arrow up
Ж | Ž
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Ђурђица Драгаш: Знам да сам поносна што си био мој ђидо

Е мој дједе, колико ме боле ове рушевине и твој труд који полако и сигурно нестаје. Знам да је болело и тебе, зато си и отишао прерано… И како да те не боли, како да заборавиш и затвориш та врата?! Гледам ове слике већ данима….и размишљам … Деда је био стваралац, мајстор, столар који је својим рукама градио живот и школовао децу. Сви прозори, врата, све дрвено што је постојало у овој кући и дворишту, његово су дело, његова мука и зној. И не само то! Оставио је мој вредни ђидо свој поштени и стваралачки траг и у селу… на кућама, шталама, у подрумима, на кацама (дрвеним бурадима) које је

veritas2.jpg

ВЕРИТАС: Саопштење поводом годишњице страдања Срба у Горњим Граховљанима 29.12.1991.

Крајем 1991, након повлачења припадника територијалне одбране са ширег подручја пакрачке општине, у страху да им се не понови 1941, већина српског становништва напустило је своја огњишта склонивши се у Србију, Босну или дијелове пакрачке и окучанске територије, које су још биле под српском контролом. У неким селима, међутим, мањи број, углавном старијих мјештана, одлучио је да не напушта куће, надајући се да им нико неће наудити јер никоме нису учинили зло или какву неправду. Припадници Збора народне гарде (ЗНГ), паравојске у то време још непризнате државе Хрватске, 29. децембра 1991. у рано јутро ушли су у Горње Граховљане, опколиле село и сакупили све житеље, њих 18 (16 из Горњих

Саво Штрбац: Шумови на вези између САНУ и “Веритаса”

У тексту “Неопходна историјска дистанца за научни скуп” (објављен 9. јула 2024. на овим страницама), објавио сам одговор Извршног одбора Српске академије наука и уметности (САНУ) на Иницијативу “Веритаса” да се у тој научној установи, половином идуће године, одржи Међународни научни скуп под називом „30 година по завршетку рата на подручју РХ 1995–2025”. Одговор САНУ објавио сам првенствено због става њеног Одељења историјских наука (ОИН) да због “неопходне извесне историјске дистанце” и “селективности документације” “у овом тренутку није могуће да се задовоље научне основе оваквог једног научног скупа како би се САНУ укључила у његову организацију”, очекујући реакцију и других релевантних научних институција и појединаца из Републике Србије (а и

И ФИЛМОМ СЕЈУ ЛАЖИ О ЗЛОЧИНИМА У ЛОРИ

Скандалозно остварење хрватског редитеља Седлара које говори о злогласном логору у Сплиту. Пише: Јурица Керблер, од сталног дописника – ЗАГРЕБ Ако је судити по недавно премијерно приказаном филму познатог редитеља Јакова Седлара “72. бојна Војне полиције”, злочина у злогласној сплитској Лори – није ни било. Није било ни мучења и убистава Срба, због чега су суђени и осуђени припадници те јединице. Један од актера у филму, Златко Чипчић, председник Удружења ветерана те јединице отворено тврди: “Знам истину, ратног злочина у Лори није било. Прекорачења овласти да, али ратног злочина не. На свим подручјима где се водио одбрамбени и ослободилачки рат, припадници хрватске војске осуђени су за ратне злочине да би

Јово Бајић: КУПРЕШКИ СРБИ 1993. ГОДИНЕ ДОЖИВЕЛИ ЈОШ ЈЕДНУ ПРЕВАРУ, ЈОШ ЈЕДАН БОЛ (ВИДЕО)

ФИЛМ МИЛОРАДА БАЈИЋА, СНИМЉЕН У КУПРЕСУ 14. НОВЕМБРА РАТНЕ 1993. ГОДИНЕ ПОСЛЕ РАЗМЕНЕ ТЕЛА ХРВАТСКИХ ВОЈНИКА И УБИЈЕНИХ СРБА Утврђено је да је хрватска власт тадашње Херцег-Босне, уместо тела убијених купрешких Срба, у девет врећа послала делове костура људи који су умрли знатно пре 1992. године. Један костур распоређен у четири вреће. Четрдесетоминутни документарни филм Милорада Бајића, снимљен у Купресу 14. новембра 1993. године, на најбољи начин одсликава суштину верског рата који се од 1992. до 1995. године водио у Босни и Херцеговини, па и на Купрешкој висоравни. Он, пре свега, говори о моралу зараћених страна које су учествовале у том сукобу и страдању и трагедији купрешких Срба. Тога дана

