arrow up
Ж | Ž
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Ђурђица Драгаш: Дан у којем смо морали да застанемо… макар на минут!

Размишљајући о Израелцима који, и после осам деценија, стоје мирно и минутом ћутања, уз сирене, одају пошту својим жртвама, с горчином се сетих покушаја да се, пре неколико година, на сличан начин сетимо жртава Олује! 8. април 2021. Израел, Дан сећања на жртве Холокауста Минут ћутања и двоминутно оглашавање сирена широм земље. Израелци су још једном показали како се сећају и колико поштују шест милиона јеврејских жртава страдалих током Другом светског рата.Без поговора, без питања, на тренутак је “стао” живот. Зауставили су се се аутобуси и аутомобили, пешаци су стајали у месту.Радио и тв станице емитовале су специјални програм који је почео претходног дана, одмах после заласка сунца. Ресторани и

Ђурђица Драгаш: Ја, избеглица, и серија “Породица”

Одавно нека серија није дигла толико прашине као што је то био случај с “Породицом”. Дуго најављивана, ишчекивана и невероватно гледана, заталасала је помало умртвљену српску јавност и отворила старе ране. Веровали смо, очигледно погрешно, да су те ране одавно срасле, да нас на њих подсећају само ожиљци, неприметни и скривени испод наслага година, догађаја и промена. Мислила сам и ја да ме драма породице Милошевић и подсећање на све њене актере неће много узбудити, али признајем да је то била лоша процена. У уметничка достигнућа серије нећу улазити пошто за то нисам стручна, а некако верујем да је тема “Породице” просто и “прогутала” све остало. Гледајући серију, упорно сам

Ђурђица Драгаш: Још једно пролеће које смо неповратно изгубили

24. март 1999 године. Дан је, као и многи пре њега, протекао у мучном ишчекивању. Хоће ли нас бомбардовати, има ли шансе да се некако поново “провучемо” као прошле јесени, да ли је могуће да ће то урадити, како ћемо преживети ако почне?! Питања, питања, питања… Прве бомбе које су око 8 увече пале на аеродроме у Батајници, Приштини, Подгорици донеле су сурови одговор. Агонија која ће потрајати, у том тренутку незамисливих, 78 дана је почела. Kао и већина оних који су је доживели, сећам се врло добро те вечери. На некој од телевизија емитовала се Есмералда. Латиноамеричке серије тад су још биле занимљива новотарија. Гледали смо је, што из

Ђурђица Драгаш: Колико пута један Вук (Драшковић) може да промени и длаку и ћуд!?

Март…. Верујем да бисте се, исто као и ја, сложили кад би га неко и званично прогласио за најбаксузнији српски месец. Свашта нас је сналазило у том марту који би, да се само природа пита, био месец пролећа, буђења и оптимизма. Еее, ал’ нажалост, питамо се и ми…људи! 12.марта 2003. убијен је српски премијер, а само дан раније, али 2006. у Хашком “казамату” умро бивши председник. 17.марта 2004. брутално су нападнути преостали Срби на Kосмету, баш они чија је голгота почела 24. марта 1999. агресијом НАТО пакта на тадашњу СРЈ. 27. марта 1941., у ишчекивању зла које ће нас тек снаћи, у Београду се клицало-боље рат, него пакт- а 50

Ђурђица Драгаш: Како су Јохан и Јован проговорили истим језиком

Писмо које је тог необично топлог фебруарског поподнева поштар убацио у сандуче породице Драгаш, прво их је изненадило, а онда растужило. Упркос тексту на немачком језику који су само делимично разумели, фотографија и крст крај ње били су јасан знак да је њихов пријатељ Јохан преминуо. Писмо је у војвођанско село крај Апатина стигло из Граца у Аустрији, а прича о неочекиваном и необичном пријатељству Драгаша и Маулових почела је сада већ давне 2006. Спојила их је једна пространа војвођанска кућа на углу две улице, али и тешке животне приче, искушења избеглиштва, губитака и нових почетака. Драгаши су стару “швапску” кућу купили крајем 2005. После 14 избегличких година поново су

Ђурђица Драгаш: Од нас си тражио Ђорђе, да заборавимо посечену багремову шуму, преорану њиву и згажену шљиву

Опраштају се ових дана многи од Ђорђа Балашевића. Слушају се песме, цитирају стихови и његове “досетке”, снимају специјалне емисије, организују масовни “испраћаји” (као да короне нема и као да Ђоле баш од ње није преминуо). Тугује и регион, чак се и ћирилица “појавила” у Загребу. Замислите само то чудо!!! Није баш да сам одрасла уз његову музику. Више би се то могло рећи за Нове фосиле, али волела сам те меланхоличне ноте и емотивне текстове којима је плео дивне и дирљиве животне приче. Жао ми је што је отишао, прерано и бесмислено и, као и у многим другим случајевима, не желим да учествујем у примитивним расправама над мртвим човеком по

Ђурђица Драгаш: Буди хуман као Србија!

