arrow up
Ж | Ž
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish
ПОМОЗИТЕ НАШ РАД ДОНАЦИЈОМ
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish

Проф. др Светозар Ливада: Не знам да ли сањам, да ли се будим, или доиста лудим, али знам да немам завичаја

15.11.2023

Мој завичај и ја живјели смо дуго као рањене звијери. Међутим, ја још вегетирам – друштвено мртав, биолошки жив, на крају пута. Примишље – мој завичај, којег ми одузеше, отеше – би убијено истог дана кад убише цијелу Kрајину, коловоза мјесеца 1995. године. То зову ослобођењем. Ја ослобођење крајева од људи разумијем као хисторијски пораз – злочин. Тим више што нису само побијени и прогнани људи него су разорени сви њихови антропогени садржаји и знамења, да је ту некада давно и скоро живио мукотрпно обични сељачки свијет. Ускоро ће услиједити преноминација топонима уписаних у све географске карте и хисторијске садржаје. Неки већ пола  миленија, а  неки стољећима. Ономастика је већ добрано затрта. У мојој особној карти не пише да

Ђурђица Драгаш: Сваки одлазак у Лику, додатна је животна лекција

09.11.2023

У овом страшном времену у којем је уништење постало мерило успеха, ја се радујем што нисам у “тренду”, што припадам лози градитеља и стваралаца, низу оних који су и мени и свету оставили само добро.  Обично пишем “у даху”, у аутобусу, на улици, у сред ноћи, кад ме пробуди мисао која се претходног дана тек магловито рађала. Грозничаво скупљам речи, не дам им да умакну и тако заувек избришу тренутак у којем добијају смисао, онај сјајни тренутак када се рађа нови текст. Ипак, понекад речи морају да сачекају, да се покоре мислима које траже мир и благослов времена. Некад је, једноставно, потребно да се утисак слегне да би уопште угледао

Ђурђица Драгаш: Молитва

03.11.2023

Има ли те Боже, гледаш ли ме, црну, међу трулим телима, међу рођенима?! Воде,воде,плачем без суза,из мрака,са дна понора. Не боли ме ништа,немам ноге, немам руке,немам срце у грудима.Само очи имам,очи што још виде парче неба,далеког, плавог и туђег. Не чујем одавно,ни ветар, ни кишу, ни корак звери.Не чујем јауке и самртни ропац,дечји плач и мајчину молитву.Не чујем последњи дрхтај живота у овом безданом паклу.Тишина, тишина, тишина… Само још моје очи живе и гледају небо.Само још моја утроба вапи за капљицом воде. Има ли те Боже,гледаш ли ме,црну, међу трулим телима, међу рођенима?! Узми ми очи, да не видим небо,узми ми душу, да заборавим,води ме пут светлости твоје.Води ме из

Ветеран: Усташу смо бацили у јаму!

02.11.2023

О почетку усташког терора и српског устанка на подручју Поповог поља у Херцеговини, свједочио нам је Мирко Сировина, Ветеран. РУСКИ Пише: Душан Басташић “У септембру 2014. године у организацији Фонда јединства православних народа учествовао сам на конференцији у Кишињеву у Молдавији. Први дан конференције, пред сам почетак, сви учесници су устали и тихо међу собом говорили: ”Ветеран… ветеран…” Окренуо сам се и видио једног виталног старца који је ушао и сјео поред мене. Био је то Мирко Сировина. Херцеговац… Устаник 1941. године, а онда партизан. Човек који је непосредно после рата послат у Совјетски савез на додатну обуку. Затим је 1948. у време Информбироа одлучио да остане тамо. На конференцији

НЕМАЊА ДЕВИЋ О СПОМЕН-СОБИ У БРЕГАЛНИЧКОЈ: Дража Михаиловић поново међу Србима

30.10.2023

Љупки су називи улица на међи између Врачара и Звездаре. За разлику од Новог Београда, укорењеног у традицијама Друге Југославије, овде се чешће наилази на топониме и личности који су асоцијације на славно доба Краљевине Србије, с почетка 20. века. И на одавно избледела места из Старе Србије. Ту су, на једном релативно малом простору, и Брсјачка и Прешевска, и Вардарска и Пећка, и Тетовска и Струмичка улица. И – Брегалничка. Брегалничка улица није добила назив тек по притоци Вардара; ради се о реци на којој је, после ослобођења јужних крајева од Турака, забележена и сјајна победа српске војске над Бугарима 1913. године. Ове победе, постигнуте у само годину дана,

