arrow up
Ж | Ž
Ж | Ž

Сандра Благић: Напокон знам гдје почивате

Кроз Травник, Нијемци су прошли 14. априла 1941. године, а убрзо затим власт успостављају усташе и заводе терор. Настаде истребљење Срба, Јевреја и Рома. Систем Геноцида је био озакоњен, те су одређене Смрике код Пуцарева ( данашњег Новог Травника ) за главно усташко губилиште. А када није било мјеста у Смрикама онда су логораши, одведени у Госпић, Јадовно, Паг и друге логоре, тадашње НДХ.Усташе тако започињу убиства, како у Травнику тако и у околним селима, Турбе, Голеш, Бијело Буће, Корићани, Комар, Вакуф, Долац, Караула, Дубравице, Витовље.Прво одводе, угледније Србе и Јевреје, докторе, свештенике, адвокате, чиновнике. Најозлоглашенији од свих усташа био је Виктор Гутић који је и у Санском Мосту изводио

Сандра Благић: Логор Крушчица, данас мјесто зарасло у коров, купину и шибље

Недалеко од општине Витез, код Травника, налази се село Крушчица. Скривенa од главног магистралног пута, без икаквих путоказа и обиљежја, стоји Црна кућа.  Логор Крушчица!  Срамота за Босну и Херцеговину да крије велики злочин.  Мјесто зарасло у коров, купину, разно шибље. Унакажена Црна кућа.  Као из хорор филмова излијећу слијепи мишеви а дупље прозора остадоше црне. Стисло у грудима, притишће као камен и не да ми да дишем. На зиду куће стоји спомен плоча, оштећена од метка из протеклог рата.  Страх ме да уђем. Оронула је, девастирана. Шкрипи дрвени под. Већ ми слике пред очима лете.  Изгладњели, претучени и боси чекали смрт. Jeр су били Срби и Јевреји.  Унутрашњи зидови унакажени

Сандра Благић: Душо моја, боли ли те неправда?

Боли ли те душо моја, што ти бар капелу нијесмо подигли? Да никне капелица, да ти бар свијећу запалимо. Да запалимо свијеће за безимену дјецу , за мајке и баке, деке и очеве, стричеве, ујаке, комшије… Душо моја, боли ли те неправда? Душо моја,под црницом земљом, боли ли те ћутање? Боли ли те умањивање броја покланих, недокланих, у Саву бачених мученичких душа? Боли ли те тишина у Доњој Градини? Или волиш што се чује само цвркут птица? Боли ли те што се окупимо само једном годишње да ти мученичку земљу цјеливамо? Да ли те боли што те спомињемо ријетко или скоро никако? Pијетко само пред изборе или кад се неки поени

Сандра Благић: Како мислимо да нас неко поштује, када ми не поштујемо своје мртве?

Гаравице су спомен подручје које се простире на 15 хектара површине. Налази се са обе стране магистралног пута Бихаћ – Загреб. У склопу спомен-парка налази се Хумачка главица, узвишење, у чијем су подножју три гробнице: Гаравице, Делибарице и Уљевите баре. Пише: Сандра Благић На Гаравицама су се до маја 1941. године налазили природни канали ријечице Клокот, који су за неколико мјесеци yсташе напунили лешевима Срба, Јевреја, Рома.Тачан број настрадалих никад није утврђен.Према британским изворима за само три мјесеца убијено је 14.500 цивила. Убијани су сваког дана, на сваком мјесту. Живи су спаљивани у црквама, кућама, шталама.Живи закопавани у усправном положају и посипани кречом. У Бихаћкој кули, коју нисам могла да

Сандра Благић: Још увијек ходим стазама мученика

Већ трећи дан покушавам скупити мисли и емоције, преточити их у слова, ријечи и реченице. Не иде!Како описати емоције док стојиш над јамом и гледаш у њено гротло? Како их преточити у ријечи? Нема страха. Постоји поштовање према невино пострадалим мученицима, који су тих ратних година, од 1992. до краја 1993. завршили на дну Казана. Казани су јама у општини Стари град у Сарајеву, гдје се уске мале уличице до саме јаме преплићу као змије отровнице, а прозори кућа као очи њихове. Гледају, сикћу и чекају погрешан корак. Корачајући, није ме било страх, нека туга и спокој у исти мах ухвати и не пушта. То се наши мученици радују, јер

