Нејасне пресуде привредног апелационог суда у Београду збуњују јавност Србија је једна од ретких земаља у којима не само што различити судови доносе различите пресуде у истоврсним случајевима, него то чине и два већа у истом суду. Привредни апелациони суд у Београду одбио је жалбу Југобанке а. д. у стечају, којом је тражила да не призна одлуку првостепеног суда о принудној наплати судских трошкова за спор изгубљен у Хрватској. Недавно је исти суд, само друго веће, донео потпуно супротну одлуку у случају “Младост туриста”. И “Младост турист” и Југобанка, баш као и све остале српске фирме, банке и општине које су тражиле повраћај имовине која им је конфискована деведесетих, изгубиле

За само двије године /1992. и 1993./ у само једном хрватском граду Осијеку 1.236 особа промијенило је име и презиме и, мада нема званичних појашњења, основано се претпостаља да се радило о Србима. И двадесет година касније, 2012. и 2013. године промјену имена у Осијеку затражило је 416 особа. Како наводе хрватски портали, деведесетих година није било угодно бити Србин у Хрватској и долазило је до масовних промјена личних података и покрштавања. “Телеграм” наводи свједочење дугогодишњег културног радника из града на истоку Хрватске који је морао да промијени име деветогодишњем сину, јер је био изложен неиздрживом притиску вршњака, као и увредама. “Тјешили смо га, али кад је након неколико дана

Документарни филм “Јужни потез” биће приказан на ТВ каналу BANOR TV, на шведској телевизији Öppna kanalen – локалне станице за Стокхолм 24. и 29. јануара. У филму је ријеч о офанзиви названој “Јужни потез” коју су извеле јединице регуларне војске из Хрватске и ХВО из БиХ, а које су 10. октобра 1995. године окупирале комплетну територију општине Мркоњић Град. Окупација је трајала све до 5. фебруара 1996. године, када су град и територија општине враћени Републици Српској на основу одредби Дејтонског мировног споразума. Јединице регуларне хрватске војске и ХВО-а у потпуности су девастирале град и околна села и починиле незапамћене злочине над цивилним становништвом, оставивши иза себе највећу масовну гробницу

„… Недавно је баш у Глини, у којој је Назор 1944. године одржао  свој историјски говор, одржан помен жртвама усташког терора (1200 покланих људи, жена и деце у глинској цркви), а да на том помену, бар из пијетета или из минимума цивилизацијског понашања, није присуствовао ниједан представник званичне хрватске државе. Није било ни чланова ЦK СKХ, ни Туђманових хадезеоваца. Та срамота је за комунисте утолико већа јер је Назор говорио у њихово име, а за Фрању Туђмана зато што је у то време био сарадник Јосипа Броза. Његово одсуство, међутим, може се схватити једино чињеницом да он себе више не сматра Брозовим већ Павелићевим следбеником, што је јасно демонстрирао обележавањем

У УН су Србима дописивали злочине у посљедњем рату у Југославији и БиХ и сакривали извјештаје, као што је писмо првог команданта „плавих шљемова“ Сатиша Намбијара у којем наводи да није био свједок никаквог геноцида, рекао је професор Никола Моравчевић, који је имао увид у архиве УН. „Нико под мојом командом није био свједок ничега што би по обиму пришло близу процјенама које су измислили медији“, написао је Намбијару у свом извјештају из 1993. године, наводећи да америчка администрација одбија да види да Срби у БиХ имају валидна права и оправдане жалбе. Моравчевић, који је био проректор престижног Универзитета Илиноис у Чикагу и који је имао посебну дозволу за рад

Сутра се навршава 27 година од убиства српске породице Зец у Загребу, коју су ликвидирали припадници резервне јединице МУП-а Хрватске, под командом Tомислава Мерчепа, саопштио је Документационо-информациони центар “Веритас”. Они су 7. децембра 1991. године ликвидирали Михајла Зеца /38/, његову супругу Марију /36/ и њихову дванаестогодишњу кћерку Александру. По Мерчеповом наређењу, Миро Бајрамовић је наредио припадницима јединице Игору Миколи, Синиши Римцу, Небојши Ходаку и Сњежани Живановић да приведу Србина Михајла Зеца због наводних веза са крајишким Србима. Приликом привођења, око 23.00 часа, испред његове куће у Пољаничкој улици на Tрешњевци, убио га је Синиша Римац, наводно у покушају бијега. Након Михајлове ликвидације, Муниб Суљић се вратио у Михајлову кућу, одакле