Здравко Шотра о новој серији о Лази Костићу, самосвести нације, вишим силама које га прате кроз каријеру

– Дуго сам припремао серију Santa Maria della Salute, јер је реч о врло сложеном пројекту, који прати цео животни пут Лазе Костића. Сликајући његов живот сликамо многе историјске, политичке и културне догађаје како у Војводини тако и у Београду. Припреме на писању сценарија биле су веома опсежне, а Лаза је био занимљив човек свим савременицима, који су осећали потребу да о њему нешто забележе. Његов живот био је веома занимљив, динамичан. Човек који је непрекидно ишао из једног места у друго, из догађаја у догађај, у првој половини свог живота. У другој доживљава ту, такозвану, немогућу љубав са млађом Ленком, која ће потпуно преосмислити његов живот, нарочито када она млада умре. У томе је настала најлепша наша песма Santa Maria della Salute по којој смо и насловили филм.
Овако за „ТВ новости“ редитељ и сценариста Здравко Шотра описује рад на филму Santa Maria della Salute, о Лази Костићу, а по ком је настала и серија која би требало да буде емитована од средине марта на РТС. Главне улоге, Лазу Костића и Ленку Дунђерски, тумаче Војин Ћетковић и Тамара Алексић.
* Да ли је било тешко направити глумачку поделу?
– За Лазу Костића није било дилеме, морао је то бити глумац у пуној глумачкој зрелости, јер игра врло сложену личност. С друге стране, он је био крупан, леп, наочит човек, тако да је све упућивало на Војина Ћетковића, који је на врхунцу своје зрелости и глумачке снаге. А и физички изгледа тако. За Ленку ми је требало неко астралније створење. Појавила се Тамара Алексић, с којом сам већ радио малу улогу кад је тек примљена на Академију, у „Шеширу професора Вујића“. Већ тада сам је пројектовао за Ленку, није било дилеме. Знате, није у питању само лепота, већ и нека анђеоска чедност, недужност коју она носи у свом бићу, а карактерише Ленку. Она је, такође, сложена личност, није само лепа већ и образована, духовита, музикална, свира клавир, пева оперске арије. Сјајна личност, а све то сам нашао код Тамаре. У овом филму је карактеристично то што има необично много улога, никад их толико нисам имао у животу, на стотине. Тако је и Соја Јовановић имала много глумаца у једној драми, па кад је завршила снимање питала је: „Децо, је л’ има неко да се није сликао?“.
* Дугујемо ли будућим генерацијама овакве филмоване приче?
– Не само младим генерацијама, већ свима. Ни сам нисам био упознат са многим стварима које сам открио радећи на овом сценарију и мислим да је добро да људи упознају многе детаље из наше културне и политичке историје. Да сазнају да су имали Лазу Костића, једног од првих великих интелектуалаца у Срба, који је у време у ком је живео био интелектуална елита европских размера. То може само да охрабри наше људе.
* Колико смо ми данас свесни себе и свог порекла, држимо ли до себе као нације?
– Познати смо по томе да не поседујемо свест о себи, свом пореклу и традицији. Срби су врло лако мењали оно што је вековима било у њиховој бити. Узмите Ћопића, кад долази као млади партизан и каже: „Мајко, нема Бога“. Мајка каже: „Је л’ тако, у реду“. И други су тако дошли, јер одједанпут Срби више нису славили славу, Божић, крштавали децу. Прихватали су да изађу из свега онога што су вековима носили у свом бићу. Данас, погледајте Београд… Видећете да, у време кад се у Вуковару боре за ћирилицу, у Београду је уопште нема. Не само што је све на латиници, већ и на енглеском језику, чекају неке Енглезе да дођу. То је знак да наш народ не држи до себе. Лепо је да знамо латиницу, али погледајте шта раде већи словенски народи попут Руса, они фирме као што су „Мекдоналдс“ пишу ћирилицом, а да не говорим о осталим стварима. Свест о свом бићу код Срба одувек је била слаба. Догодио се 20. век који је, у више махова, био велика погибија, стагнација, па поново велика погибија. Све то време неко је користио да иде напред. Зато нам се и догађа да нам самосвест слаби.
ДОСТА САМ РАДИО
* ИМА ли нешто што сте хтели да снимите а нисте?
– Има много више онога што сам снимио, мада има пројеката које сам покушавао да реализујем а нисам. Све ове које јесам веома дуго сам покушавао претходно да снимим. „Зону Замфирову“, „Лајање на звезде“ сам по десет година покушавао, па у међувремену снимим нешто друго. Ево, и овај Лаза, годину дана нисам знао хоће ли се снимати уопште, док се није закључио уговор. Многе сам пројекте тако оставио. Не могу бити нескроман – доста сам радио, нико није успео да оствари све што је желео у животу.