Сандра Благић: Убијали су све редом, не марећи за жене дјецу, старце и немоћну чељад

Прије 79 година, на данашњи дан 7. фебруара 1942. године док су мјештани села Шарговац, Мотике и Дракулић спавали, усташе – Хрвати су кренуле у Покољ. Прво су ушле у рудник Раковац и тамо побиле на најмонструознији начин 65 рудара, који су се затекли на послу. Убијали су све редом! Нису марили за жене дјецу, старце, немоћну чељад. Вођа крволочних звијери, жељне крви, био је фра Мирослав Филиповић, познатији као фра Сатана. Трагови воде и до основне школе “Ђура Јакшић” у Шарговцу. Уз говор фра Сатане:” Усташе ово је у име Бога, покрштавам ове изроде, а ви слиједите мој пут. Ја први примам сав гријех на моју душу, а вас

Сандра Благић: Србско Сабрање Баштионик не заборавља свој народ!

Одувијек сам имала жељу отићи у Глину. 3апалити свијеће за наше мученике који постpадаше од комшијске каме. Одувијек имала жељу видјети мјесто гдје су на превару доведени и мучки поклани. Хтједох отићи у неко боље вријеме, у љето кад се класје повија и руди.Кад мирише зрело воће и поврће. Пише: Сандра Благић Ваљда да ублажим Покољ и ту свирепост љепшим сунчанијим даном.Али , Tо тако не бива! У Глину кренусмо доставити помоћ Србима који пострадаше од земљотреса. Xладни јануарски дан. Студен, магла и снијег. Онда блато, киша и сва силна порушена огњишта која су задњих децембарских и јануарских дана земљотреси скроз уништили. Док пролазимо кроз Глинске улице и село Мајске

Сандра Благић: Часни крст на Динари

Tог крвавог љета на Огњену Марију 30. jула 1941. године мјештани села Доњи и Горњи Рујани, нису ни слутили да ће њихове прве комшије Хрвати, усташе, починити стравичан Покољ. Аутор: САНДРА БЛАГИЋ, 13.04.2019. Тог врелог љетњег дана комшије Xрвати, врата до врата, са којима су до јуче дијелили хљеб, своје комшије Србе одвели на клање.Наивне мајке, баке и дјеца, повјеровали су својим комшијама како их воде на присилни рад у Далмацију.Гонили их уз Динару, без капи воде и корице хљеба. Недалеко од саме јаме налази се Сајдина пећина одакле су прозивали породице и водили их над јаму. Неке су ударали, гурали а неке мајке су саме скакале са својом дјецом

Сандра Благић: Покољ у Драксенићу

Сваки пут када пођем за Јасеновац или Доњу Градину, деси се некако да Драксенићем прођем. Да ли је то што душу своју оставим на пољима тишине, туге, пакла и раја? Али, ево Богу хвала имала сам и с ким да видим то мјесто страдања, патње и мука. Ни те хладне зиме 1942. године на православни Мали Божић, Срби нису поштеђени. Хрвати усташе, оне Србе које нису убили на кућном прагу отјерали су у цркву. У храму су их силовали, мучили, искасапили, поклали. Низ зидове слијевала се крв! Њих 360 православних душа узнијело се ка Господу.О овом злочину постоји неколико свједочанстава.Покољ су преживјеле Мара Благојевић као и Анка Павковић с кћерком

Сандра Благић: И ове године, Богу хвала у Доњу Градину

Нема потомака, нема свештенства, нема политичара. Биће и они, само у суботу! Сунце је високо на небу. Али вјетар не дозвољава да мирно корачаш. Oпомиње. Ово је јединствена прилика да читав логор прођем, разгледам, станем поред сваке плоче да прочитам.И сваки пут је другачије, теже или лакше. Боже, како је лијепо ово мјесто.Bиди много цвијећа на хумкама на гробницама. Рај!Бијеле раде. Hа хиљаде и хиљаде њих.Као да су за сваку душу, која је мученички убијена, изникле. Не могу да их избpојим. И онда чујем као неку музику, у даљини. Па дебло које се повија зашкрипи и стресем се.Као да их чујем да говоре.“Полако, куда журиш, стани, овдје лежимо МИ.Они који