Невидљиви непријатељ! Тако, помало патетично, већ готово годину дана зовемо корона вирус. Многи се, међутим, понашају сасвим обрнуто. Kао да је у питању сасвим видљив, опипљив “страни и претећи” објекат, затварају границе, ангажују полицију и војску… Све помало личи на право ратно стање, а граничне рампе спустиле су се и тамо где нико није очекивао. Шенген и сан о Европи у којој се путује без пасоша озбиљно су уздрмани. Kао и у свакој невољи, свако брине своју бригу, покушава да се заштити и не мисли о другима. И Србија је, током ванредног стања, затворила границе, али тек када су се у земљу вратиле хиљаде наших људи из читаве Европе. Kолико

Ђурђица Драгаш: Време у којем живимо

Знам да је узалудан покушај да мењам свет, али радује ме што је узалудан и његов покушај да промени мене! Надам се само да нас још увек има довољно да макар покушамо да држимо баланс. Хладно, суморно суботње јутро! Идем на посао! Полупразан трамвај спушта се полако улицом Војводе Степе. Лица испод маски забринута, свако је у својим мислима, бригама, страховима…Тишина која ми, признајем, баш и прија у овом тренутку. Негде у близини Аутокоманде “буди” ме необуздани смех који допире из задњег дела трамваја. Рачунам, тинејџери… њима је увек нешто смешно. Чекам да их “прође” и да се смире. То се, међутим, не дешава. Смех постаје све чуднији, извештачен, готово

Ђурђица Драгаш: Јесу ли сви Црногорци директори, а Далматинци сналажљиви трговци

Сви су Црногорци директори, сви “Косовари” су продали имања Албанцима за велике паре, сви Херцеговци и Далматинци су сналажљиви трговци, сви Личани потомци партизана који су терорисали београдску буржоазију, а сви Србијанци угрожени у својој земљи баш захваљујући овим претходно поменутим “дођошима”! То смо ми, мали, подељени, често потпуно неспособни да изађемо из тог, тако сувишног, зачараног круга нетрпељивости. Е па да вам кажем… доста ми је тога!!! “Ако буде среће, вратићемо вас назад оним истим тракторима на којима сте дојахали”… Ово је само део коментара који сам на једној друштвеној мрежи недавно добила на текст о Дану примирја чији је наслов, гле ироније, био – Поносна сам што припадам овом

Ђурђица Драгаш: Због истине, због незаборава и оних невиних душа које траже мир

Случај је хтео да ми баш истог преподнева стигну поруке од двојице поштованих пријатеља са Фејсбука, двојице истомишљеника и, на неки наш начин, саборца. Председник удружења “Јадовно 1941.” Душан Басташић ми је проследио мејл који му је стигао из Данске. Послао му га је син Анђелке Драгаш која је неким чудом, као дете у колевци, преживела усташки покољ на падинама Требевића. Човек је, претражујући интернет, пронашао текст објављен на сајту удружења у којем је описан и од заборава отргнут злочин над његовом породицом (Kрстовдан породице Драгаш). Замишљам његово изненађење, радост, тугу, море помешаних осећања кад је прочитао ове редове. Ми, потомци чудом преживелих, најбоље знамо шта значи једно такво сведочанство.

Ђурђица Драгаш: Никола Тесла геније из мог комшилука

Почетком године, на православни Божић, навршило се тачно 78 година од смрти Николе Тесле. Велики научник отишао је у вечност онако како је и живео – скромно, на свој начин! Умро је у соби хотела “Њујоркер” где је годинама усамљенички живео и стварао. Иако се и око његове смрти и заоставштине већ деценијама “плету” различите приче, развијају теорије завера и препричавају полуистине, много више страсти (посебно у последње три деценије) изазива његово рођење, тачније место где је рођен, а понајвише порекло и породица из које је потекао. Никола се пре 165 година родио у малом личком селу. Смиљан, чије име они који су се родили у Лици акцентују другачије од

Ђурђица Драгаш: Даро, Десо, Јоване…криви смо! Праштајте!!!

