Док чекамо авионе из братске Русије који би небо над Отаџбином поново учинили српским и слободним не смемо да заборавимо да сами авиони јесу важни, али да је њихова снага увек била у онима који су у кокпиту. За одбрану Отаџбине важно је оружје, јер се бољим наоружањем логично лакше брани и чува домовина. Али пресудан фактор су одувек били и увек ће бити људи, то је управо оно чиме смо увек односили пресудне победе, оно што нам је одувек доносило слободу. Пише: Ненад Благојевић Зато чекајући нове авионе, српски народ још жељније ишчекује враћање оног правог светосавског духа у срца српских војника. Тај тренутак се ближи и поред свих

Први светски рат је српском народу донео незапамћена страдања, муке, патње, али и митске битке као и велику победу. Управо та победа извојевана вером и српским срцем, као и пад Хазбуршке монархије коначно доноси и остварење вековног сна. Вековног али досањаног сна да велика већина Срба живи у својој Отаџбини. Да би разумели тежину борбе коју су Срби прошли као и да у будућности не би правили или понављали грешке морамо добро упoзнати своју историју. Будемо ли је пажљиво читали и слушали нећемо заборавити ни пропустити оно најважније. Знаћемо како су Срби одмах по избијању Великог рата масовно из Аустроугарске прелазили у Краљевину Србију и пријављивали се у добровољце. Ништа

Књига Бошка Бојовића плете причу о топличкој хероини Јелени Шаулић Бојовић. Млада учитељица постала борац Гајтанског одреда У сали Скупштине општине Пљевља промовисана је књига Бошка Бојовића “Јелена Шаулић Бојовић – јунаштво је цар зла свакојега”. О књизи су говорили др Вељко Ђурић Мишина, директор Музеја геноцида у Београду, новинар Милан Кнежевић и аутор проф. др Бошко Бојовић. Претходно је епископ будимљанско-никшићки и администратор епархије милешевске Јоаникије, са свештенством и монаштвом Архијерејског намесништва пљеваљског, на Варошком гробљу одржао парастос Јелени Шаулић Бојовић, која је умрла 21. марта 1921. године. Аутор књиге проф. др Бошко Бојовић, професор на Сорбони, иначе унук Јелене Шаулић Бојовић, говорио је о животу славне Дурмиторке. –

Споменик јунацима битке на планини Гучево, где је на чувеној коти 708, српска војска, хладне кишне јесени 1914, задржала надмоћног непријатеља читавих 55 дана, без смене војника и са оскудним позадинским снабдевањем. Били су укопани на 20м од аустроугарских ровова, ради избегавања њихове артиљерије и изгинули безмало до последњег. Пред крај битке ровове више нису ни копали, јер су наслаганим лешевима својих сабораца дизали бедем испред куршума и гелера. Овај надљудски подвиг, у каснијим временима добрано заборављен, био је кључ величанствених победа српске војске на Церу и Колубари. Слава им! Везане вијести: Гучево – прва битка Броза и Драже | Јадовно 1941. Гуслао у паклу борби | Јадовно 1941. Србе

После пробоја Солунског фронта, око 1.500 преживелих топличких устаника прикључило се српској и савезничкој војсци и учествовало у завршним борбама за коначно ослобођење земље Рањени Коста Косовац, с малобројним људством, све теже се кретао и измицао појачаној потери окупатора. За њим су јурили 11. ополченски пук, 18 бугарских контрачета и аустријски потерни пук. Потерним снагама командује лично генерал Нерезов, а заменик му је потпуковник Атанасов. Аустријским снагама наређује пуковник Клем. Крајем децембра 1917. године, скрива се у околини села Гргура код Блаца у топличком крају. Издајници, предводећи окупаторе, откривају његово место боравка. Усамљен, Војиновић води последњу одлучну битку на живот и смрт. Овога пута нема пробоја, јер нема са ким,

Како је време одмицало, терор окупатора је појачаван. Народна воља је полако попуштала. Устаничке четовође готово свакодневно су гинуле, јединице се растурале, а појединци скривали Ригорозне мере за ликвидацију четничког и устаничког покрета и народа у Топличком, Косаничком и Јабланичком округу довеле су народ до потпуног физичког истребљења. Та најдрастичнија мера, уз разне видове уцена, поткупљивања, награђивања полако је сламала отпор народа и бораца. Аустријанци су за сваког потказаног јатака давали награду од 200 круна, за мртвог четника 500, а за живог 1.000 круна, Глава Косте Војиновића била је уцењена на 40.000 круна. Испрва, то није наилазило на пријем код сељака, па се у аустријском извештају од 7. јула 1917.

