Najviše ljudi ubijeno dok je logorom komandovao fratar Filipović. Žene i deca držani bez hrane i vode u „kuli smrti“ Prvi logoraši su počeli pristizati teretnim vagonima na železničku stanicu Jasenovac 20-21. avgusta 1941. Odatle su sprovođeni na livade kraj sela Bročice sa južne strane Struga, uz šumu Donja Krndija i put Novska – Jasenovac. Na tom mestu su bile podignute dve barake, a na ulazu stražara i dva stražarska tornja. Sve je bilo ograđeno bodljikavom žicom. Svi koji su tokom avgusta do početka oktobra 1941. upućeni u Koncentracioni logor Jasenovac bili su smešteni u ove barake. Logoraši u svojim izjavama taj logor nazivaju Bročice I, Bročice II, Šuma i

Deceniju i po posle rata Jasenovac je bio poslednje stratište u Evropi koje još nije bilo ni označeno a kamoli spomenički obeleženo što je izazivalo frustraciju rodbine stradalih i negodovanje dela partizanskih boraca. „Pitanje obeležavanja jasenovačkog logora uništenja, negde na prelazu iz pedesetih u šezdesete godine, postalo je najednom prilično vruće. Padalo je u oči da je Jasenovac verovatno poslednje stratište u Evropi koje još nije bilo ni označeno, a kamoli spomenički obeleženo. Štaviše, tragovi su bili skoro sasvim zatrveni… Šikara je uveliko bila preuzela vlast nad prostorima nekadašnjeg logora, pa se polako pretvarala u neku vrstu prašume na podvodnom tlu.” To je rezime stanja ovog krvničkog logorskog kompleksa petnaestak

NIŠTA više od onog što sam rekao kada sam dao ostavku ne mogu u ovom času da kažem, rekao je Ivo Pejaković za “Novosti” povodom neopozive ostavke na mesto upravnika Javne ustanove Spomen-područje Jasenovac. Jurica Kerbler – Od stalnog dopisnika Novosti ZAGREB Napominje samo da je ostavku dao Ministarstvu kulture koje je nadležno za ovu ustanovu, ali da nije upoznat sa tim kakva je bila reakcija. – Ja sam na otkaznom roku koji traje 30 dana i do tada ću raditi poslove upravnika – objasnio je za naš list. Povod sa ostavku bio je tekst istoričara Vladimira Gajgera, koji je demantovao podatke sa internet stranica Javne ustanove u Jasenovcu da

Šta je to što natera jednog običnog, civilizovanog Evropljanina da načini takve zločine kakve su Britanci vršili u Indiji, doseljenici u Ameriku nad američkim autohtonim stanovnicima, Severnoameričkim Indijancima, Belgijanci u Kongu ili Hrvati u NDH nad Srbima, posebno u Jasenovcu? Dok smo se mi delili na partizane i četnike, Hrvati su imali posebnu vrstu kame, noža, koju su nazivali srbosek, i koja je služila isključivo za ubijanje Srba, bez obzira da li su komunisti ili pripadnici regularne, kraljeve vojske. Danas, na hrvatskoj nacionalnoj televiziji admiral Davor Domazet govori javno da Hrvatskom kraljevstvu pripadaju Boka Kotorska, crnogorsko primorje do Ulcinja, čitava Bosna i Hercegovina, Srem, Bačka i delovi Banata, naša država

Jasenovac, Jadovno, Prebilovci, jame na Velebitu… nijesu djelo zavedenih iliizmanipulisanih ljudi. To je proizvod državne politike NDH i napora cijele te države da fizički istrijebi srpski narod. Piše: Goran Kiković, srpski istoričar u Crnoj Gori Jasenovac. Jedino mjesto nad čijim su se zločinima čak i Hitler i njemački nacisti zgražavali. Jedino mjesto u nacističkoj Evropi gdje su postojali specijalni logori za pogrom djece. Edmund Glez fon Hostenau (1882- 1946), najviši Hitlerov vojniizaslanik za Balkan, ovako je u svom dnevniku opisivao hrvatski ustaški režim i njegovu vojsku: “Svi ovi događaji doveli su do nekoliko krajnje neprijatnih susreta i žučnih rasprava sa Pavelićem… Njegove najvernije saradnike nazvao sam zločincima. Uslov da bi Hrvat mogao da stupi u ustašku službu jeste to da on mora da

Kad je Rade doneo komad sapuna, baba-Jela mu ga je odmah, unezverenog pogleda, otela iz ruke, rešena da ga pošto-poto sahrani. Za baba-Jelu su ukućani, a bogami i neke komšije, već od juna 1942. godine počeli da misle kako se „smeće s uma“. Postala je ćutljiva, počela je da zaboravlja, da se osamljuje, i često je imala nekako čudan izraz lica… Niko nije znao šta premišlja u svojoj glavi. Ali od kada joj je unuk Rade, skojevac, proleća 1946. godine, doneo iz zadružnog doma komad sapuna za rublje, ukućani su otvoreno u lice počeli da joj govore da je poludela. Baba-Jela je tada, naime, ščepala taj sapun iz unukove ruke