Немања Девић: Четири услова за пописивање српских жртава геноцида

29.10.2023

Док не обезбедимо све услове, нећемо имати могућност да се оваквом задатку посветимо као једном од примарних за српску историографију. „Јунацима палим за ослобођење и уједињење српства 1912-1919”, пише на спомен- плочи погинулим Шумадинцима, постављеној у манастиру Благовештење рудничко. Споменик су између два светска рата подигле њихове породице и ратни другови. Дирљив је, јер натпис на белом мермеру говори другачије о циљевима борбе тих војника, него што је то прокламовано у одлукама српске владе (Нишка декларација 1914) и чином уједињења 1918. године. У званичној политици јесте се говорило о „ослобођењу и уједињењу”, али без овог, за нове грађане нове државе, незгодног „српства”. Држава заборава Било би занимљиво прикупити већи број

Ђурђица Драгаш: Знам да сам поносна што си био мој ђидо

28.10.2023

Е мој дједе, колико ме боле ове рушевине и твој труд који полако и сигурно нестаје. Знам да је болело и тебе, зато си и отишао прерано… И како да те не боли, како да заборавиш и затвориш та врата?! Гледам ове слике већ данима….и размишљам … Деда је био стваралац, мајстор, столар који је својим рукама градио живот и школовао децу. Сви прозори, врата, све дрвено што је постојало у овој кући и дворишту, његово су дело, његова мука и зној. И не само то! Оставио је мој вредни ђидо свој поштени и стваралачки траг и у селу… на кућама, шталама, у подрумима, на кацама (дрвеним бурадима) које је

Др Душан Ј. Басташић

Басташић: Наравоученије за опстанак на просторима опасног живљења

18.10.2023

Поводом петог издања чувене књиге академика Василија Крестића под насловом “Геноцидом до велике Хрватске”. Много је Срба који вуку порекло са подручја које покривају данашња Хрватска и Босна и Херцеговина, који могу посведочити да су деведесетих година прошлог века, спасили главе само захваљујући историјском искуству, породичном предању о Покољу, геноциду почињеном над Србима од стране Независне Државе Хрватске. То преношење истине о великом злочину, чак и у истом крају, од породице до породице, није било исто. Већина преживелих је нерадо говорила деци о том болном искуству. Помињањем Покоља, заболеле би незарасле ране, наврле пред очи слике побијених очева, мајки, деце. Згрчило би се лице, погнула глава да деца и унучад

svetozar-livada1.jpg

ЛИВАДА: Степинац је био поклоник усташке идеологије и најдрагоценији стуб Павелићевог усташког режима

16.10.2023

Алоjзиjе Степинац jе био jедан од наjужасниjих свештеника у бискупиjама папе Пиjа XИИ. Ја сам jедан од ретких коjи jе прочитао Степинчев дневник коjи, узгред, никада ниjе штампан, нити ће икада бити обjављен – каже за „Вести“ пензионисани универзитетски професор из Хрватске др Светозар Ливада. Зашто jе Степинчев дневник и данас у рукопису? Зато што jе Степинац њиме сам себе осудио. И зато никада таj дневник неће бити обjављен jер би тиме био срушен мит о Степинцу као прелату коjи jе страдао због своjих хришћанских уверења и жртвовања за веру. Наведите неке занимљиве детаље из тог рукописа? Чувена jе његова изjава о Србима: „Када би Србина и Хрвата скухали у истом лонцу и jуха би се раздвоjила“ или

Ђурђица Драгаш: Повратак кући

07.10.2023

Питају ме где сам била до сад… Сагињем главу… Сама сам…. Слушам птице… Питају ме где сам била до сад… Ћутим… Пружам руке ка небу, чини ми се да додирујем ивице облака.. Осећам њихову паперјасту мрежу под прстима. Смеше ми се, нестални, нежни, далеки.. Питају ме где сам била до сад… Сагињем главу… Корачам кроз дивље траве, купине ми се пењу уз ноге… Милујем њихово трње… Неболно је, као да само жели да му будем близу, да осети људску кожу, топлоту, ритам мог срца .. Пита ме где сам била до сад… Плачем.… Чујем чекрк са бунара… Трчим…жељна, срећна, опијена.. Чека ме канта пуна воде… Не размишљам, не питам…пијем, гасим

