arrow up
Ж | Ž
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Над Бечејом се сваке године, крајем јануара, надвије тамна сена прошлости

У Бечеју, 20. јануара 1942. године, стрељани су Марко Гарић, Милорад Рус, Речо Јанош, Иштван Нађ, Милорад Живков-Попов, Марко Остојић, Славко Симин, Север Стевановић, Црвени Јован, Светислав Чаленић и Милан Чиплић. На дан када Српска православна црква и верници славе Светог Јована Крститеља, празник посвећен светитељу и пророку који је крстио Исуса на реци Јордан, у многим домовима горе славске свеће, служи се кољиво, ломи славски колач и пије црвено вино. Међутим, над Бечејом се сваке године, крајем јануара, надвије сена прошлости, када је на Јовандан, пре 79 година, насилно угашено 11 младих живота. Други светски рат је донео велике промене у Свету, па тако и у срезу Стари Бечеј.

Maли лoгoрaши прeд кaмeрaмa - Jaстрeбaрскo

Преживјела дјеца у логору Јастребарско

Дјелимични спискови умрле, колонизоване и преживјеле дјеце која су прошла кроз усташки логор за српску дјецу Јастребарско. Ако посједујете податке и имена за особе које се не налазе на овим списковима, молимо Вас да нас контактирате на нашу емаил адресу те нам доставите имена која ћемо уписати у базу података. Јавите нам се на: jastrebarsko1942@gmail.com СПИСАК  ПРЕКО 1300 ДЕЦЕ КОЈА СУ ПРЕЖИВЕЛА ЈАСТРЕБАРСКО (ЗА КОЈУ НЕМА ПОДАТАКА О СМРТИ ИЛИ КОЛОНИЗАЦИЈИ), САЧИЊЕН НА ОСНОВУ ГРАЂЕ ИЗ ЗАОСТАВШТИНЕ ДРАГОЈА ЛУКИЋА И ДОПУЊЕНИ ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ КОЈУ ПОСЈЕДУЈЕМО И ПОДАЦИМА КОЈЕ СУ УДРУЖЕЊУ ЈАСТРЕБАРСКО 1942 ДОСТАВИЛЕ ПОРОДИЦЕ ДЈЕЦЕ ЛОГОРАША) Алексић Петра и Јоване Владо, 1930. Алексић Петра и Јоване Милош, 1939. С. Градишка-

Рeинтeгрaциja злoчинa

У пoвoду гoдишњицe мирнe рeинтeгрaциje Зajeдницa пoврaтникa хрвaтскoг Пoдунaвљa дaлa je признaњe Брaнимиру Глaвaшу. Ниje их зaсмeтaлo штo je нeпрaвoмoћнo oсуђeн зa рaтнe злoчинe нaд Србимa, зaсмeтaлo их je штo су им збoг тoгa пригoвoрили Цeнтaр зa мир, нeнaсиљe и људскa прaвa и Дoкумeнтa. Пише: Паулина Арбутина Хрвaтскa jaвнoст и oвe би гoдинe jeдвa и примиjeтилa Дaн мирнe рeинтeгрaциje хрвaтскoг Пoдунaвљa, спoмeндaн прeмa Зaкoну o блaгдaнимa, a нe би сe ни сjeтилa знaчaja jeднe oд нajуспjeшниjих мирoвних инициjaтивa дa Зajeдницa пoврaтникa хрвaтскoг Пoдунaвљa ниje пoвoдoм oбиљeжaвaњa 27. гoдишњицe мирнe рeинтeгрaциje дoдиjeлилa признaњe ни мaњe ни вишe нeгo Брaнимиру Глaвaшу, нeпрaвoмoћнo oсуђeнoм зa рaтнe злoчинe пoчињeнe нaд српским цивилимa у Oсиjeку 1991.

