у штоку. Прелетјеше двије „штуке“, па се опет врате. Видим, нитко не мрда, сви леже. Ја стојим. Уплашио сам се гадно, да не може бити горе. Сад ће, кад трећи пут надлете, бацити бомбе, па ће онда рафалима засути, а ми смо густо поредани. Неизвјесност и ишчекивање тог трећег налета су бескрајни. Међутим, није га ни било. Чекам да се сви подижу, па да се и ја помакнем. Нема никакве

Ускоро се чује са свих страна: „Збор, збор“. Кад смо већ добро ушли у Велику Ператовицу, угледасмо командантовог коња. Свезан за шљиву. Двориште је уредније, шталска врата отворена као и она на кући. На огради бунара канта из које цуре млазеви воде. Мора да је скоро заграбљена. Ту се некако и мени појави осјећај жеђи. Још смо ишли неко вријеме и ту је стало чело колоне. Сви се врзмају око бунара па и ми прилазимо. То је још једно живо домаћинство па имају канту и ланац на вратилу. Скидам лончић са лачињака. Сад он долази до пуног изражаја јер постаје колективно добро. Мало га сапланем, а онда ми га пуног

Иду према путу они са десне стране, а онда се огласи и наш командир: „Крећи“, па и ми зависмо за осталима. Ускоро се види колона свију испред нас. Иду узбрдо. Идемо по два у колони па испаде много дугачка. А има их још доста и иза нас. Коначно савладасмо то подугачко и доста стрмо брдо и идемо по равници кроз село. Једна колона иде путем, а друга (десна) стазом. Таман смо се некако одморили од оног бријега и некако увагали кораке, гледајући лијево и десно, а оно вичу: „Стој! Одмор“. Посједасмо на суху брину обрасле грабе, а командир нас обилази и каже да подесимо обојке, чарапе, обућу и капуте. Пушке

Кад су нас постројили за ручак, рекоше да смо ми у билогорском партизанском одреду. Поред нас је двадесетак младића из Грубишног. Има их ту још толико које и не познајемо. Послије ручка опет – строј. Распореде нас у три вода и одредише нам командире, партизане. Они ће нам показати гдје ћемо спавати и они ће нас постројавати. „Данас се одморите, а сутра послије доручка почиње борбена обука. Видим да овај има ловачку пушку. Да ли још нетко има оружја“, упита командир вода. Сви шуте, а он вели: „Сад се одмарајте. Ти са пушком дођи ’вамо“. Саопшти ми да са том пушком не могу ићи на обуку и да је најбоље

Послије подне, кад сам нешто разговарао са Лојзом код њиховог плота, дође један партизан и каже нам да идемо у строј, да смо мобилисани. Видимо у строју познате младиће из горњег краја. Али, они су сви бар двије, три године старији од мене. Пожурује он нас, а ми хоћемо да се јавимо кући, да нешто понесемо. Ја се похвалим и пушком. Узмем пушку и, некако смотан, неспретан, нисам се јавио ни мами ни Јованки. Изађем на пут па у строј. Доље још покупише неког Загорца из Издовића куће, Бошка Прерадовића и још понеке. Предвечер смо кренули за Гаково. Пустили су нас да свратимо кући и понешто понесемо. Мама се нешто

Кренем ја напајати краве, кад у варошу поче пуцњава – рафали, пушке, али изненада и све гушће. Ускомешаше се другови. Припасују опасаче, купе своје ранце, држе пушке у рукама. У двориште уђе касом на коњу неки официр. Оде у башчу вичући: „На положај, сви на положај према вароши“. Потрчим у кућу. Видим, Тина побјеже кући, а путем према горе јуре некаква кола. Иду цестом, али и по тратоару. И са друге стране бјежи свијет. Има ту и мушкараца и жена у униформи. Пуцњава не престаје, постаје све жешћа, а чини се, као, боље се и чује. Видим да је враг однио шалу. Ваљда се банда враћа. Утрчим у кућу, узмем

Маријана нема. Вјеројатно је остао код шефа јер и они се у овој измијењеној ситуацији угодније осјећају кад имају у кући партизана. Намирили смо благо, затворили кокошињац и идемо спавати код отворених прозора. Да, отворених прозора, а они су, колико синоћ и прошле ноћи, представљали неку границу између страха и слућене страве епилога. Умјесто свега, наступио је ужитак од настале замјене. Заспат ћу мирно као на Полуму. Још мирније и сигурније. Блажена и благословена мирна и сигурна ноћ конца августа 1944. године. Имам незамислив осјећај сигурности да ћу се ујутро жив и нормално пробудити. Тога осјећаја није било у преко хиљаду и двије стотине прошлих ноћи. Осим оне три на

