“Јутрос пред зору – записао је Мирко Ћуковић 22. новембра 1941. године у својој дневничкој књизи “Путовање у слободу” – наши су опколили школу у Акмачићима и позвали четнике на предају, али су они отворили ватру из школе. После краће борбе четници су се предали. Разоружано је око 70 четника. Око 30 их је одмах пуштено кућама, а 40 спроведено у Радоињу. У Радоињи је пуштена кућама већина њих, од којих су седморица ступила у Сјеничку партизанску чету”. Ћуковић потом набраја ко од заробљених није пуштен: Влајко Ћурчић, златарски војвода, инжењер Љубомир Ранитовић, припадник бивше Земљорадничке странке, Милосав Ранитовић, бивши жандармеријски наредник, оба из Сјенице, Симо Деспотовић и Ћук (име

Миломир Марић, уредник емисије “Голи живот” на београдској ТВ Хепи, и његов саговорник, поп Велибор Џомић, наставили су пропагандну причу Григорија Божовића из његовог “Пљеваљског весника” о Љубици Пурић и додали јој, по сопственом избору, оно што им одговара. – Њима и сада, очигледно, још некима – каже првоборац и ратни друг ове познате Нововарошанке Дико Пејатовић. – Ја веома добро знам и ратни и поратни животни пут Љубице Пурић, иако смо се ретко сретали, углавном на неким заједничким скуповима бораца – додаје Пејатовић. Када сам осамдесетих година прошлог века размишљао и одлучивао се да пишем о женама нововарошког краја у НОБ-у, имао сам потребу да у циљу прикупљања података,