Породице жртава затражиле су да органи Хрватске покрену процесе против одговорних за злочиначке акције Хрватске војске на заштићено подручје УН у селу Миљевци у околини Дрниша 21. јуна 1992. године, када је убијено и измасакрирано 40 територијалаца тадашње Републике Српске Крајине. Истина о тим акцијама не смије да се крије, саопштено је Координације српских удружења породица несталих, убијених и погинулих лица са простора бивше Југославије. Тај злочин Хрватске војске након успостављеног примирја и доласка мировних снага УН био је најава етничког чишћења Срба из Хрватске, које се коначно догодило у познатим акцијама “Масленица”, “Медачки џеп”, “Бљесак” и “Олуја”, наводи се у саопштењу. За почињене злочине над Србима у овим акцијама

Подгорица – Удружење бораца ратова од 1990. године Црне Горе (УБР) затражило је од специјалног државног тужиоца Миливоја Катнића да их писмено обавести о резултатима сарадње Врховног државног тужилаштва Црне Горе (ВДТЦГ) и Државног одветништва Републике Хрватске (ДОРХ) докле се стигло на процесуирању великог ратног злочина означеног као „Лора 3”. Црногорски борци су овај захтев упутили поводом 24. године од ратног злочина над 14 припадника ЈНА из никшићко­шавничке групе, који су починили припадници Војне полиције Хрватске у Војноистражном центру „Лора”, Сплит, и припадници хрватских оружаних формација у Дувну и Херцеговини у априлу и мају 1992. године. Како је рекао за наше новине директор УБР Радан Николић, та организација је Катнића

Недавно  је  један регионални хрватски медиј објавио вест да је капетан бојног брода Павле Пантић (77) – упркос  могућности да споразумом с хрватским тужилаштвом постигне договор којим би добио казну испод пет година затвора и могућност да је служи у Републици Србији – одбио признати кривицу за ратни злочин. Иако се ради о Србину и држављанину Србије и припаднику ЈНА и ЈА, нисам приметио да је било који српски медиј пренио ову информацију. Ко је Павле Пантић? Павлу Пантићу се, са још 31 припадником ЈНА, пред Жупанијским судом у Сплиту судило први пут 1994. према оптужници која им на терет ставља смрт пет и рањавање 20 цивила и причињавање штете

Удружење бораца ратова од 1990. предало Специјалном тужиоцу доказе о злочинима над војницима ЈНА. Траже изузеће заменице тужиоца Лидије Вукчевић због “Лоре 3” ПОВОДОМ 24. године од ратног злочина над 14 припадника ЈНА из никшићко-шавничке групе, који су починили припадници Војне полиције Хрватске у Војно-истражном центру “Лора”, код Сплита, и припадници хрватских оружаних формација у Дувну и Херцеговини, у априлу и мају 1992, Удружење бораца ратова од 1990. Црне Горе обратило се главном специјалном државном тужиоцу, Миливоју Катнићу. Од њега захтевају информацију о резултатима сарадње Врховног државног тужилаштва Црне Горе и Државног одвјетништва Хрватске у процесуирању овог ратног злочина, под ознаком “Лора 3”. – Пре десет година Врховни државни тужилац

Загребачки режисер Ненад Пуховски рекао је да случај Тање Дуић која је као супруга управника логора “Лора” Томислава Дуића учествовала у мучењима логораша, а сада добија награду Друштва хрватских књижевника, показује да није једина и највећа одговорност на извршиоцима злочина, него на политичким елитама. “Дуић, који је био управник логора и сада је коначно у затвору деведесетих је био међу посљедњим евакуисаним из Вуковара. Држава, дакле, ставља такву особу за управника логора, јер зна и мора да зна шта ће тај човјек радити тамо. Умјесто да га пошаље на рехабилитацију на неку фарму пилића, она му даје могућност да у логору са српским, црногорским и `босанским` заробљеницима ради шта хоће”,

Сведочење супруге и сина пилота Мићића, заточеника “Лоре”, кога је злостављала Тања Белобрајдић. Супруга Слађана: Када су га разменили, једва сам га препознала. Син Душан: Желео сам да се суочим са очевим крвницима ДА Тању Белобрајдић Друштво хрватских књижевника “Славић”, недавно није наградило за роман “Црни капут”, њено прво списатељско остварење, могуће је да би њена стварна улога у трагедији Срба, заточеника сплитске “Лоре”, остала заточена у тами истине о српском страдању у овом злогласном казамату. Награда која јој је додељена за “најбољи првенац у протеклој години”, међутим, отворила је никад незарасле ране и сећања. Покренула причу о стварној роли списатељице с почетка 90-их. Мучитељице која у роману своју монструозну

Сплитски студенти противе се постављању споменика 72. бојни Војне полиције и истичу да се жртве логора “Лора” не смију заборавити. Студенти поручују да би споменик са натписом “Под овим знаком смо побиједили” представљао историјски фалсификат и невиђену увреду, те да би поново трауматизовао преживјеле из такозваног Војноистражног центра “Лора”. “Припадници 72. бојне Војне полиције Хрватске војске Томислав Дуић, командант Војног затвора `Лора`, затим, Тончи Вркић, Анђелко Ботић, Емилијо Бунгур и Анте Гудић, те Миљенко Бајић, Јосип Бикић и Давор Банић осуђени су у судском предмету `Лора 1`”, подсјећају сплитски студенти. Суд је на основу доказа утврдио да су они у периоду од марта до септембра 1992. године у такозваном Војноистражном

У медијима се у посљедње вријеме подигла прашина око романа “Црни капут” ауторке и бивше супруге управника сплитског логора “Лора” Тање Белобрајдић Дуић, у ком су описани наводни злочини Срба над Хрватима у Вуковару ’90-их година. Овај роман у Хрватској је добио чак и неколико књижевних награда. Преживјели српски логораши из сплитске “Лоре”, међутим, тврде да је Белобрајдићева у свом роману у ствари описала мучења, у којима је лично учествовала са својим бившим мужем. Један од преживјелих, данас предсједник Удружења логораша Херцеговине, Вукан Ковач, за нашу телевизију свједочи о стравичним тортурама, којима је био подвргнут од стране Белобрајдићеве. Звук њених чизама како корачају кроз логорски ходник, каже, још му одзвањају

Исповести Срба које је мучила хрватска књижевница у Лори – Висио сам окачен лисицама. Тукла ме је по бубрезима док се не онесвестим. Кад сам дошао к себи и кад сам отишао у WЦ, мокрио сам крв од њених батина – само је део сведочења једног од Срба који су током 90-их година били заточени у сплитском логору у некадашњој војној луци Лора”, а која се односе на Тању Дуић Белобрајдић, тадашњу супругу заповедника логора Томе Дуића. Некадашња мучитељица из Лоре” данас, међутим, прима награду Друштва хрватских књижевника за најбољи роман првенац у којем до детаља описује иживљавање над заробљеницима, уз мале измене – мучитељи у књизи су Срби, жртве

Jaдрaнкa Ђорђeвић, ћeркa официрa JНA коjи je током рaтa био нa служби у jeдноj шибeнскоj кaсaрни, рeaговaлa je нa нeкe од изjaвa хрватског војника Борисa Орбaнићa коjи у стaну нa Бaлдeкину бринe о свом сину у коми. Онa je живjeлa у том стaну приje Орбaнићa, aли нe трaжи поврaт имовинe jeр je стaн одувиjeк био у влaсништву воjскe. Но, кaжe, зaсмeтaлa jоj je Орбaнићeвa изjaвa дa су добровољно прeдaли кључeвe.  Управо супротно, Jaдрaнкa Ђорђeвић смaтрa дa je зajeдно сa сeстром и родитeљимa крajeм 1991. годинe jeдностaвно истjeрaнa из Шибeникa и овaко описуje ту нaпeту aтмосфeру у грaду нa сaмом почeтку рaтa. – Тe 1991. годинe тeнзиje су jaко порaслe. Моj