Сама смрт, чин умирања – то ми није било јасно, о томе нисам имао никакве предоџбе

07.10.2023

Навршило се седам година од упокојења Милана Басташића, мог оца, некадашњег једанаестогодишњег дјечака, јасеновачког логораша. ENGLISH VERSION Тим поводом, преносим дио његовог свједочења, објављеног 2010. године у књизи “Билогора и Грубишно Поље 1941-1991.” чији је аутор. Са непуних дванаест година, као дјечак сврстан међу мушкарце, марвеним вагоном из родног Грубишног Поља, превезен је у Јасеновац. Сплетом околности које никако не могу бити случајне, након два мјесеца, оболио од тифуса вратио се кући. Преживио. Једини преживјели дјечак јасеновачки логораш са Билогоре. Идем у смрт, тога сам свјестан, али тај пут у смрт нема завршног „чина”. А, у ствари, он, тај „чин” – то је смрт. Ујутро устајемо, хладно, све је влажно,

Ђурђица Драгаш: Заувек

04.10.2023

Не могу нам раздвојити душе неукаљане, сломити руке поломљене, извадити очи бездане. Кад вам дођем једног дана,рашћемо заједно,самоваћемо заједновековаћемо заједно. Рађаћемо се у пролећеи умирати у јесен.Спаваћемо под белином снега иотицати бистрим потоцима. Грејаће нас сунце и палити ватра,походити звери.Копаће земљу над нашим костима. Газиће нас чизме,рушиће камен са узглавља нашег.Почупаће цвет што израсте из дечјих очију,меканих и плавих. Исећи ће брезе,замутити воду,убијаће нас убијене. Гледаћемо их,неболни и насмејани. И питаћемо….шта је њихова тама према светлости нашој,шта је њихово сада наспрам нашег заувек. Џаба им поган, кама и огањ.Узалуд мржња… Не могу нам раздвојити душе неукаљане,сломити руке поломљене,извадити очи бездане.Љубави нашој не могу ништа! Од истог аутора: Ђурђица Драгаш – Колумнисти

milan_bastasic_tv.jpg

Басташић: Свједочанство дјечака логораша о заточеништву у логору Јасеновац

29.09.2023

Стиже октобар. И мада вријеме лети, он се никада не пришуња, никада ме не изненади. Већ крајем септембра почињу навирати мисли, сјећања на очева свједочења о усташком масакру над Србима Билогоре у то вријеме 1942. године. О чудом избјегнутом стријељању у властитом дворишту. О одвођењу у логоре свих до тада преживјелих. Са непуних дванаест година, као дјечак сврстан међу мушкарце, отац је отјеран у Јасеновац. Сплетом околности које никако не могу бити случајне, након два мјесеца, оболио од тифуса вратио се кући. Преживио. Једини преживјели јасеновачки логораш са Билогоре. Почетком октобра 2016. се упокојио. Како тада тако и данас, узимам у руке његову књигу, окрећем обиљежену страну 139, поглавље „Комшија

Ђурђица Драгаш: Знате ли ко је Стојадин Мирковић?

29.09.2023

Имао је Цоле избор. Могао је, као и остали војници са којима је био у војном складишту Барутана крај Бјеловара, да послуша наређење мајора Милана Тепића и повуче се у заклон. Први пут се оглушио о наредбу. Децембар 1990. године. Крај скромне куће у селу Горње Лесковице на Повлену мешају се музика, песма, понос и сузе. Породица Мирковић, њихови рођаци и комшије прате у војску свог Стојадина. Цолету (како од миља зову овог веселог младића) се испунила жеља. Биће тенкиста и после овог славља креће пут Бањалуке, до Центра за обуку возача војних возила. Док весело и прилично пијано друштво слави Цолетов тест зрелости, мајка Аница крије сузе. Бринула би

ГОДИНА 1995: СРБИ САМИ СЕБИ КАЧЕ БИЈЕЛЕ ТРАКЕ

24.09.2023

О, не. Нећемо заборавити свјесне лажове и перверзне преваранте, који сваке године шире вјерску и националну мржњу хепенингом Дан бијелих трака у Приједору! На овој фотографији исјеченој из видеа лошијег квалитета, виде се борци Војске Републике Српске, како показују црну траку са шаховницом, која је скинута са више од 50 погинулих агресорских војника из Хрватске. Они су оставили кости на српској земљи, при покушају да насилно пређу ријеку Саву и споје се са јединицама 5. Корпуса муслиманске војске из Бихаћа (тзв. Армија БиХ). Након вишегодишњих санкција, бомбардовања и артиљеријске подршке снага НАТО, те потпуног етничког чишћења Срба из Републике Српске Крајине, апетити Фрање Туђмана и окружења су се показали незаситим. Циљ