Сандра Благић: На Шушњару

О Ђурђевдану 1941. године, дошло је до првог оружаног обрачуна између обичног српског сељака и усташа. Хрвати и Mуслимани су упали у село Кијево, са намјером да прекину обиљежавање крсне Славе. Није им пошло за руком те су лажирали причу како се већа група четника окупља и спрема отпор. Њемачки извјештаји свједоче да су Срби, наоружани примитивним ватреним али већином хладним оружјем, њих око 1000 одбили њемачко-усташки напад, убивши три њемачка војника и много више усташа. Креће Покољ над Србима! Кијевски заселак Сјенокосе нестао је у пламену. Ухапшено је 450 Срба, од којих је 100 задржано у затвору, а од тих је 27 стрељано у зору 9. маја. Њихова су

Сандра Благић: Крст часни уз пријебојски бездан

Сваки пут када узносимо Крст часни, да бисмо обиљежили још једну јаму, киша нас испраћа. То Господ поручује да је уз нас! Хвала Ти Свевишњи што чуваш овчице твоје, које не заборављају мученике наше. Око 9 часова ујутро долазимо у кордунашко село Садиловац, пред храм Рођења Пресвете Богородице. На 77. годишњицу страдања Садиловчана и околних села, православних Срба од стране Хрвата – усташа. Покољ 463 жртве које су побијене и запаљене у цркви а најмлађа жртва тог љетног дана није имала ни име. Беба од мјесец дана! Новорођенче. Дана 31. јула 1942. године усташке звијери су у Садиловцу, у цркви, на најмонструознији начин убиле те запалиле жене, дјецу и мушкарце.

Постављање Часног крста на јами Равни Долац

Ми, потомци и поштоваоци жртава Покоља, из удружења Огњена Марија Ливањска и Јадовно 1941, послије 28. година узнијели смо Часни крст козијим стазама и одржали помен за пострадале тог крвавог дана на Огњену Марију 1941 године. Везане вијести: Сандра Благић: Часни крст на Динари

Сандра Благић: Тамо гдје ме језа не обузме од страха, већ од поштовања

Давне 1998. године, први пут у Доњој Градини…Ми као и свака друга дјеца у том узрасту, истрчасмо из аутобуса. Као пси пуштени с ланца, потрчали ка ливади а за нама крену вриска, цика ( не знајући тада, да газимо по костима невино пострадалих). Обишли смо комплекс Доња Градина, сазнавши да су за време НДХ усташе и усташко цијеће направили, стравичан покољ над Србима, Јеврејима, Ромима. Дјетету од 10-11 година  тешко је замислити да су од људи правили сапун! Еј, сапун!! Да су жене и дјецу силовали, набијали на нож, копали очи, вадили органе.Да су се такмичили ко ће више убити људи.Да су пили крв, а од очију и ушију правили

Сандра Благић: Свака хумка има једну Јелену, Стоју, Милицу, Алексу, Раду, Стојана, Милана, Јована

Киша неуморно пада а вјетар фијуче и пробија до кости. Пробија до саме душе која се смрзне чим види хумке Доње Градине. Непрегледна поља са гробницама којих има на стотине. Киша која пада није киша већ сузе наших мученика чије су кости још увијек прекривене травом. А њихове душе са Господом стоје. Стоје и гледају потомке, поштоваоце како се односe према њима. Стотине људи и дјеце корачају стазом од туцане цигле и не знају гдје су дошли. Не знају да ходе по костима прадједова, костима дјеце, бака и мајки. Нема више тишине…чује се смијех, врисак, цика, аплауз. Слабо се чује молитва и пој свештеника, слабо се чују они који би

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

ЗВИЈЕЗДА И KРСТ У ИВАНОВИЋ ЈАРKУ

Кад се вукови острве на стадо страдају овце с краја. Никад оне уз пастира или средине. Пише Жељко Кресојевић Hије мe било у Ивановић јарку скоро па четрдесет година. Љето

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.