У данашњој Хрватској, у разговору међу обичним људима, национално одређење Срба замењује се њиховим верским предзнаком и ту би требало тражити разлоге обнављања „Хрватске православне цркве“  Има томе већ пет година како сам у разговору са двојицом Хрвата, иначе неоптерећених национализмом, доказано благонаклоних према Србима, схватио да је у Хрватској у примени нови/стари начин поништавања, брисања српског имена и постојања. На спомињање одређене личности један од мојих саговорника је казао: А, знам га, он је православац. Значи Рус или Бугарин, можда Грк, питам га. Не, човек је Србин, одговара он. Зашто онда не кажеш Србин, питам даље. Па, ми Србе у Хрватској углавном зовемо православци, мада искрено да кажем ни

На управо завршеним локалним изборима у Хрватскоj, Сплит jе гласове ХДЗ-а, своjевремено посуђене локалном лакрдиjашу Жељку Керуму, вратио старим власницима, док jе у Загребу по пети пут триjумфовао човек коjи иза себе нема ни партиjу, ни медиjе, ни снажне финансиjере Да jе српско питање у Хрватскоj решено, заувек и без остатка, показали су и управо одржани локални избори у тоj држави. Предизборна кампања протекла jе у каналу хрватско-хрватских обрачуна и сучељавања, пре свега на линиjи ХДЗ-СДП, док jе на Србима поене покушао да добиjе jедино сплитски веселник Жељко Керум. Он jе на jедном скупу певао усташку будницу „Јасеновац и Градишка Стара…“ што jе у медиjима имало велики одjек, али jе

У сагледавању и тумачењу деловања Католичке цркве на простору Балкана, тачниjе на подручjу коjе jе некада покривала Аустро-Угарска монархиjа, а касниjе Краљевина СХС, односно Југославиjа, често се занемаруjе, бар код публициста и новинара, jедан догађаj из 1900. године, чиjе се деjство осетило малтене сутрадан, а осећа се и данас. Ради се о „Првом хрватском католичком конгресу“, одржаном у Загребу, од трећег до петог септембра споменуте године. О том скупу се зна готово све, али се, кажу историчари, не зна ко jе у персоналном смислу идеjни творац доктрине донете на Конгресу, да се католицизам чврсто повеже са хрватским домољубљем. Наjвероватниjе надбискуп сараjевски Јосип Стадлер, мада jе то мање важно када су

Колико је значајно преношење знања, ширење истине и рад са другима, говори један сусрет у Карловцу, у другој половини 19. века, коаутора Светосавске химне и младића чије ће животно дело оставити дубок траг међу Србима  Комоговина, место у којем сам рођен, налази се у центру Баније, подједнако удаљено од три највеће банијске вароши: Петриње, Глине и Костајнице, а носи име за које постоји једно прилично логично објашњење. То је у ствари спојена реченица; ко-мог(а)о-вина, из времена када су по обронцима изнад Комоговине били расути виногради, а један дан у години, каже предање, насред села постављала се огромна бачва са вином, за сељане и путнике намернике, из којег је пио ко

Више од тридесет година траје и развија се прича настала у главама двојице сеоских фратара, прича која је добила планетарне размере, а смишљена је са циљем да заувек потопи сећање на један велики злочин почињен над Србима Пре два месеца, први пут после шест векова, један папа, централна фигура Католичке цркве, поднео је оставку. Разлози ни данас нису јасни, службено објашњење каже да је „свети отац“, Бенедикт XVI, изгубио животну енергију, да се ради тога повукао, али слободне теорије иду тако далеко да се може чути тумачење о присилном одласку, о повлачењу из страха. Као многе друге тајне које чаме иза зидина Ватикана, тако ће и ова заувек остати недокучива.

Звучи нелогично и чудно, али је истина; једино гласило Срба у Хрватској, недељник „Новости“ о Србији пише горе и грђе него већина хрватских штампаних медија што, сложићемо се, не иде руку подруку са здравим разумом. Зашто је тако? Средином јуна 2007. године редакција сплитског недељника „Ферал“ обавестила је јавност да лист више неће излазити, јер нема новца. Био је то крај једног изузетно значајног и по много чему посебног пројекта у новијој историји хрватског журнализма, крај готово апсолутне слободе става и мишљења о свему и свачему. Никада пре „Ферала“ и никада после њега Хрватска није имала тако слободан медиј. Настао крајем осамдесетих, као подлистак за политичку сатиру „Недељне Далмације“, у