Погледајте: “Крст над јамом” документарни филм

23.09.2023

Филм у коме не може да се ужива, али чија прича може да се преноси са колена на колено, „Крст над јамом“ говори нам управо о насушности незаборава. Дугометражни документарни филм “Крст над јамом” снимљен је у продукцији удружења грађана “Јадовно 1941.” из Бањалуке. Без иједне насилне сцене или фотографије, овај документарац о страдању српског народа са подручја Независне Државе Хрватске током Другог светског рата, пун је емоција. „Овај филм је другачији од оних сличне тематике. 95% материјала снимљено је на терену, на месту страдања. Трагали смо за местом злочина и од 32 регистроване јаме, пронашли смо њих 11, као и две масовне гробнице. Једна, највећа од њих је на

Ђурђица Драгаш: Срећан вам дан српског јединства!

15.09.2023

Док су државе настале на тлу бивше СФРЈ брзо заборављале заједничку и стварале своју историју, у Србији је годинама трајао вакуум. Химна “Хеј Словени”, чије је интонирање на стадионима изазивало бурне реакције и салве звиждука, отишла је у историју тек 2006. када је нова-стара химна “Боже правде” постала један од симбола српске државности. Више од 10 година после крвавог распада СФРЈ у Србији се, као државни празник, обележавао дан кад је 1943. године у Јајцу ударен темељ Титове Југославије. Иако је деловало збуњујуће и потпуно ирационално, тај празник је укинут тек 2002. Србија је управо те године, коначно, као Дан своје државности установила Сретење. Нешто касније, уочи стогодишњице Великог рата,

Ђурђица Драгаш: Не питајте колико нас има

15.09.2023

Наша је крв на класју што зри у касно лето, на кућним праговима где нас нађоше звери.Наш пепео самује на згариштима. Питате колико нас има…Има нас више него вас!!! Са нама спавају нерођена деца и пресахле мајчине груди. Иза нас осташе пуста села, изгубљена стада и неузоране њиве.Из наших костију расте трава по којој газите.Из наших очију побеже небо под којим ходате. Наша је крв на класју што зри у касно лето, на кућним праговима где нас нађоше звери.Наш пепео самује на згариштима. У сваком смо дрвету, листу, цвету, ветру што вам милује лице.У свакој смо капи мирисне кише, у пахуљи што се леди на прозору. Наша душа је у

Душан Басташић: Оспоравањем истине о Јасеновцу изврће се истина о Покољу

14.09.2023

Поводом најновије ескалације ревизионситичких иступа челника српских институција у чијој је компетенцији изучавање Покоља, злочина Геноцида који је починила НДХ над српским народом, предсједник УГ Јадовно 1941. Бање Луке, писмом се обратио Светом Синоду Српске православне цркве. Садржај писма објављујемо у цијелости: СВЕТИ АРХИЈЕРЕЈСКИ СИНОД СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ Улица Краља Петра бр. 5 11000 Београд Србија  Бања Лука, 05. септембра 2023. Ваша Светости, Ваше Високо Преосвештенство, Ваша Преосвештенства, Од краја 2009. године, низом активности, наше удружење настоји објелоданити истину о страдању нашег народа у Госпићкој групи логора, претечи Јасеновца али и на многим другим стратиштима Покоља, злочина Геноцида почињеног над нашим народом од стране НДХ и тиме помоћи да наши

Ђурђица Драгаш: ТРАГ

12.09.2023

Кад год видим овакав траг на небу и чујем далеки звук авиона, сетим се лета проведених код бабе и деде на селу. Баба ме је често водила са собом кад би ишла да обиђе краве у пољу и “препне” их тј. премести кочиће за које су биле везане како би добиле још које парче нетакнуте траве. Ишле смо километар – два у једном правцу, по најјачем сунцу, у сред дана (јер баш тад то и мора да се уради), али није ми било тешко. Трчкарала сам уз њен одлучни и журни корак, држећи је за руку и надајући се да ћемо у повратку свратити на кафу код њене “друге”, Милке