Српска Рамонда: Годишњица страдања Срба у Бјеловцу, Сикирићу и Лозничкој Ријеци

Навршило се 32 године од масакра над Србима у братуначким селима Бјеловац, Сикирић и Лозничка Ријека. Муслимански злочинци из Сребренице предвођени Насером Орићем убили су 14. децембра 1992. године у ова три села 68 мјештана, а укупно током Одбрамбено-отаџбинског рата њих 109. „Тог 14. децембра 1992. муслиманске снаге тзв. Армије БиХ из Сребренице под командом Насера Орића у раним јутањим часовима извршиле су напад на српска села Бјеловац, Сикирић и Лозничка Ријека, која се налазе на лијевој обали Дрине једно поред другог. Становнике ових села је пробудила рафална паљба и повици са околних брда: „Ћетници, све ћемо вас поклати! Предајте се! Хватај живе!…“, а који су се чули при нападу

Злочин у селу Јошаница: Цивили и дјеца нису преживјели Никољдан 1992

Молитвеним сјећањем на страдале српске цивиле и борце и полагањем вијанаца данас су обиљежене 32 године од злочина над 56 свирепо убијених у Јошаници на Никољдан 1992. године, а преживјели су послије три деценије дочекали да починиоцима почне суђење. На дан када је требало да сломе крсни колач, тада је мучењем и одсијецањем дијелова тијела муслиманска војска из Горажда звјерски масакрирала више стараца, 21 жену и троје дјеце. Милости нису имали ни за двогодишњу Данку Тановић, Драгану Вишњић од десет година и њеног три године млађег брата Дражена. Најстарија жртва у овом покољу био је деведесетогодишњи старац Раде Пљеваљчић. Парастос је служен код споменика у јошаничком засеоку Хоџићи за 73

Неки погубљени пред очима родитеља: Међу жртвама рата у Хрватској 87 д‌јеце до 18 година

Међу жртвама рата у Хрватској, као и у акцији хрватске војске у БиХ у регистру Документационо-информационог центра “Веритас” води се 87 д‌јеце до 18 година, а посебно је потресно то што су неки погубљени пред очима родитеља, који су потом убијени. Директор “Веритаса” Саво Штрбац је рекао да јавност највише зна о убиству дванаестогодишње Александре Зец и њених родитеља Михајла и Марије у Загребу у децембру 1991. године, али да то, нажалост, није усамљен случај. Осим породице Зец у којој је отац био Србин, а мајка Хрватица, погубљене су и четворочлане мјешовите породице Козбашић у Петрињи у новембру 1991, Ченгић у Ервенику код Книна у јануару 1992. и Олујићи у Церни код

Паулин Двор – мало место познато по великом злочину

Злочин у Паулин Двору годинама је био прикриван, а ни сада се о њему не говори. Управо се ноћас навршава 33 године од убиства 19 цивила у овом месту. Место Паулин Двор данас територијално припада општини Шодоловци иако путно није директно спојено са местима ове општине. Да бисте до Паулин Двора дошли из било којег дела ове општине неопходно је да прођете кроз Ернестиново или Храстин. Ово место као и већина која припадају поменутој локалној самоуправи насељено је двадесетих и тридесетих година прошлог века породицама солунских добровољаца и колониста из различитих крајева новостворене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, махом из Лике. Ранија пустара у времену Аустроугарске монархије имала је осамдесетак

Ноћ када су хрватске снаге убиле 18 цивила

Посмртни остаци жртава побијених 1991. у Паулин Двору код Осијека, у покушају прикривања злочина после рата пребачени на Велебит, где су откривени 2002. године. У ноћи између 11. и 12. децембра, навршиће се 33 године од када је више припадника 130. бригаде Хрватске војске (ХВ) упало у кућу Андрије Буквића у селу Паулин Двор код Осијека и у знак одмазде због смрти саборца ликвидирали 18 цивила, 17 Срба и једног Мађара. Они су у поменутој кући били у некој врсти кућног притвора. Просечна старост ликвидираних била ј 64 година, а међу њима је било осам жена и четири брачна пара. Само из породице Катић убијени су Дмитар (82), његови синови Милан