Крајем маја 1917. године бугарска команда је била присиљена да констатује: “У бугарском подручју мир није у потпуности успостављен… устанички покрет поново је оживео у поређењу са мартовским покретом, који је био у великом стилу, разлика је у томе што се ми данас суочавамо са расутим маневарским четама”. Војно бугарско руководство је коначно свесно да се српски четници не могу уништити јединицама регуларне армије, нити полицијским јединицама. Зато командант Моравске војно-инспекцијске области пуковник Дарвингов, који је био стари бугарски комита у Македонији, 16. јула 1917. године, објављује наредбу о промени тактике у борби против српских четника. Наредба садржи и упутство пуковника Тасова о формирању и дејству “контрачета”, чију окосницу чине

Врховна команда српске војске одлучује да пошаље свог изасланика са новим директивама устаничким вођама. Нажалост, упутства нису стигла до војвода на устаничком подручју Извјештај Врховној команди у Солуну требало је да уручи делегација коју су чинили: поп Димитрије Димитријевић, Александар Пипер, Ратко Стефановић, Грк Петар Пикула, Прока Планић, Влајко Владисављевић и Властимир Вуковић. Група је на пут од 400 км пошла 23. јула 1917. године из села Бабице, на Копаонику. Путовање дуго 35 дана одвијало се уз сталне непријатељске потере. Између Тетова и Гостивара дошло је до сукоба, где је погинуо Ратко Стефановић. Поп Димитријевић, Пипер и Грк Пикула, после окршаја, заробљени су на Сувој гори, (касније спроведени у Ниш

Више од хиљаду аустријских војника свакодневно је гонило војводу Косту Војиновића. Довели су специјални граничарски батаљон из Далмације. Он је вешто избегавао потере, али и прихватао борбу Око 1.500 четника сврстаних у мање чете и групе дејствовало је с планина Козјак, Кукавица, Гољак, Радан, Пролом, Арбанашке планине, Видојевице и Пасјаче. Мање борбе су водили војвода Јован Радовић у источној Србији, Коста Војиновић на подручју Копаоника и Јабланички одред у Горњој Јабланици, а одред војводе Тошка Влаховића у Пустој Реци. Да би четничка борба била убојитија и непредвидива, преостале устаничке једнице извршиле су реорганизацију. Тако је за командата Јабланичког одреда, уместо капетана прве класе Милинка Влаховића, постављен поручник Димитрије Беговић, за

Аутор: Ненад БЛАГОЈЕВИЋ После окончања српско-турских ратова седамдесетих година претпрошлог века, када су се Османлије повукле на простор јужне Србије, новоослобођени крајеви били су готово пусти. Тако ретко настањени били су потпуно незаштићени, од упада шиптарских и мухаџирских банди које су отимале стоку, летину и жене при томе убијајући мушке главе и чинећи разне зулуме. Муслимане из БиХ који су добровољно напустили своја имања не желећи да буду на територији под хришћанском влашћу турци су називали старом арапском речи мухаџир што значи избеглица. Сами мухаџири нису послушали речи Алексе Шантића који је кроз песму упућену њима рекао сву истину од које су бежали.   Остајте овдје… Остајте овдје!…Сунце туђег неба, Неће

Тешко је набројати све страхоте које су чињене приликом угушења устанка. Народ је платио страшну цену бугарске окупације. Уништена је младост, како би се Срби у корену истребили Злочини бугарског окупатора су, у ствари, материјализација смишљене стратегије уништавања једног народа зарад проширења сопствене територије. Чињенице то јасно показују: од новембра 1915. године до априла 1916. године, побијено је око 500 интелектуалаца и око 3.000 осталих житеља само у Врањском округу; у Дубокој долини, Дубрави, Стојковој шуми, Романовачком потоку, Занковој ливади, Радичевој њиви, Кобрачевој реци, Калиферу, Радићевој бари, Влашком долу и поред реке Вреле заклано је или стрељано 3.000 људи, жена и деце; у злогласној Араповој долини, изнад Лесковца, марта и