Усташко свједочење о злочинима: Мучио сам и убијао Србе на све начине

Међу документима Динарске четничке дивизије у Војном архиву у Београду налази се и записник о саслушању усташе Анте М. Гојчете, који има шест густо откуцаних страница. Документ је објављен у књизи Милослава Самарџића „Војвода Ђујић и Динарска четничка дивизија“. У заглављу документа стоји: „Учињено у Горском штабу Динарске војно-четничке дивизије, у планини, 2. септембра 1942. године. Обавештајни одсек. Предмет: Истрага. Испитивање заробљеног усташе Гојчета Милина Анте (79)“. Гојчета, која је затечена на одсуству, рођена је 1923. године у Читлуку. Прије рата био је рудар, а у то вријеме био је на служби у Главном усташком стану у Загребу, у Прерадовићевој улици бр. 5. Оптужени је на почетку саслушања изјавио да

Покољ јануара 1942. године у романијском крају

Јануар 1942. године означио је други велики талас злочина над српским народом у романијском крају. Прве злочине извршиле су муслиманске усташе у Сокоцу, у селима Рудине, Брејаковићи, Балтићи и Подроманија, где је страдало најмање 300 српских цивила. У селу Балтићи, убијена је жена Милоша Јовановића са шесторо дјеце старости од 2 до 14 година. Убрзо након ових злочина, на простор Сокоца стигла је и Францетићева Црна легија, настављајући терор у селима Вражићи, Бјелосављевићи и Газиводе. Тада је пострадало најмање 150 Срба. Након Сокоца, усташке јединице Црне легије су се подијелиле у двије групе. Једна је наставила крвави поход кроз српска села Сокоца, Хан Пијеска и Власенице, док је друга кренула

ИСТОРИЈСКИ РОМАН “КОРАНА КО РАНА”

Драган Гргић, рођен 1917. године у селу Марин Мост код Цазина, 1961. завршио је писање романа на 500 страна. Била је то прва књига о страдању Срба и злочинима хрватских и муслиманских усташа на простору бихаћког краја и јужног Кордуна. Трагични период рата обиљежио је губитак оца, мајке и брата, као и рањавање у борбама против усташа. Након завршетка романа, носилац “Партизанске споменице 1941” суочава се са забранама, кривичном одговорношћу и притисцима државних власти. У тако неријешеним сукобима преминуо је од посљедица инфаркта 1985. године у петроварадинској болници. Иза њега није остало потомство. Остао је само један испражњен трофејни пиштољ и посљедња нада да ће доћи боље вријеме када ће

Споменик породице Драгаш

Крстовдан породице Драгаш

На Крстовдан 1942. године, усташе су на падинама Требевића, тачније Лијешћа-Драгаша кућа (скретање ка врху Требевића) звјерски мучили и убили Рајка Драгаша и његових шесторо дјеце: Милка (17 год.), Неђо (15 год), Срето (8 год.), Рада (6 год.) Крсто (4 год.) и Љиља (3 год.) Једина преживјела је кћерка Анђа, беба у колијевци, на коју су испаљена два метка,од чега ју је један погодио. Све се то догодило раним јутром док је мајка Стака била у Сарајеву, гдје је носила млијеко да прехрани породицу. Отац Рајко и најстарији син Неђо су убијени пред вратима куће гдје су резали дрва, а крвави пир се наставио у кући над осталом дјецом. По

Оливера Шекуларац: За оне што су заборавили деду и крст његов, вечности нема

Од Божића, радосни празници у низу… Крстовдан се Богојављањем окитио, небо отворио, и опет су очеви стихови близу… “Крститељу свети Јоване, вране се легу у торњу твоје звонаре…” Па нек’ буде воља Божија, можда ме виде они који су ми крст даривали. А мој крст је лички, јадовнички, из велебитских јама изникао, у равници све у јамама оплакао, избеглички од рођења… Мој крст је дедин, изгорео са кућом, а у мојој души још гори. Преклан са њим, а сваким даном све више збори и боли. У сваком празнику сузом ромори и молитви приволи. У мом крсту завичајна колевка тихо се њише, зна и она да је због прадедовског крста постала пуста.

ГОСПОД ГА ЈЕ ВАСКРСАО ТРИ ПУТА: Необична животна судбина Србина из Лијевна

Нисам чуо да је Господ три пута васкрсавао, али јесам да је праштао 77 пута и још 77 потом.  Али ни да се негдје љепше светило тешком злочинству и бездушју као у старом Лијевну. То је ово данашње Ливно, страшни град из појања слијепог гуслара Филипа Вишњића, који пјесмом слави и жали великог харамбашу Старца Вујадина, а кога Турци „бише и мучише, вадише му свијетле очи чарне“, поврх Лијевна у бијелој кули. Но, издржао је, не издаде младе крчмарице које су га вином напајале, ни јатаке што му заклон бјеху. Лијевно је први назив овог мјеста, изведен из старословенске ријечи „хлијевно“, мјесто гдје се слива земаљско благо. То је преважан

veritas2.jpg

ВЕРИТАС: Саопштење поводом годишњице страдања Срба са Равних Котара 22. јануара 1993. године (акција “Масленица”)