У дворишту куће ниже Вецка стоји стражар, неки Живков рођак, па смо му пришли да га поздравимо. „Шта ти радиш туј Ђуро“, питамо га. „Ма, ево, чувам неку банду док не дођу они што ће их тјерат’ у Дјаковац“, каже. „Има ли који одавле, наш познати“, припитам ја. „Ма, знаш, ја њи’ баш ни не познам. Једино познам овога пандура из горњег краја, а и њему нит’ знам име, нит’ презиме“, рече. „Е л’ Павли Јозинг? Ајд’ га зовни“, кажемо ми. „Ма, враг нек’ му јебе матер, шта ћ’ га зват’“, одмахује он руком. „Ајд’, молим те, зовни га да баш чујемо је л’ он“, наговарамо га. „Како рече“, припита.

Чујем коментар: „Има доста плијена“. Бункери пред нашом црквом пресијецају цесту, сваки половицу са своје стране, па је могућ пролаз између њих, оштећени су. То су борови балвани из цинтора. Виде се фришка оштећења од метака и гелера. Прије мене у пролаз улазе два партизана и застану код мртвог гестаповца. Глава му је сва крвава. Крв се већ сасушила. „Види, бога ти, има и швапски криж. Па он још дише. Ма, тај је јутрос на нас испалио онај рафал кад смо претрчавали цесту. Ето му ту и митраљеза. Видиш, потрган. Ваљда пала мина или је неки наш убацио бомбу. Докрајчи га“, рече онај први. Други извади пиштољ и опали му

Изађем ја ван и видим да је плот између ђедове башче и нашег дворишта разваљен. Прођем кроз тај отвор, па на мала дворишна врата и преко пута у Ромића сокак. Да видим топове! Стварно – четири топа, партизани око њих, а један сједи на топу у некој столици. Ту је и Живко. Дошао је прије него ја. Сад нас један партизан тјера да идемо кући јер кад почну пуцати, пробит ће нам уши. То нам је тако оштро речено да смо одмах збрисали. Нисам ни ушао у кућу, кад у варошу поче пуцњава. Праште пушке некако густо, а онда и по који рафал. Одједном се здрма сва земља – загрмише

Неугодно и изненада, грубим дрмусањем за раме, пробуди ме мама: „Дижи се! Јој, нешто се дешава“. „Ма, шта“, питам још потпуно бунован и нераздријеман. „Ма, некакви људи прођоше кроз двориште и двојица сједе у Трегнеровој граби. Не дирајте у фиранге и не провирујте! Шутите“, брзо говори. „Ето ти сад“, почињем ја, „сад је готово. Кад ја, бена, слушам“. „Шути, молим те, и никоме се нећемо јављати“, упозори нас мама. Дрхтимо од страха и од студени. Шутке се облачимо. На тротоару се чују кораци више људи. Иду одоздо и отварају наша мала дворишна врата. Зачас уз оне двије степенице улазе у гањак. Готово је, закључује сватко за себе. „Не јављамо се

Нешто прије ручка, наврати к нама Ката Гашпаревића, била је у варошу. Остала је, јадна, сама. Супруг Стево отјеран је 1941. у Копривницу, син Ђуро је са мном остао у Јасеновцу, а млађи син јој је одузет у Сиску. Ђуро је нестао у оном строју са Пером Амиџића. Преварили су их да иду на рад у Њемачку, па су их у тој радости отјерали на клаоницу. Као и раније, и овај пут су сутрадан живи препознали одијела и шешире. И овај пут ме, јадна, припитивала о мом посљедњем виђењу њезиног Ђуре. Млађег синчића, који је имао четири, пет година, нашла је негдје у Пригорју. Довела га је кући, али ускоро

Прође тако још неколико уобичајених дана. Можда баш и не уобичајених, али ипак нема значајнијих догађаја. Ноћи су исто тако уобичајене. А можда и нису. Ипак ми, макар и шутке, од њих и у њима очекујемо велика догађања. Управо оне треба да буду пресудне, да пресијеку! Зато и јесмо у некој полусвјесној неодлучности – да ли бдијети и чекати или спавати? Да, те ноћи, које су раније биле пуне неизвјесности и злослутњи, постају и постале су ноћи наде, ноћи надања. То је нека, тко зна како надошла замјена. Прије замјена, него промјена. Замјена је нешто као готово, свршен чин, а промјена је нешто шире, неодређеније – као да може и

