Изгледа да нам нису до краја испрали мозак

У Кнегиње Љубице има један шармантaн кафић, где четвртком увече свирају неки момци уживо – углавном неке обраде страних ствари. Увек кларинет у тој свирци долази до изражаја.

Привуче ме кад год сам у пролазу, али никад нисам свраћао; учинило ми се да се ту окупља углавном неки дорћолски шминкерај, па да не кварим имиџ ни ја њима ни они мени.

Вечерас пошао по млеко, па опет пролазим поред кафића и имам шта да чујем: кларинетиста свира “Видовдан”. Поручили и веселе се неки млађи људи за столом. Па ми беше топло око срца.

Јест, нама је све нормално, наше, право, аутентично и изворно, постало тако ретко да видимо и чујемо, да нам се учини као да је ненормално.

Откуд српска песма у београдској кафани?

Скоро да је постало прихватљивије да се засвира и “Лили Марлен”, него нека наша као што је “Видовдан”. Али ипак, изгледа да нам нису до краја испрали мозак.

Свуд око нас су мали знаци: да се нисмо предали. И да није све пропало – кад пропало све је.

Аутор: Немања Девић

Везане вијести: Немања Девић