Двадесетдругог  јануара 1993. године Хрватске оружане снаге извршиле су агресију на јужне дијелове Републике Српске Крајине (РСК). Агресија под кодним називом “Масленица” извршена је у току реализације “Венсовог плана”, којим је годину дана раније РСК стављена под заштиту мировних снага УН-а (УНПРОФОР). Била је то трећа по реду агресија Хрватске на заштићено подручје УН-а, у чије чланство је примљена двије године раније.У наредних неколико дана хрватске оружане снаге су успјеле да заузму неколико десетина квадратних километара на Равним Котарима, укључујући и аеродром Земуник и неколико висова на Велебиту, и да преузму контролу над браном и хидроелектраном Перућа. У овој агресији највише су страдала три српска села: Ислам Грчки, Кашић и

Како су потрошене златне резерве Краљевине Југославије

“Новости“ откриваjу како jе потрошена 84.574 килограма златних резерви Краљевине Југославиjе. Амерички савезници наплатили одузету имовину своjих држављана, али и сву “помоћ” партизанима и четницима Према расположивим подацима, уочи Другог светског рата Краљевина Југославиjа jе поседовала 84.574 килограма чистог злата. Увиђаjући опасност по земљу, кнез Павле jе одобрио да већи део златних резерви буде пребачен у Енглеску у маjу 1939. године. Транспорт jе извршио разарач “Београд” и тако jе у Енглеску банку стигло 980 сандука у коjима се налазило 3.379 златних полуга. У овоj банци Народна банка Краљевине Југославиjе jе већ имала 225 златних полуга, па jе укупна резерва у Великоj Британиjи увећана на 44.886,61 килограм чистог злата. Након почетка

Ђурђица Драгаш: Очи Јованове

Питају ме, прогоне ме, чекају ме, гледају ме.. Уснуле, залеђене, скамењене,очи Јованове. Нежне, дечје, нељубљене,очи Јованове. Видим их у сваком кутку неба,чујем у свакој капи кише. Гледају ме из злаћаног  класја,уплашене и окрвављене. Крију се у мраку Велебита, гоњене и ухваћене,  рањене и уморене,очи Јованове. Отргунте са мајчиних груди, из очевих руку.Уплакане и престрављене, умируће очи Јованове. Очи што запамтише небо без месеца и  мокру траву, задах крвника и мирис крви. Гледају ме, невиђене, заборављене.Питају ме, прогоне ме, чекају ме,очи Јованове. Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: ЂУРЂИЦА ДРАГАШ

Душан Опачић: ЗЛОЧИН ПОД ЛЕДОМ – СЕЋАЊЕ НА НОВОСАДСКУ РАЦИЈУ

Преко тебе ће срљати разбијене хорде, Још једном ћеш, Дунаве, тећи крваво врући, Лешеви с твога дна ће душмане своје свући И поздрављаће своје осветнике горде. (Јован Поповић) Други светски рат донео је невиђено страдање милионима људи широм света, али и велики број злочина који су оставили ожиљке српском народу који не зарастају. Један од најмрачнијих догађаја у историји нашег народа, који симболише најсуровији облик насиља и мржње, јесте Новосадска рација, спроведена у јануару 1942. године. У току само два дана, град Нови Сад и његови становници постали су жртве систематског етничког чишћења, у којем је живот изгубило око хиљаду и триста (према неким проценама и до две хиљаде) недужних људи, док су хиљаде других доживеле неописиве патње. Овај злочин, који се догодио у Бачкој, представља

ГАРАВИЦЕ – СРПСКА ПРИЧА ПРЕД ОЧИМА СВИЈЕТА

Фондацију „Заборављени коријени“ контактирало је уредништво РТ (Russia Today) са најљепшим ријечима похвале за документарни филм „Гаравице“. Режисери ове престижне и глобално познате медијске мреже не само да су погледали филм, већ су га и назвали „свјетским“, додјељујући му највише оцјене. Тим поводом упутили су и писмо намјере да се филм емитује на РТ платформама на шест језика: енглеском, арапском, руском, шпанском, француском и њемачком. Фондација бесплатно уступа права на емитовање документарног филма „Гаравице“. Филм ће се од 1. фебруара 2025. приказивати пред стотинама милиона гледалаца широм свијета. Извор: Фондација Заборављени коријени