Ђурђица Драгаш: Дивосело – село којег нема

11.09.2023

Још једна тужна годишњица. Пре тачно 30 година, у праскозорје, почео је напад на три подвелебитска српска села у околини Госпића. Дивосело, Читлук и Почитељ нашли су се тог јутра под тешком артиљеријском ватром. Дивосело – село којег нема Горело је небо, а ехо експлозија ширио велебитским врлетима. Kако је дан одмицао, експлозије су биле све ређе, али је трагедија тек почињала. Док су из тзв. Медачког џепа (како су касније прозвана ова три села) стизале полуинформације, а страх ширио као поплава, злокобни дим и одсјај ватре који су предвече почели да допиру из тог правца, значили су само једно. Гореле су куће! Уништавано је оно што је преостало иза

Душан Басташић: Трауме усташких злочина се као ране преносе са генерације на генерацију потомака жртава

06.09.2023

Kод потомака жртава усташких злочина присутна је трансгенерацијска траума која се преноси и осећа и у најновијој генерацији, изјавио је Душан Басташић, председник удружења ,,Јадовно 1941.” С обзиром да у институционалном делу хрватског друштва не постоји никакво покајање због ових дешавања, према Басташићевим речима, злочини се не могу ни заборавити ни опростити. Извор: КТВ Зрењанин Везане вести:

Истином се супротставити неистини

04.09.2023

За свега 132 дана, у комплексу логора Госпић–Јадовно–Паг, угашено је не мање од 40.000 живота, од чега 38.000 православних Срба. Комплекс ових логора у Хрватској своде на само једну, Шаранову јаму, доказујући да ни у њој нико није убијен Пише: Др Душан Ј. Басташић* Јасеновац – Доња Градина, неоспорно највеће губилиште Срба из периода НДХ, у јавности све присутније слови као парадигма целокупног страдања на том простору. Тиме неправедно остају непозната и заборављена многобројна друга места страдања, а жртвама и њиховим потомцима се ускраћује право на помен и памћење. Лета 1941. године, на подручју Средњег Велебита, Личког Поља, Подвелебитског подгорја, Подвелебитског канала, Пашких врата и северног дела острва Паг, почињени су

Душан Басташић, предсједник Удружења “Јадовно 1941.”: Потомци жртава Јасеновца не могу да ћуте

29.08.2023

Логором Јасеновац, бројем жртава и сјећањем на овај страшни злочин, поред историчара, требало би да се баве и социолози, психолози, демографи, али и сами потомци жртава, зато што је овај концентрациони логор једна од најзначајнијих карика у српском идентитету. Разговор водио: Вељко Зељковић Каже ово у интервјуу за “Глас Српске” предсједник Удружења “Јадовно 1941.” Душан Басташић, наводећи како то потомцима жртава нико не може да забрани, ма како се он звао и у којој фотељи сједио. Како каже, интервју који је недавно дао директор Музеја жртава геноцида у Београду Дејан Ристић, у ком је истакао да дилетанти не би требало да се баве Јасеновцем, јесте иритантан и увредљив за све потомке жртава

Ђурђица Драгаш: НЕИЗБРОЈАНИ

29.08.2023

Много нас је… много више него вас!! Питате колико нас има,тражите нам имена…. Ми смо неизбројани, безимени.Са нама спавају нерођена деца и пресахле мајчине груди.Иза нас осташе пуста села,изгубљена стада и неузоране њиве.Из наших костију расте трава по којој газите.Из наших очију побеже небо под којим ходате. Наша је крв на класју што зри у касно лето, на кућним праговима где нас нађоше звери.Наш пепео самује на згариштима. У сваком смо дрвету, листу, цвету,у пролећу што нас пробудити неће.У свакој пахуљи што се леди на прозору. Наша душа је у камену што га бацате на нас,у свакој грубој речи,у забораву којим нас убијате поново. Ал’ ми вас пратимо, невидљиви, лагани,

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

ПРЕТРАГА

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.

ПРЕТРАГА

“Сјећам се добро и никад нећу заборавити 14. мај 1942.”

Из књиге Свједочанства геноцида у НДХ 1941-1945. Ђуре Затезала

Пријавите се
на наш билтен

Jadovno-logo-bijeli 1

Удружење

Комплекс Јадовно

ПОМОЗИТЕ НАШ РАД ДОНАЦИЈОМ

Запратите нас на друштвеним мрежама:

Пратите нашу аналитику: