Не могу рећи  да се ова књига догодила случајно. Захваљујући мојим другарима са студија Слобу Радановићу,  Биљани Радети, Ратку Шавији, Тому Белензади, Душану Маријанцу и другима, још прије више од четрдесет година сам  сазнао понешто о страхотама усташких покоља у Ливну, Гламочу, Дувну, Купресу, Бугојну… Већ од тада је у мени почела да тиња жеља да о томе што више сазнам, па нешто и напишем, поготову откад сам се и професионално посветио новинарству. Прошло је тако четврт вијека и кад ми се учинило да ће и то бити једна од неостварених жеља, негдје у прољеће 1990. године, мој пријатељ и колега, познати новинар и уредник Никола Ивановић ми је испричао

Све до 11. априла 1992. године, међу Србима у Ливну jе тињала нада да се зло неће поновити, да ће разум побиjедити и да ће се све ипак разминути на витлању  националистичким барjацима и проусташкоj галами, можда на диобама и сеобама, без крви и злочина. Тог дана jе, међутим, громовито одjекнула виjест да jе на путу Гламоч – Ливно, на перифериjи Гламочког поља, убиjен Србин, Ливњак, Миле Радоjа. Да све буде жалосниjе и парадоксалниjе, управо Миле Радоjа, педесетjедногодишњи електричар, стасита људина као од Цинцара одваљена, човjек  коjи се ниjе боjао по два ока у глави, много приjе осталих jе намирисао крв и осjетио да се рђави вакат примиче и то

Упркос свему што jе доживио, упркос силним невиним жртвама и страхотама истребљења кроз коjе jе прошао, српски народ у ливањском краjу jе ипак остао вjеран светом завjету: ко тебе каменом, ти њега хљебом. Одрекао се освете, одрекао се закона зуб за зуб, главу за главу, одрекао чак и клетви и грких риjечи и смогао снаге за опрост. Можда jе у том погледу за илустрациjу наjупечатљивиjи проглас хрватском народу из 1944. године када jе почело свођење ратних рачуна и утврђивање колико jе ко окрвавио руке. Пошто у том прогласу има нешто свевремње, ваља га цитирати у цjелини:                                НАРОДИМА ХРВАТСКЕ                    Дошло jе вриjеме да поднесу заслужену казну сви они

Почетком jуна 1990. године у Челебићу сам срео и Милана Вуjановића, званог Тита. Ниjе говорџиjа и љепорек. Не би се рекло да га jе толико уморило бреме од седамдесет година коjе jош добро носи, а опет ниjе ни намћор и злоћа. Његови вршњаци и они коjи га боље познаjу кажу да ниjе такав био у младости, да jе заћутао и „своjу мисли“ од оне крваве Огњене Мариjе 1941. кад jе постао свjедок стравичног масакра у челебићкоj школи. Од тада не збори кад не мора, одговара углавном на питања, кратко, риjеч му дуката вреди. И некако неповjерљиво и сумњичаво — одмах се види да га jе змиjа за срце уjела: „Рат

Чланови удружења “Јадовно 1941.” су захвални господину Будимиру Симоновићу на његовоj доброти и спремности да без накнаде уступи удружењу право, да на своjим интернет страницама обjави диjелове садржаjа његове драгоцjене књиге “Огњена Мариjа Ливањска”. Књига jе посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у наjновиjим ратним сукобима на том подручjу, посебно током 1992. и 1993. године. То jе прича о 1587 жртава, претежно дjеце и неjачи, мучених и на наjзверскиjи начин побиjених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживjели са тих губилишта, посебно преживjели из неколико jама, чиjе jе