Окупатор је са доста мука, уз жесток отпор српских бораца, успео да освоји устаничка подручја. Аустроугарска војска, заједно са Бугарима, 13. марта 1917. године, ушла је у Прокупље После тешког пораза на Мрамору, Аустроугари су се брзо консолидовали и наставили наступање ка слободној устаничкој територији. Четовођа Радисав Тошић са својим борцима успешно је пружао отпор, добро се тукао и Новица Вељовић, који је штитио прилазе Малом Јастрепцу са северне стране, али је положаје морао да напусти јер је добио хитно наређење да заустави напад албанских пљачкаша који су упали у Косанички срез и почели да пале и пустоше села. У јабланичком и пусторечком крају врло храбро, умешно и упорно борили

На устаничку територију убрзо су стигли аустроугарски пукови са Соче, из Румуније и Италије, бугарске регименте са Солунског фронта и један део жандармерије из Босне и Херцеговине Окупаторске власти у почетку народног устанка у Топлици и Јабланици 1917. године нису придавале велику пажњу борбеним акцијама, ценећи да су оне привременог и ограниченог дејства и да не могу да угрозе њихова интересе. Ситуација на терену, међутим, била је другачија. Топличко-јабланички устаници борећи се за слободу своје територије, у каснијој фази дејстава, значајно су угрозили железничке и путне комуникације у долини Јужне Мораве, Нишаве и Вардара, које су биле витално важне за немачке, аустроугарске и бугарске снаге на Солунском фронту. Српски устаници

Топлички устанак је био део ослободилачке борбе Србије и савезника у Првом светском рату. Створена је велика слободна територија и формирана устаничка држава са центром у Прокупљу Устаничке борбе су се шириле и на аустроугарске окупационе зоне. У Блацу је био смештен аустроугарски гарнизон којим је командовао мајор Ратки. Устаници су разрадили план за ослобођење Блаца, тако што би гарнизон напали из три правца, са циљем да се насеље опколи стрељачким стројем. Из правца Прокупља очекивала се помоћ од Косте Војиновића са одредом. Четама одређеним за напад командовали су Милош Милошевић, Јеротије Ђенадић и Вучко Пантић. Напад на Блаце започео је 4. марта у 4 сата и трајао је 14

На збору у селу Доња Трнава, без присуства војвода Војиновића и Пећанца, донета је одлука да се бугарски окупаторски гарнизон у Прокупљу нападне 2. марта у јутарњим часовима Устанак у Топлици и Јабланици био је народни покрет и одлучан отпор против дељења српских територија, предвиђен уговором окупираних земаља – храбро суочавање српског народа са великим непријатељским војним плановима, снажан отпор надмоћном противнику. Погодна прилика да се пресуди непријатељу указала се 25. и 26. фебруара 1917. године у селу Мачковац недалеко од Куршумлије. Наиме, група плаћеника – арнаутских жандарма пошла је у пљачку. На улазу у село, сачекала их је чета којом је командовао Илија Радоњић (Ица Калајxија) и потпуно уништила.

Бугарски акт да мушкарци од 19 до 40 година старости подлежу војној обавези народ је схватио као тежњу окупатора да Србе суспротстави својој браћи у борбама на Солунском фронту Устанак у Топлици и Јабланици 1917. године, у срцу поробљене Европе, био је специфични феномен, незабележен у историјским размерама. То је био масован народни устанак у коме су учествовали, поред активних припадника војске Краљевине Србије и народних четника: жене, девојке, попови, старци и деца. Главне речи као симбол устанка, биле су речи: слобода, народ или смрт. Појединачне борбе народних устаника настављене су и у првом месецу 1917. године. Да би тај процес некако зауставили и контролисали, бугарски и аустроугарски окупатори су

Београд – Према многим историчарима преломни, одлучујући бој у Колубарској бици, крајем 1914. године, одиграо се на планини Космај. Данас су многи заборавили на тај бој на Космају. Али народно сећање је остало и осликава се у народној изреци: „Дошо Шваба све до Раље а од Раље никуд даље“. Поред ове народне изреке једино што још подсећа на овај, вероватно одсудни бој, је скромна спомен костурница „Бели камен“ испод данашњег ТВ репетитора на Космају. После слома у Церској бици, Хабсбуршки војсковођа Поћорек, иначе понемчени Словенац, са војском од преко 300.000 војника поновио је напад на Србију. Овај пута темељитије и много опрезније. И поред храбре одбране Српска војска је морала