Убице шетају градом

Прва акција албанских есесоваца – рација на Јевреје у Приштини. Криминалци ослобођени и ушли у састав дивизије Хитлер је марта 1944. године ослободио из заробљеништва око 4.000 Албанаца, бивших војника краљевске Југословенске војске. Они су стављени на располагање Химлеру како би их мобилисао у СС дивизију. Повратак ратних војних заробљеника приказиван је као велики успех албанског квислиншког вођства, али и као великодушност и пријатељски гест Хитлера и немачког Рајха према Албанцима. Бивши заробљеници почели су да пристижу првих дана априла и приређивани су им помпезни дочеци. Већ у Београду су их сачекивали припадници Албанског народног савеза и започињало је убеђивање за ступање у 21. СС-дивизију „Скендербег“. По доласку у своја

Усташки позив православцима да се прикључе СС „(Ханџар) дивизији“

Јавите се још данас!“ „Већ су се бројни МУСЛИМАНИ и КАТОЛИЦИ јавили у СС-дивизију. Сада је ред на вама, ПРАВОСЛАВЦИ, да се покажете јесте ли добри Бошњаци, јесте ли за ред и мир, за очување својих кућа и својих живота од свих непријатеља! На страни најбоље војске свиета бит ћете сви ви онда борци за ВАШ НАРОД, ВАШУ ВЈЕРУ И ЗА ВАШУ ЛИЈЕПУ БОСАНСКУ ДОМОВИНУ! Јер наша добровољачка СС-дивизија са постројбама редарства и оружничтва бит ће постројена на завичајном тлу и остат ће у Босни! Ви ћете добити најбоље оружје, најбољу храну и најбољу опрему као и достатну плаћу! ВАШЕ ОБИТЕЉИ БИТ ЋЕ ИЗДАШНО ПОДПОМОГНУТЕ ТАКО, ДА СЕ ВИ НЕЋЕТЕ

Ђурђица Драгаш: Уочи Светог Јована

Далеко сте… прекрио је снег наше пусто село… Далеко сте, ал’ бићете сутра с нама… у пламену свеће, у нашој молитви, у осмеху једне Јоване и снази једног Вука. Кажу да се на Богојављенску ноћ отварају небеса, да се остварују жеље које те ноћи замислите.Био је синоћ пун месец, небо чисто, препуно звезда, а моје жеље превелике.Да смо здрави и да вас имамо…Ех… да имамо вас…Ал’ немамо… Увенуше заувек изданци нашег стабла. Осташе на Крушковачама ваше дечје очи, недоживљене љубави, нерођена деца.Осташе заједничке радости, свадбе и крштења.Oстаде живот…У вашим умирућим очима заледише се слике огњишта и црвених, ситних јабука што миришу на прозору до пролећа. Сутра нам је слава! Питам

Црно језеро: Гробница за 2000 Срба

Одломак из записа Светозара Ћулибрка из Бушевића. Светозар је био првоборац и носилац Споменице 1941. „Мало затим, уђе један усташа и издвоји десет људи, затим их свеза и поново врати. Говорило се да ће у Госпић на рад или у Њемачку. Навече је улетио у цркву један усташа са исуканим бајонетом. Ишао је од човјека до човјека и сваком стављао бајонет под грло, пријетио и псовао. Тако их је припремио за покољ који је већ био почео те ноћи  у Соколском дому. За њим је дошао други усташа и донио кутију „Ибра“ у којој је било 500 комада цигарета и свима их подијелио. Стављајући цигарету у уста, Илија је тихо

Свједочанство о злочину у логору Слана на Пагу

Једно од наjстравичниjих свjедочанстава о усташком концентрационом логору Слана на отоку Пагу испричао jе деветнаестогодишњи усташа Јосо Орешковић, коjег су партизани ухватили 1942. године. Оваj, до тада госпићки гимназиjалац, доспио jе у руке партизана управо као оспособљен за задатке масовног покоља у околици Коренице (Лика). Свjедочење jе посебно интересантно jер осим осталог, даjе наjвjерниjу илустрациjу немогућности живота у условима логора Слана у коjем се управо преодгаjало и спремало младиће за кољачку службу. Јосо Орешковић: Још као ђак госпићке гимназиjе ступио сам 1939 у вjерску организациjу “крижаре”. Ту су нас под фирмом вjере одгаjали у усташком духу. На наше састанке су долазили Јурица Фрковић и Јуцо Рукавина и држали нам предавања

Дане Лукић: “Јадовно”