Бојан Вегара: МИТИНГ НА КРАЈУ РАТА

Чули смо да је сутра на Илиџи митинг за останак у Српском Сарајеву и ту ноћ договорили да узбунимо обје школе и да блокирамо путеве. Разрадили смо тактику и отишли у Жуновницу да кажемо остатку раје и Зеничанима. Договор је брзо пао. Писале су се пароле. Шиле су се заставе. Искупљале тољаге, пендреци, димне бомбе и топовски удари. Максимално наложени да изазовемо пажњу свјетске јавности и да са свог не идемо. Договорисмо се, да послије великог одмора блокирамо пут СФОР-у за Игман и то код подвожњака у центру Хаџића. А онда да кренемо пјешке на Илиџу. Ујутру смо сви дошли у школу на први час. Нико није изостао. И нико

Нисмо заборавили: Страдање породице Зец у Загребу

Александра Зец била је кћи загребачког месара Михајла Зеца, и вјеројатно сасвим обична дванаестогодишњакиња, која по ничем не би заслужила да се о њој пише, – да је нису свирепо убили. Увече око 23 часа, 7. децембра 1991. у њен дом у Пољаничкој улици 22. на загребачкој Трешњевци, банули су Синиша Римац, Муниб Суљић, Игор Микола, Небојша Ходак и Сузана Живановић (припадници Мерчепове јединице) са намјером да ухапсе Михајла Зеца, због његових наводних веза са побуњеним крајинским Србима. Он је некако успио је истрчати на улицу, и покушао побјећи, али га је Синиша Римац устријелио на удаљености од тридесетак метара.[1] Након тог су свезали 12 годишњу Александру и њену мајку

Годишњица страдања Срба из села Кип и Клиса

Недавно су се навршиле 33 године од страдања Срба из западнославоских села Кип и Клиса током рата у Хрватској 1991. године, који су одведени у импровизовани затвор у Марином Селу гдје их 18 није преживјело мучења, саопштено је из Документационо-информативног центра “Веритас”. У саопштењу се подсјећа да су у периоду од 12. до 18. новембра 1991. године припадници хрватске војне полиције похапсили 24 српска цивила у селима Кип код Дарувара, под сумњом да скривају оружје, и Клиса код Пакраца, ради “измјештања” становништва. Српски цивили су одведени у Марино село, гдје су затворени и држани у подруму импровизованог затвора “Рибарска колиба”, психички и физички малтретирани, а најчешће методе мучења су биле

gospic.jpg

О Месићу и Госпићу

СВЈЕДОЧЕЊЕ БРАЋЕ ДРАШКА И БОЈАНА КАЛАЊА ИЗ ГОСПИЋА, ЧИЈИ СУ РОДИТЕЉИ ЂОРЂЕ И МИРЈАНА УБИЈЕНИ 18. ОКТОБРА 1991. НАКОН “СМРТОНОСНОГ САСТАНКА” НА ЛИПОВОЈ ГЛАВИЦИ Госпићка баjка Боjан Кад сам дошао на ВМА на препознавање, само знам да jе био jако ружан дан, jануар, деведесет и друге. Дошао сам тамо, jа и jедна тетка, препознао сам га по том каишу… Отац jе често ишао у куповину. Баш се сjећам тога каиша. Купили смо га скупа у Дерми у Госпићу, у кожарскоj радњи. Маму сам препознао… Она jе радила зубе код доктора Јохмана, препознао сам зубе. Кад ми jе доктор Станкови рекао, мени jе било тешко. Једноставно, нека тежина у плућима. Нисам

Вуковар: Сећање на убијену српску децу и цивиле

16. новембра навршило се тридесет и три године од стравичног злочина над српским цивилима у Вуковару. У једном дану је масакрирано 24 цивила, од чега девет жена и четворо деце. Према подацима документационог центра Веритас, на подручју Вуковара је за време рата убијено најмање 135 цивила српске националности. Само у периоду од 1. до 18. новембра 1991. хрватска војска је масакрирала 52 српска цивила. Најмасовнији злочин догодио се 16. новембра 1991. Нажалост, медији у Хрватској годинама прећуткују и заташкавају ове стравичне злочине. Главни разлог зашто Хрвати прикривају овај масакр, лежи у чињеници да би се отварањем тог проблема довео у питање мит који су Туђман и хрватска елита конструисали када