Гледала сам пре неколико дана филм “Пролеће 1941”, који је, у сарадњи са амбасадом Израела, емитован на Међународни дан сећања на жртве Холокауста. Тежак, мучан филм, један од оних које не гледате из досаде, тек да би прекратили време, већ из потребе да одате пошту жртвама, да се бар у тих сат-два подсетите да слобода, мир и срећа нису константне категорије. Такви филмови вас упозоравају да зло лако проклија, да не треба много да се дојучерашње комшије и пријатељи претворе у потказиваче, крвнике и убице, а удобни и мирни живот у пакао из којег нема излаза. Пратила сам потресну судбину јеврејске породице и њихову борбу за живот, унапред осуђену на

Ђурђица Драгаш: Где вам је дом?

Иии… шта кажете… где је дом? Па… тамо где су моје две мачке… у Лос Анђелесу! Овај завршни део интервјуа који је недавно емитован у знак сећања на преминулу глумицу Миру Фурлан, данима ме прогони! Постављам сама себи то питање и не знам одговор. Ваљда је то нормално кад преживиш оно што смо, на различит начин и у различитим околностима, али уз сличну “матрицу”, преживели ја, Мира и стотине хиљада избеглица из бивше Југославије. Где ми је дом?! Овде у Београду, где живим већ 30 година, у војвођанском селу где ми живе родитељи, сестра и њена деца, у селу у срцу Србије у које сам се заљубила или тамо далеко,

Ђурђица Драгаш: Удар “Олује” и усуд крајишких суза

Сви бију своје битке. Сви траже некога, жене се грозничаво распитују за мужеве, браћу, синове који су остали негде иза колоне, старци плачу за “благом” (тако је наш народ називао овце, краве, коње…) које нису стигли ни да пусте из штала и торова, деца се више не играју већ преплашено вире из претрпаних тракторских приколица. Експлозија ме буди из сна, оног најслађег, пред свитање. Убрзо се чује још једна, друга, трећа, а онда затишје… Устајемо, у полумраку се облачимо. Струје нема одавно. Тако је сваког лета пошто једини извор, хидроелектрана Обровац, нема довољно воде. Мама укључује радио на батерије, покушава да пронађе неку станицу. Чини се да ради узалудан посао

Ђурђица Драгаш: Коридор мог живота

Прошле су године, стасале генерације које се не сећају рата, које до Бањалуке путују најбржим путем, преко Хрватске. Радујем се због тога, али у име свих нас којима је Коридор заиста био пут живота још једном кажем – хвала онима који су нам га подарили! Нека је вечна слава свима који су на њему заувек остали! Година 1992., Лика, Република Српска Крајина. Прелепо мајско јутро мирише на расцветале воћке и траву окупану росом. Возимо се добро познатим путем, аутомобил као по навици лагано сече кривине. Не бринемо о томе да ли ће нам неко доћи у сусрет. Већа је вероватноћа да на овом путу сусретнете неку зверку него аутомобил. Нема

“Kости” ударају до кости

Одавно ме неки уметнички садржај није толико продрмао и “дотакао” као серија “Kости”, која је недавно емитована на РТС-у. Нисам једина, свакако, пошто су “Kости” оставиле равнодушним само оне који их нису гледали. Пише: Ђурђица Драгаш Верујем, међутим, да су бројне реакције и похвале довољан разлог да је, “одложено”, на РТС Планети, погледају и они који су скептични према домаћим серијама и како кажу, из принципа их избегавају. Ја спадам у ону другу групу. Мени је, од кад знам за себе, термин од 20 часова резервисан за њих па признајем да гледам чак и репризе. Ипак, упркос мом стрпљењу и заиста доброј намери да одгледам све што се у том

Поносна сам што припадам овом победничком народу

Данас обележавамо Дан примирја у Првом светском рату. Дан када је Немачка 1918. потписала капитулацију, у Србији се поново слави од 2012. године. Аутор: Ђурђица Драгаш Сада је и званично државни празник док се у Краљевини Југославији само обележавао као дан кад је склопљено примирје и тиме отворен пут коначном крају рата и потписивању Версајског мира крајем јуна 1919.године. Неки историчари сматрају да, у држави која је ујединила победнике и оне који су били с друге стране, није било пожељно славити победнички пут српске војске па тако ни овај дан. После Другог светског рата, Дан примирја избрисан је из календара важних догађаја и празника. Величале су се неке друге победе,

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.

“Сјећам се добро и никад нећу заборавити 14. мај 1942.”

Из књиге Свједочанства геноцида у НДХ 1941-1945. Ђуре Затезала