Предвечерје касног јула, 1940. године. Дан се лагано гасио у долини испод Петрове горе. У кафану на периферији чувене Бање Топуско, смештене на простору који спаја Банију и Кордун, ушла су четворица младића и поседала за сто код зида, супротно од шанка. На другој страни просторије, где је било десетак столова, двојица старијих људи играла су карте. Два стола даље, према оној четворици, леђима окренут ка зиду, седео је човек педесетих година, с косом пуштеном до рамена и брадом какву виђамо код православних свештеника. Четворка је најпре шапутала а како је време пролазило и на столу се повећавао број кригли од пива, њихов разговор био је све гласнији. На човека

Да, сви они су на ову тему ћутали почетком деведесетих и сви, већ деценијама, понављају да је Србија разбила Југославију У Сарајеву је пре два дана промовисана Декларација о заједничком језику. Тридесетак особа, с простора бивше СФРЈ, овим папиром подсећа да је језик којим говоре Срби, Хрвати, Бошњаци, Црногорци, један језик. Колосално откриће, равно тврдњи да испод савског моста тече река Сава. Мали је простор, тема широка ко сиње море, па ћу економисати речима, како је говорио покојни Ристо Кубура. Крећемо од Људевита Гаја, вође Илирског покрета. Он је илирце убеђивао да је српски језик, штокавица, савршен, те да га Хрвати морају узети, а кад га узеше захваљивао је “браћи

Није Брана Црнчевић Франце Розман, Иван Левстик, Јозо Ћурле или, далеко било, Штросмајер, па да има улицу у Београду Идете преко Улице Матије Гупца, затим Отона Жупанчича и кроз Сињску, а пошто је она до ње једносмерна вратите се на Славка Колара, можда и до Станка Враза па све до Улице Јозе Шћурле, она је двосмерна. Ако ни тамо не нађете ово што тражите, вратите се Улицом Аугуста Шеное па до Далматинске. Малчице даље имате једно скретање које води у Задарску улицу, па онда возите до Госпићке, е ту бисте могли да завршите посао, осим ако оно што тражите нису пребацили у Улицу Франца Розмана, можда и у Сплитску или

Хоће ли Македонци у Ђорђу Иванову, у данима пред нама, добити свог Карађорђа, или новог Питу Гулија. По ономе што гледамо последња два-три дана, изгледа да је Балкан добио новог Карађорђа. Претерујем, наравно, али је мени та асоцијација заиста севнула када је објављено да је председник Македоније, Ђорђе Иванов, одбацио захтев Брисела да погне главу и додели мандат премијера Зорану Заеву, који је скупштинску већину обезбедио тако што је прихватио антиуставни захтев Албанаца (срочен у Тирани) чији карактер конфедерализује Македонију и ставља на њу посмртни покров. Иванов се дигао против моћне, страшне империје зване НАТО и Европске уније приде. Одбио је Хана, Столтенберга и сињору Могерини, односно њихов захтев да