
Без тог крша и голог камена, нити могу, нити хоћу
Очеви родитељи, моји баба и деда. Обоје стари преко 75 година, обоје својим животом сведоче тешку судбину Босанских Срба и нарочито Босанске Крајине у 20. веку. У Другом светском рату, као деца, у мајчином наручју су бежали од усташког ножа и немачких митраљеза. Очеве су им убиле усташе. Ујаци, стричеви и сви војно способни рођаци су погинули борећи се што у партизанским, што у четничким јединицама. После рата су тешком муком преживљавали и успели да отхране петоро деце, мог оца и још четворо њих. У последњем рату у БиХ , октобра 1995, доживели су “Олују” после “Олује”, када су здружене снаге АрБиХ, ХВ и ХВО силовито напале српске положаје што