Пре избијања устанка у јануару и фебруару 1917. године, јабланички четници имали су шест успешних оружаних сукоба са Бугарима, што је измученом народу улило нову снагу да се бори до победе Оружана активност формираних четничких јединица није јењавала све време у припремама за устанак. У томе је, нарочито, предњачио потпоручник Коста Војиновић Косовац са одредом наоружаних бораца. Он је већ 9. септембра 1916. године водио прву већу борбу са аустријском жандармеријом код села Бабице на Копаонику. У тој борби погинуло је 30 жандарма. Сутрадан, 10. септембра, настављена је борба код Белог Брда, Блажева и Треске. Његов одред је наставио и касније да крстари по свом рејону и води борбе са

На Цетињу, на гробници 30 бјелаша убијених у Божићној побуни, направљено шеталиште. Више погинулих у међусобном сукобу него од окупационе фашистичке војске Младост црногорска која је настрадала у Божићној буни 1919. бранећи одлуке подгоричке скупштине о уједињењу са Србијом почива испод плочника на Ћипуру усред престоног Цетиња. Њих 30 бјелаша убили су побуњеници зеленаши. Надгробни споменик на заједничкој гробници испред Биљарде срушили су црногорски сепаратисти и италијански фашисти 1941. године, да би актуелна власт преко заједничке гробнице младих људи направила пешачку стазу. Јован Б. Маркуш, бивши градоначелник Цетиња, због тога не крије огорчење и каже да очекује реакцију потомака тих јунака. – Почетком деведесетих, када су одржани први вишестраначки избори

Коста Пећанац и Коста Војиновић први пут су се видели октобра 1916. године. Био је то сусрет двојице старешина с потпуно различитим концепцијама о дизању и вођењу устанка На простор Топлице, почетком октобра 1916. године, стигла је група црногорских четничких вођа коју су предводили интелектуалци: капетан прве класе Милинко Влаховић и његов брат Тошко, студент филозофије, и професор Јован Радовић и поднаредник Милан Дрљевић, студент права. Њихов долазак имаће знатан утицај на организацију и активности топличко-јабланичког устанка. Првобитна намера ове групе је била да се преко Румуније и Русије домогне Солунског фронта и тамо са српским јединицама учествује у ослобађању земље. Кад су стигли у Србију и чули да постоје

Коста Војиновић је у августу 1916. године основао Ибарско- копаоничку чету у Лепосавићу на Ибру. Новоосновани одред је свакодневно јачао, па је ускоро имао педесет наоружаних четника Од априла 1916. па до фебруара 1917. године широм Србије, а посебно у Топлици, Ибарској долини, Косаници и Јабланици, на Рогозни, Јастрепцу и Копаонику, појављују се организоване четничке јединице – групе српских војника обвезника и регрута, који ће касније сачињавати језгро одреда за вођење устанка. Та подручја за окупатора биће све несигурнија. Топличко-јабланички крај и копаоничко подручје били су устаничка средишта. У току лета 1916. године у Митровици је основана тајна патриотска организација, чији је председник био свештеник Анђелко Нешић. Организација се проширила

Поред масовног убијања и батинања Срба, Бугари су силовали више хиљада жена и девојака. За “противнике” су прогласили и инвалиде, старце, чак и болесне жене и децу По освајању Србије, окупатори су упоредо са варварским злочинима и злостављањима месног становништва, на економском плану реализовали тоталну пљачку свих материјалних добара. Бугари су, на пример, само у Лесковцу, Врању, Прокупљу, Куршумлији, Нишу, Пироту, Власотинцу и другим градовима на југу Србије опљачкали фабрике, занатске и трговинске радње, приватне куће, вредније покућство становништва, скупоцене предмете, одећу, обућу, људску и сточну храну, што је довело до великог недостатка хране за српско становништво. У првом реду су пљачкане све врсте житарица и стоке. Пљачкали су новац,

Сурдулица је била успутна станица колонама интернираца које су кретале пут Бугарске. Половина је углавном осуђивана на смрт, а остали слати на мучење у бугарске логоре Аустроугарски пуковник Фон Лустиг, у извештају од 20. фебруара 1916. године, између осталог, пише: “Бугари не пропуштају да искористе време своје окупације источне Србије и Македоније. Они су своју нову управу увели безобзирно и брутално… Рад на бугаризацији карактеришу два основна правца: уништење горњег и средњег слоја домаћег становништва и насилно увођење бугарског језика… Као што је познато, већи део српске интелигенције… повлачили су се са остацима српске војске, али известан број се почео постепено враћати… Чак, као и оне који нису ни бежали,