Одбор који је 1984. основао Добрица Ћосић, борио се за право на мишљење у случају Шекса, Туђмана, Демаћија, Шешеља, Изетбеговића иако се ни са ким од њих није слагао, а погледајте данашње српске борце за право на мишљење Један део самозване либерално-демократске елите Србије, потпомогнут, опет самозваним, независним и слободним медијима, телали овом земљом, богами и у региону, нарочито последњих двадесетак месеци, о томе како Србију прекрива плашт диктатуре, најцрњи мрак у којем није допуштено право јавног изношења мишљења. А како ми знамо за те и такве особе и ставове? Па из медија. Како сад то? Биће да се овде нешто не уклапа, није логично, али добро… Шта је у

Нико Србе није поразио дубље и далекосежније него што су то урадили комунисти, а Латинка Перовић је последње велико име из оперативне групе југословенских комуниста који су проводили дрезденски налог из 1928. по ком се и данас ради То може да се назове обилазак градилишта по окончању радова, вожња почасног круга, плес победника на месту злочина… како коме драго, али да се ради о победнику, ликовању, одоцнелом сладострашћу, у то нема сумње. Реч је о Латинки Перовић и једном програму написаном и усвојеном 1928. године, у Дрездену, на Четвртом конгресу КПЈ. Тај програм никада није одбачен, повучен, ревидиран. Он је и данас на столу, по њему се и данас ради

Живимо у времену кад је омиљена дисциплина копање по прошлости, али туђој, никада и никако по сопственој Дефиниција каже да је принципијелан онај човек који се држи принципа и кад му исти не иду у прилог. Таквог, истина, можемо назвати часним па и моралним човеком, мада је ово принципијелан најтачније. Постоји у српском друштву, политици пре свега, категорија која своје деловање брани високим принципима, па се представљају као велики заштитници свега и свачега, од природних ресурса, преко привреде, културе, спорта до Срба на Косову. Притом се, ово је посебно интересантно, данас позивају на прошлост, али искључиво туђу. Па другоме кажу: говорио си то и то, радио то и то, обећавао

У Европи је, на Балкану посебно, увертира за сваки рат била прича о миру, сарадњи међу народима и државама. Зато пажљиво слушајте Историја човечанства је историја ратовања. Чак и блистави одсјаји божанског, у форми сликарства, музике, архитектуре, забележени су на рубовима великих ратова, сукоба цивилизација, страдања, муке. Које су то књиге описивале периоде мира, благостања, успона неке државе, нације. Ако таквих и има, онда је то свесно игнорисање друге стране приче, истовремене, оне у правилу тешке и крваве, саздане од страшних мука милиона људи. Неко ће у оваквој расправи споменути викторијанско доба, свакако величанствен напредак британске империје, индустријализацију, додатно ослобађање стваралачког духа, али та прича, ако смо искрени, не може

Чији је мозак у Европи закључио да ће исламски фанатици правити разлику у атаку на хришћане, да ће убијати само православне, по Русији и Босни НЕ може се добити рат против тероризма ако постоје, а постоје, различити критеријуми, лако променљиве дефиниције, вредне, важне и потпуно безвредне и никоме важне жртве. Терористи ће у том рату побеђивати све док у медијима и јавности западних земаља рафали из аутоматских пушака, по недужним људима, у Паризу и Москви, на пример, буду третирани различито. Чији је то мозак на Западу закључио да ће фанатизовани исламисти правити разлику унутар хришћанства, да ће убијати само православне. Како другачије да се објасни ћутање Европе и окретање главе

Србија је још једном понижена, ако сада попусти на Бриселском споразуму, уместо награде добиће нове ултиматуме и понижења С ким Србија уопште разговара и с ким се договара у Бриселу? Каква је ту улога Федерике Могерини, високе представнице Европске уније за спољну политику и безбедност, чему та Италијанка служи, кога представља кад сваки Албанац с Косова, коме тако нешто падне на памет, може да повуче, поништи, обори… оно што је у присуству споменуте госпође договорено и потписано у Бриселу, као Бриселски споразум, на пример. Србија месецима изводи прву поставу на тај скучени бриселски терен, њени преговарачи улажу време, нерве, страхове, наду, на крају постигну нешто опипљиво, а онда се Албанци

Кога Хрвати треба да гађаjу с ракетама домета 300 км, шта планира Америка, зна ли Немачка шта хоће и шта Срби треба да раде КАД имате неприjатеља с jасним, саопштеним циљевима, одбрана jе и лакша и с мање жртава. Ако знате шта друга страна жели, знате и шта сами можете, колико сте jаки у предстоjећем судару, или нечему што jе већ почело, траjе. А шта ми као народ, Србиjа као држава, сада и овде знамо о плановима оних коjи су нам све, само приjатељи нису. Готово ништа. Да ли зато што су перфидни, играjу дугорочно, с прикривеном стратегиjом или зато што jе свет у фази општег хаоса, под инерциjама чиjа

Владимир Костић има право на мишљење, какво год оно било. Да брани дефетистички став као принцип, да Косово види заувек (практично и правно) изгубљено за Србе и Србиjу, све има право али… Нема ту ни зрна дилеме: Владимир Костић има право на мишљење, какво год оно било. Има право да буде песимиста, да брани дефетистички став као принцип, да Косово види заувек (практично и правно) изгубљено за Србе и Србиjу, све има право али… нема право да све то ради с позициjе председника Српске академиjе наука и уметности. Једно с другим не иде. Или, или. Председник САНУ ниjе председник Фонда за хуманитарно право. Оно што jе у овоj држави дозвољено

Зашто jе проблем да кажемо истину, да jе Косово окупирано, а да jе Црна Гора Србиjи неприjатељска држава Иако лингвисти тврде да Срби имаjу jедан од наjсавршениjих jезика на свету (не рачунаjући граматику), то Србима скоро нимало не помаже у животу, у политици пре свега, да ствари назову правим именом. Примера jе безброj, али хаjде да бацимо поглед само на оне крупне и актуелне. Пуних 15 година ломимо jезик, и себе у jезику, пакостимо наjближима, увесељавамо друге, наjвише сопствене неприjатеље, описуjући шта jе ово што сада имамо и гледамо на Косову и Метохиjи. Из те недефинисаности произашло jе све што смо књижили као лоше на државном и националном плану, од