Откуд сада, кад jе Хрватска на корак до равноправног чланства у Европскоj униjи, провала мржње према Србима у тоj држави, има ли ту система, одређених циљева и ко попушта ланац привезаног зла коjе jе мировало неко време  Ситуациjа jе била толико усиjана да jе председник Владе Зоран Милановић сазвао ванредну конференциjу за новинаре и тоном коjи за њега ниjе карактеристичан саопштио да се Хрватском шири мржња према Србима и да ће његова влада учинити све што jедна држава може како би се зло зауздало. Инициjална петарда био jе Здравко Мамић, председник НК „Динамо“, из Загреба. Таj jе, наjблаже речено, манит. Пуних десет година забавља хрватску jавност, вређа новинаре, псуjе им

Здравку Мамићу је требало мање од два минута да народу хрватском, и осталима у Региону, покаже како изнутра изгледа семенка из које избијају мржња, нетрпељивост, национална искључивост, презир, фашизам…Оно што се нису усуђивали јавно да кажу најекстремнији кербери Фрање Туђмана, још тамо почетком деведесетих, изговорио је марта месеца 2013. године председник НК Динамо, Здравко Мамић. Али, Мамић је будала, шизофреничар, манијакални егоцентрик, поцепана личност чији се делови тек с времена на време скупе у целину… покушавају да га бране они којима је симпатичан. Други, и њима је симпатичан, кажу како Мамићев говор истина није прикладан, увредљив је, антиепропски, али Јовановић је, тврде они,  све то заслужио. За неупућене, Јовановић је

Упркос наjавама изгледа да се прича о наjхуманиjоj жени двадесетог века, Диjани Будисављевић, неће наћи на филмским тракама. Проблем jе у чињеници да jе Диjана спасавала српску децу, што значи да су Срби били жртве, а то у овом свету, као неспорна чињеница, одавно не може да прође Таj 28. дан месеца маjа 1945. године у Загребу био jе сунчан и топао. Мирисао jе на лето. Двадесет дана раниjе партизанске jединице ушле у главни град Хрватске. Усташка воjска, сахиљадама наjстрашниjих ратних злочинаца, тражила jе спас горе на падинама словеначких планина, бесомучно покушаваjући да се докопа енглеских и америчких положаjа. Веровали су да их ту чека опрост или бар отклон од могућности да заврше пред

Хрватска се – написао jе недавно jедан загребачки професор – уласком у ЕУ враћа себи, своjим европским коренима, Хрватска се враћа кући. Звучи добро, али ниjе истина. Прецизна дефинициjа могла би да гласи; Хрватску у своjе коло узимаjу они коjи су jе и направили. И географски, а богме и национално. Без Европе или да будемо прецизниjи, без Ватикана, аустриjског царства, и у новиjе време без Немачке и групе демохришћанских партиjа централне Европе, Хрватска данас не би ни постоjала. Наравно, велике силе, утицаjна царства, неке династиjе нису помагале Хрвате из разлога велике љубави према том народу и његовоj будућности. Таман посла. Ту jе дошло до готово невероватног склопа околности коjи jе

Један скуп у Загребу, од пре неколико дана, отворио је,  не зна се по који пут, потребу разговора, расправе, о правим разлозима ћутања САНУ пред једном подметачином која ту институцију већ две деценије држи приковану на стуб срама,  о ћутању САНУ уопште, упркос свему што се догађа Прошлог викенда, у суботу 23. фебруара ове године, одржан је у Загребу скуп у организацији „Домовинског стожера“, невладине организације чије се активности могу лако наслутити из самог имена. „Стожер“ предводи пензионисани генерал (адмирал) Хрватске војске, Давор Домазет звани Лошо, а скуп о којем је реч имао је циљ да се промовише документ под именом „Олуја 2“. У великој дворани центра Глобус окупило се,

Једно од наjболниjих понижења у новоj jужнословенскоj држави, Краљевини СХС, Срби су доживели на воjном плану; доjучерашњи неприjатељи постали су њихови команданти, губитници су, уз унапређења, прешли међу победнике Били су то дани набиjени догађаjима коjе ће будуће генерациjе изучавати као необично важне, историjске. Испод плашта димног – од топовских салви, и спаљених насеља – коjи се растакао и нестаjао, те 1918. године назиру се нове границе Европе и нове државе. Обичан свет видао jе ране, сахрањивао очеве и децу, тражио начин да започне нови живот, а они коjима jе било додељено или су мислили да им jе додељено да праве нову конфигурациjу Балкана, радили су своj посао. Краљевина Србиjа