Физички, политички, правни, културни геноцид над српским становништвом Косова и Метохије најтежи је пораз у ослободилачким борбама Србије од Орашца до устанка 1941. Изгон српског народа са Косова је спектакуларно сведочанство његовог историјског пораза. Српском народу је у пролеће 1981. године објављен један одиста специјалан, али отворен и тотални рат припреман у разним раздобљима административних, политичких и државноправних промена. Вођен вештом применом разних метода и тактика, с подељеним улогама, уз активну, а не само пасивну и не много прикривану подршку појединих политичких центара у земљи тај отворени рат, који се не назива својим правим именом, одвија се скоро пет година. Он, дакле, траје много дуже него читав ослободилачки рат у

Основна теза Меморандума јесте да је конфедерализација, омогућена Уставом из 1974, довела до стварања одвојених републичких и покрајинских привреда и тржишта Економска криза, дубока и свеприсутна, један је од главних показатеља неприлика у које је запала социјалистичка Југославија осамдесетих година. Грађани бивших република и данас се сећају несташица кафе, детерџената, принципа вожње “пар-непар”, бонова за гориво, трком за девизама у земљи и техничким уређајима у иностранству… Положај привреде нашао се и у тексту Меморандума САНУ, на коме је група академика САНУ радила 1985. и 1986. године. Економски део овог, по много чему контроверзног документа најмање је био нападан и критикован, иако је по много чему одступао од званичне реторике представника

Огорчени дискриминацијом Срба у Сарајеву и Федерацији БиХ, окупљени око сарајевског огранка “Просвјете” упутили су отворено писмо сарајевским, босанскохерцеговачким, званичницима Федерације БиХ, те представницима међународне заједнице и дипломатама. Указали су на ратну и поретну демографску катастрофу на штету Срба, али и на недаће попут отимања имовине, увреда, запостављања и уништавања српског културног наслијеђа. Казани, јама изнад Сарајева, само једно од необиљежених српским стратишта у Сарајеву, прогутала је на десетине сарајевских Срба. Од злодјела се амнестирали приписујући одговорност убијеном команданту 10. брдске сарајевске бригаде Мушану Топаловићу Цацу и његовом подрђеном Самиру Бејтићу. У нади да ће суживота бити, а и због превасходне улоге да очувају српску културу и традицију, до сада