ISPOVESTI: Oca ubili folksdojčeri a Nemci mu spasli život

Tragično je, dramatično i sudbinski ironično bilo detinjstvo Vladete Ponjavića, 83-godišnjaka iz Gornjeg Milanovca, o kojem on tek sada prvi put priča javno. Oca Čedomira su mu 1942. bezrazložno ubili “domaći” Nemci, folksdojčeri, a godinu posle, “pravi” Nemci osnovcu, prvačiću u to zlo doba, spasavaju život od najcrnjih boginja! Iako žalostan i revoltiran zbog ubistva sina Čedomira, deda Ostoja 1946. Ozni nije prokazao ubicu, oficira folksdojčera. A mogao je, znao je…

Ponjaviće i mnoge familije stradalnika u Rudničko-takovskom kraju boli duša zbog skorih rehabilitacija dokazanih zlikovaca folksdojčera i vraćanja imanja restitucijom. Ne onima poštenima, naprotiv.

– I deda i otac, iako tada 15-godišnjak, bili su ratnici u Prvom svetskom ratu, sa Srpskom vojskom se povlačili prema Albaniji. Deda je bio zarobljen, otac nastavlja povlačenje i vraća se u Srbiju preko Solunskog fronta. Kad je navršio 18 godina, zvanično je mobilisan i ratovao još dve godine protiv ostataka neprijateljskih hordi na jugu Srbije. Kada je demobilisan, vratio se u rodnu Brusnicu, nadomak Milanovca, zatekao i dedu koji beše kao zarobljenik razmenjen. Otac Čedomir brzo stvara veliko, uzorno imanje. Izbija Drugi svetski rat. Četnici prete ocu da pođe s njima, on odbija, uz objašnjenje da mu je dosta bilo ratovanja, da neće ni u čiju vojsku, a i partizani su vršili taj pritisak – seća se Vladeta.

Brusnica i ceo kraj tad žive pod rizikom. Iz Milanovca 8. oktobra 1942. dolaze Nemci da Brusničanima uzmu zalihe suve šljive. Na jednu nemačku stražu nalete četnici, nastaje pucnjava.

– Nemci zapališe naše i komšijine plastove slame, kao signal za pojačanje, a plastovi eksplodiraše od municije skrivene u njima. Ni moj deda za života, ni ja dosad, nismo saznali čija je bila. Oficir folksdojčer, na odličnom srpskom, pita čija je slama, moj otac i komšija kažu da je njihova i zakunu se da ne znaju čija je municija. Oficir naredi da ih oba ubiju rafalima. Pred očima svih i nas dece… Uprkos zabrani, komšije ih noću tajno sahrane. Ujutro, folksdojčeri zato hapse redom, ali im stiže naredba da sve puste, jer je nemačka komanda valjda verovala da seljaci nisu krivi – nastavlja Vladeta.

Vladeta polazi 1943. u školu, koja je i tada nekako radila. I vrlo brzo se strašno razboli. Život mu je visio o končiću. Nižu se dešavanja za koja on ni danas nema objašnjenja.

SPASAO UBICU SINA

 Deda Ostoja je 1946. dobio poziv iz Ozne: “Oficir folksdojčer koji je naredio da vaš sin Čedomir bude ubijen uhvaćen je, morate doći u Beograd da ga identifikujete!”. Deda ode, kad se vratio, iznenađujuće reče: “Odgovorio sam da se ne bih mogao zakleti da je to taj oficir. To mu je možda spaslo glavu!” A dobro je znao Ostoja tog oficira… Motiv nedokučiv: hrišćanski oprost, ili nešto drugo? – seća se Vladeta.

Odvezli su me zapregom na voz u Milanovac, pa lekaru u Čačak, iako su i u Milanovcu bili lekari, nadasve dr Stefanović, spasilac milanovačkih Cigana od nemačkog genocida. Otpravnik, videvši gnojne crne rane po meni (najgore boginje), ne pušta me u voz… Ipak smo otputovali. Deda je pričao da je otpravniku prišao nepoznat mlad čovek u anteriji, smesta je prikačen još jedan vagon samo za mene. U Čačku, odnekud se opet pojavi taj čovek u anteriji i unajmi kočijaša da nas vozi kod doktora Mladenovića, koji nije imao čime da me leči, nego nas sa porukom u zapečaćenoj koverti pošalje u nemačku vojnu bolnicu u Čačku! Ostao sam u njoj, u polusvesti. Voze me u njihovu bolnicu u Beograd pa, koliko sam u toj bolesnoj polusvesti razabrao, u Mađarsku, Austriju… Kad mi je bilo bolje, vratili su me u Čačak – prepričava Vladeta sva ta kasnija svedočenja.

Ne lezi vraže: beše to i bugarska vojna bolnica! Ranjeni Bugari Vladetu isteruju iz sobe, lekarska pomoćnica na koju je bilo naznačeno pismo dr Mladenovića spasava ga dalje.

– I tad i posle “vagao” sam razliku između folksdojčera koji su mi ubili oca i izvornih Nemaca koji su meni spasli život, iako su i oni činili zla – setno zaključuje Vladeta.

KO JE BIO ČOVEK U ANTERIJI?

– Nikada nismo saznali ko je bio tajnoviti čovek u anteriji, bez čije pomoći bih umro na stanici u Milanovcu ili Čačku, ni zašto je to radio, a sasvim stvaran pratio nas je kao duh. Nažalost, ne znamo ni šta je bilo sa onom lekarskom pomoćnicom u nemačkoj vojnoj bolnici u Čačku. Naši rođaci su se tamo u Ozni raspitivali za nju, samo im je kratko rečeno: “Zakasnili smo mi, Ozna”. I ništa više – kaže Vladeta.

LEPA ŠPIJUNKA

U zlo vreme okupacije, Brusnicom se vrzmala vrlo misteriozna, lepa mlada žena, kojoj se pripisuju razne dojave: da su Švabe zbog nje saslušavale domaćine i znale detalje o konspirativnim dolascima četnika, da je ona grupi četnika spasla živote od Nemaca. Niko nije znao ko je ona, niti je iko ikada čuo šta je s njom bilo nakon okupacije.

Autor: MILORAD BOŠNjAK

Izvor: VEČERNjE NOVOSTI