Рајко Обрадовић (24) је заједно са својом породицом протеран из Крајине 1995. године. Више од 20 година касније, он се вратио у своје родно село поред Грачаца, са дипломом Правног факултета у Београду, да чува – овце. – Баба и деда нису могли више да издрже у Србији. Недостајала им је Крајина, па су се 1999. године, кад је још било “свеже”, вратили у Грачац. Зато сам и ја желео да се вратим, а имао сам и где – каже Рајко за “Блиц” и додаје да деда није ни хтео да иде. Када је кренуло гранатирање његовог села, Рајко каже да је отац потрпао њих седморо, од којих је било

Хрвати у недељу “славе”, кажу да је “Олуја” била “победа хрватске војске, полиције и Хрватског већа обране”. А у Србији за то време туга, око 250.000 прогнаних напустило је пре 23 године домове, огњишта, земљу… Једна од породица која је била у конвоју избеглица презивала се Марић. Најближа фамилија Алекса Марића, бившег кошаркаша Партизана и потом репрезентативца Аустралије. Тада 11-годишњак, рођен у Сиднеју, памти ту 1995. А његова прича за “Блиц” је више него потресна: Наиме, Алексов деда је убијен почетком августа 1995. током хрватске војне акције “Олуја” у својој кући у Сонковићу код Шибеника. Његови посмртни остаци ексхумирани су тек последњег дана новембра 2012. из заједничке гробнице на локацији

Још се не зна судбина 1.746 Срба несталих током сукоба у Хрватској, а породице несталих кажу уочи обележавања војне акције Олуја да за њих “Олуја још траје и трајаће све док не пронађу и сахране своје најмилије” Још се не зна судбина 1.746 Срба несталих током сукоба у Хрватској, а породице несталих кажу уочи обележавања војне акције “Олуја” да за њих “она још траје и трајаће све док не пронађу и сахране своје најмилије”. Мира Деветак каже да је њеног супруга током Олује заробила Војска БиХ, да су га заједно са још три саборца мучили и на крају убили. Њена борба за проналажење посмртних остатака супруга траје пуне 23 године.

Ирена Гутрун Којић, жена која има две домовине, међу првима је помогла многим избеглицама из Хрватске 1995. године. У првом таласу дом у Рејкјавику нашло 150 протераних. Срби и Ислађани чинили би “народ и по” Ирена Гутрун Којић и Добрила Смиљанић, “мајка Сирогојно мануфактуре”, заједно су августа 1995. гледале долазак тракторских колона протераних Срба из Хрватске. Призор који им се указивао са надвожњака ауто-пута био је потресан. Прво што је Ирена урадила било је да оде у Црвени крст Србије и понуди своју кућу у Закути неком од пристиглих невољника. Затим је отпутовала у своју другу домовину – Исланд, да и тамо потражи неку помоћ за избеглице. Тамошња влада те

Четвртог августа у четири часа послије поноћи, америчке ваздухопловне снаге су бомбардовале два радара снага крајишких Срба само неколико сати прије почетка операције хрватске војске „Олуја“. Овај чин је још више деморалисао Србе. У самој операцији је учествовало преко 138.500 хрватских војника. Иако су званично порицале умијешаност у „Олуји“, америчке снаге су активно подржавале ову операцију етничког чишћења. Америчка опрема је коришћена за ометање српских комуникација тако да је командни сектор био потпуно одсјечен. Акција је почела нападом на тзв. секторе „Сјевер“ и „Југ“ на фронту дугом 700 километара. Хрватске снаге пробиле су прве линије одбране Срба на 30 тактичких смјерова у бјеловарском, загребачком, карловачком, госпићком и сплитском подручју. Дубина