СЛОБОДАН ЈАКОВЉЕВИЋ: Мој је отац у Вуковару убијен у јуну 1991. само зато што је Србин

Јован Јаковљевић имао је 51 годину када је 29. јуна1991. године мучки убијен у својој кући у Вуковару, на тадашњем Тргу Славије бб, у улици која се данас зове Ватиканска. Било је то прво убиство у самом Вуковару 1991. године, а које се може подвести под заједнички називник ратног сукоба између Хрвата и Срба, иако се службено за почетак борбених дјеловања у овом граду узима 25. август 1991. године. Његови убице, као и наручиоци убиства до данас нису приведени правди, а Слободан Јаковљевић (50), Јованов син, који данас има година готово колико и његов отац у тренутку смрти, његова мајка Зорка и пет година млађи брат Зоран још увијек чекају

Бојан Вегара: КУМОВ ПАКЕТ

Кроз главу иду мисли у низу и теку ми сузе од неке чудне среће. Помислих. Нису нас заборавили кумови. Нико нас није заборавио. Пробудила ме експолозија гранате близу зграде. Чујем мајку у купатилу. Устала је и спрема се. Усправљам се и гледам у прво јутарње свјетло, које допире кроз врата од кухиње и хвата метар ходинка. То је једино свјетло које улази у ходник и разбија потпуну таму. А, та тама је иста и по дану и по ноћи. На свим другим прозорима поставњене су жељезне плоче и греде. Само је у кухињи жељезна плоча до пола прозора и улази то мало свјетла. То нам је свјетло већ данима једини

Vukovarski_bluz.jpg

Трагедија у Вуковару почела српским жртвама

Три деценије од када су снаге ЈНА и српски територијалци протерали хрватске паравојне снаге из града на Вуки и Дунаву, у Хрватској се спремају да гламурозно и уз домољубни декор обележе “пад Вуковара”, а Срби жале за битком изгубљеном за дипломатским столом. Вуковар није и не може бити град херој. Може једино да буде град жртва! А истински хероји, уз 1.100 житеља настрадалих током те 1991, јесу његови становници који су преживели све страхоте у борби за голи живот. Данас ће се сви они, као и читав свет, сетити како је пре тачно 25 година завршено тромесечно систематско уништавање града. Трагедију једног града Хрвати су вешто искористили да добију признање

„Јер … ми смо иста крв“, пјеснички првенац Ђурђице Драгаш у Бањој Луци

У Кући Милановића, у суботу 09. новембра 2024. у 18 часова биће представљена збирка поезије „Јер…ми смо иста крв“ Ђурђице Драгаш Вуковљак. Ријеч је о првој пјесничкој збирци коју чине стихови пуни сјете и туге, а коју Ђурђица посвећује свим невиним жртвама Покоља. Ђурђица Драгаш Вуковљак је уредницa привредно-политичке рубрике Првог програма Радио Београда. Иако се дуго бави писањем а њени текстови и пјесме су објављивани на сајтовима удружења грађана „Јадовно 1941.“ и РТС-a, до сада није објавила књигу. Збирка пјесама Јер… ми смо иста крв њен је књижевни првенац. О поезији, књижевном изразу и инспирацији за ову збирку говориће сценариста Наташа Дракулић, испред издавача Момчило Мирић, предсједник удружења „Јадовно 1941.” из

Бојан Вегара: ЖУТИ

Mного боли сазнање да Жутог више нема. Ово ми је прва смрт у овом рату неког кога сам искрено волио као друга и као великог борца и хероја. Јутрос кад је тата са смјене дошао и кад му се Миљан залетио да га загрли у шали га је упитао. -Слави ли ти брат дан републике? Рекао сам му да ме не зеза, јер то никад славили нисмо, али ме је одмах мисао однијела на клање свиња и цјелодневну гозбу коју би нам приредио деда. Одједном су ми очи засузиле, а тата то сконта па ме упита. -Комуњаро, јел’ плачеш због празника? -Не плачем одакле ти то, само ми очи засузише,