Једног дана око подне одједном је почела страшна пуцњава негдје у правцу Диоша и Дарувара. Тако јака и изненадна још се никад до сада није чула. Потрајало је то једно пола сата и онда одједном престаде. Ми смо се код крава уплашили и кренули смо кући. Кад смо већ изашли из Сталовице, почеше у варошу да пуцају топови. А онда се са православне цркве чују гласови. Чују се и тристо метара даље, двјесто десно па опет на неких стотину метара. Опет грмљавина топова. Не знамо шта је, али, ето, сад се тамо далеко не чује пуцање, а чује се овдје близу. Тамо далеко чују се само крупне експлозије. Већ сам

Кроз Сталовицу смо прошли углавном шутећи. На прозорима и плотовима нема никога. Ваљда се опет спремају за дочек неке ноћи пушкарања, па су се рано повукли у куће. Ваљда је и то некакав знак да се и они нечега боје, размишљам са задовољством. А можда то слути и на то да све неће тако дуго ни потрајати, како је рекао Гојко. Сам враг нек’ зна на што то све слути, али сад ја видим да се и они боје. Сад и ја то видим. Сад ми, послије Луцине и Звонкове приче, Гојкова и не треба. Сад ја видим да је то тако – боје се. Али, опет, немају они школу

Одједном врисну Бара, настави да гласно плаче и оде кући, а коња-ждријебе остави. Имбра без ријечи отрча за њом кући, па се ускоро са мамом Кларом врати по коња. Ваљда јој је рекао да печемо кукурузе и да би он хтио бити с нама. Клара отјера коња. Објашњава нам да је Бара сјела одмах иза коња, он се ритнуо и избио јој зубе, а усну расјекао. Кад се умила, и мама је почела да плаче. Мишко ће је водити доктору јер то јако гадно изгледа. Сад сви коментирамо како она увијек сједи скоро под репом ждребету и увијек сиса палац. Иначе, Бара је словила за најбалавију Циганку у Сталовици. „Ваљда

Нас тројица смо прескочили канал па идемо према мјесту гдје се обично крмачамо. „Виђ’, овдје је опет некаква фришка стаза“, огласи се Живко. „Изгледа да је од ноћас. Има угажене траве која је још зелена“, додам ја. „Мора да су опет партизани“, вели Звонко, „мора да су то они ноћас пуцали па су овуда побигли“. Ево и Цигана са кравама – Перо и Јошко, Ђурини синови. Ево и Мишкових, Баре и Имбре. Оставише краве на лијевој страни канала. И они виде стазу. Нешто гласно расправљају цигански, а онда нас поздраве. „Рано јутрос су туда ишли партизани“, огласи се Имбра. „Имају свакаквих униформи и капа са црвеном петокраком. Неки имају капе

Откако сам дошао са Полума, само два пута сам ишао са кравама у ливаду. Није било питања око мога боравка у Орловцу. Помагао сам Милеви и дјеци цијепат и уносити дрва. На томе се завршило. Оно мало жита што смо имали, свега два воза, одвезли смо Трегнеровима и тамо смо измашинали. Лојзо нам је у два наврата довезао сламу коју смо истрпали у увоз штагља. Ето, сад је и слама лијепо суха и под кровом. Ако затреба, поред настирања, ваљат ће помијешана са сијеном и за хранит’ краве – далеко је прољеће. Откидам вилама сламу од гомиле и бацам на врх да не заузима пуно простора у увозу. Ту мора

Сутрадан је дошла кума Марица Брицинка. Одмах се договорише о разлогу доласка ако би то било тко питао – дошла да си однесе нешто крумпира, гринцајга и који парадајз. Она је тједан дана била у Дарувару код сестре Јулке. Тамо се, каже, пуца, и то јако, сваку ноћ. „Једне ноћи тако је јако пуцало да је ноћ била к’о дан. Могла си игле купит како се свијетлило од експлозија. Напали су партизани Дарувар и Бадљевину. Прича се да је било пуно мртвих и рањених домобрана и усташа. У Дарувару нема болнице, па су тек други дан рањенике успјели отпремити за Пакрац. Кажу да су мртве са’рањивали на гробљу под Калваријом.