Сјајно, не морамо ништа да платимо и неко други ће да обави посао умјесто нас. Даћемо им све што имамо – архив, материјал, логистику (да ли бесплатно или уз накнаду?). Само, да ли ће нам се допасти резултат тог посла? Коме ћемо да се пожалимо, ако слика и порука коју тај филм пошаље у свијет не буде онаква каква треба да буде – истинита? Пише: Зорица Ђоковић Зашто мислимо да ће странци боље испричати ову страшну причу српске националне историје, која није само српска, али се нас Срба највише тиче? Само зато што имају паре које ми, наводно, немамо (а имали смо да издвојимо неколико милиона у име наводног геноцида

Сматрам да господину Мишини, као директору Музеја жртава геноцида у Београду остаје да се извини свима онима које је својим неодговормим изјавама у јавности увредио и да се одрекне неистина које је изговорио. У својим излагањима, које је пренело више медија у Србији, Вељко Ђурић Мишина, Директор Музеја геноцида у Београду, је изјавио следеће: „Србољуб Живановић je 1964. године био млађи асистент Завода за анатомију Медицинског факултета у Новом Саду. Почетком године, вољом и дозволом високих политичких и државних (значи и безбедносних) структура, постављен је за члана нарочите комисије…” (није тачно) „…да све то буде фотографисано и снимљено филмском камером”… (није тачно) “…у тим доступним јавности документима види се нешто

Образовање наставног особља о холокаусту доживљавам као „кукање на туђем гробу“. И сама вест о томе је некако миксована не би ли се забашурила суштина. Наше наставно особље усавршава се у Израелу да би нашој деци пренело знање о српском страдању у НДХ! Ех, што наше институције и професионалци не спроведоше тај пројекат? Истина, није о теми српског страдања било баш пожељно нашироко (сви знамо зашто и како), али ипак су се том темом бавили и наши историчари, бар они храбрији. Можда нису баш сви били историчари, као цењена професорка Смиља Аврамов, али су доста истражили, сакупили, сазнали, што не значи да нема на том подухвату још доста посла и