ПОВРАТ ПАРНИЧНИХ ТРОШКОВА ЗА ОДБИЈЕНЕ ТУЖБЕНЕ ЗАХТЈЕВЕ У ХРВАТСКОЈ

Дана 28.12.2024. истиче рок у којем сви они, који су платили парничне трошкове досуђене Републици Хрватској, и њихови законски насљедници могу поднијети захтјеве за поврат наплаћених тражби на надлежном државном одвјетништву у Хрватској. Ово се односи на трошкове парничног поступка досуђене Републици Хрватској након 31. јула 2003. године, у поступцима за накнаду штете због убојства блиске им особе током рата те ради накнаде штете покренутим на основу Закона о одговорности за штету насталу услијед терористичких аката и јавних демонстрација и Закона о одговорности Републике Хрватске за штету узроковану од припадника хрватских оружаних и редарствених снага током Домовинског рата, а којима су тужбени захтјеви одбијени. Ненаплаћене тражбине се отписују, а за

Ђурђица Драгаш: Коридор мог живота

Прошле су године, стасале генерације које се не сећају рата, које до Бањалуке путују најбржим путем, преко Хрватске. Радујем се због тога, али у име свих нас којима је Коридор заиста био пут живота још једном кажем – хвала онима који су нам га подарили! Нека је вечна слава свима који су на њему заувек остали! Година 1992., Лика, Република Српска Крајина. Прелепо мајско јутро мирише на расцветале воћке и траву окупану росом. Возимо се добро познатим путем, аутомобил као по навици лагано сече кривине. Не бринемо о томе да ли ће нам неко доћи у сусрет. Већа је вероватноћа да на овом путу сусретнете неку зверку него аутомобил. Нема

Milan_Bastasic_1.jpg

Милан Басташић: Оружани прогон Срба са Билогоре

Напад паравојних формација међународно непризнате Хрватске на Билогору почео је концентричном ватром и наступањем из правца Велике Писанице, Великог Грђевца, Грубишног Поља, Д. Рашенице и Вировитице. Најжешћи окршај одвијао се и збио на ужем подручју источне Билогоре 31. октобра 1991. године на прилазима Зрињској и Горњој Ковачици, на сјеверном врху Грубишног Поља и на прилазима Горњој Рашеници и Лончарици. Нити један обрамбени положај Срба тога дана није пао у руке нападача. У току вечери и ноћи из готово свих села кренуле су колоне трактора са приколицама, приватних камиона, комбија и особних аутомобила. Оне су се од почетка Дапчевачких Брђана слијевале у једну колону која је касније сезала од Мале Ператовице

Веритас: Прије 33 године хрватске власти евакуисале и етнички очистиле српска села у Пожешкој котлини

Прије 33 године, 29. октобра 1991, хрватске власти су почеле евакуацију Срба из 26 села Пожешке котлине, након чега је извршено систематско пљачкање, паљење и минирање српских кућа, да се Срби више никада не врате, док је дио старијег становништва, које је остало у кућама, настрадао у тој акцији. За спроведено етничко чишћење 26 села Пожешке котлине, од којих су 23 потпуно уништена, по писаној наредби државног органа, првој и јединој у Европи послије Другог свјетског рата, још нико није процесуиран ни пред међународним нити пред домаћим судовима, саопштено је из Документационо-информативног центра “Веритас”. Тачно у подне 29. октобра 1991. године припадници цивилне заштите и полиције Хрватке почели су спроводити

bilogora-parastos-2012-1.jpg

Парастос за страдале Билогорце 02. новембра 2024. у Београду

У цркви Светог апостола и јеванђелисте Марка у Београду у суботу 02. новембра 2024. са почетком у 11:00 часова биће служен парастос за страдале цивиле и погинуле борце у околностима грађанског рата и пораћа у Хрватској 1991 – 1997 године, поријеклом са источне Билогоре, те преко 100.000 павославних Срба, рођених и сахрањених на Билогори и другдје од 1552 до 2022. године. Иницијативу за обележавање страдања Срба из овог краја покренуло је и организује и ове године, Завичајно удружење „Билогора“ са седиштем у Београду. На подручју источне Билогоре, смештене на северозападу Хрватске у троуглу између Бјеловара, Дарувара и Вировитице, током и после рата, од 1991. до 1997. године, колико је до сада

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.

“Сјећам се добро и никад нећу заборавити 14. мај 1942.”

Из књиге Свједочанства геноцида у НДХ 1941-1945. Ђуре Затезала