Настоjали су да убиjу само jедног од двоjице жицом повезаних несрећника, тако да би убиjени своjим падом повукао у jаму оног живог. Говорити о терору коjи су усташе спроводили по нашим селима не би било потпуно ни разумљиво а да не споменемо велебитски логор „Јадовно“. Идући од Госпића према Карлобагу, испред села Брушана одваjа се макадамски пут за село Трновац. Место логора су одабрали добри познаваоци терена, усташе коjи су поникли у овим краjевима, коjи су знали дубину и положаj сваке jаме. Заточенике и несрећнике су из госпићких логора довозили камионима овим путем до Трновца и код цркве их искрцавали. Ту су их повезивали жицом по двоjицу за леве и

Скеланко мајко

Руке шириш, Богу се молиш, децу штитиш, у Вишњег гледаш. Куда си пошла жено без гласакуда ти замрло тело ходакако те носе умрле ноге,како кораке однесе вода? Куда си кренула, о мајко српскадок крик бола у небо сежелака ти земља а нога чврстапотмули бати под тобом беже. Куда ходиш, о хероиносоколи тићи пред тобом летевинуше се анђели Христакрила им млада у своду светле. Руке шириш, Богу се молишдецу штитиш, у Вишњег гледаш,ђавољи окот редом смрт бацати са дечицом на престо седаш. Куда си пошла Српкињо, мајкобљесак твог лица сунцу је зракстигла си, ево царице светла,у наручју Христа стисак је јак. Невена Татић-Карајовић Посвећено мајкама Скелана које су страдале и изгубиле

Скелани, 30 година од злочина: О тихом и тужном дечаку чија је кућа поново пуна радости

Кад је све било готово, кад су низ Дрину утихнули рафали и по селима изнад воде догореле последње куће, кад је пао и последњи камен са камена и последња крвава кама враћена у корице, кад су се по селу утишали крици и јауци, умрли недоклани и извађене последње очи, остала је само прича о тихом, тужном дечаку, великих, уплаканих црних очију који је остао сам на свету. И једна фотографија, ваљда најтужнија од како је рата и ратовања. На њој дечак, у некој светлој јакници, у ледено јутро поред Дрине, стоји сам крај три свеже хумке и три крстаче закићене белим пешкирима. А под црном земљом му је све што

Скелани – смрт у бегу ка Србији

На данашњи дан 1993. године, почињен је напад на село Скелани које се налази у сребреничкој општини и коje од Србије раздваја само река Дрина. Тога дана у овом подрињском селу убијено је 65 особа. Бошњачки војници убијали су тог 16. јануара и жене и децу. Јануар 1993. године. Подриње, источна област Босне и Херцеговине која се простире уз саму реку Дрину и границу са Србијом. Армија Босне и Херцеговине (или како се тада званично звалo Здружене снаге територијалне одбране субрегије Сребереница)  под контролом је држала већу област средњег Подриња. Дошли су скоро до Зворника, заузели су Бјеловац, на Божић 1993. године пало је и село Кравица.  Братунац се још

Ђурђица Драгаш: Робље

Весламо ка смрти својој, ка острву проклетом. На леђима нам Велебит, зелен и мрачан. Изнад нас плаво,испод нас плаво,у средини галија наша.Робље смо са крстом око врата,са кућом родном у очима. Весламо ка смрти својој,ка острву проклетом.На леђима нам Велебит,зелен и мрачан. Прегазисмо га табанима крвавим,напунисмо ждрела његова животима нашим.Оживесмо,обожисмо безданке мрачнеочима дечјим,плављим од неба. Робље смо,зверским канџама оковано.Весламо ка хридима сивим.У пустињи оној смрт нас чека.Кези се разастрта по врховима каменим. Весламо…y очи је гледамо.Живи, а мртви.Без сутра,без страха јер….иза смрти је небо,плаво,наше,вечно. Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: Ђурђица Драгаш

Spomenik_stradalim_Srbima_u_Skelanima.jpg

ГОДИШЊИЦА ЗЛОЧИНА НАД СРБИМА У СКЕЛАНИМА

Јаке муслиманске снаге од неколико хиљада воjника из Сребренице, под командом Насера Орића, напале су трагичног 16. jануара 1993. године у рану зору српска села око Скелана и упале у ово мjесто на обали Дрине. Муслиманске jединице упале су у села приjе сванућа, убиjаjући и кољући цивиле на спавању у кућама, пљачкаjући и уништаваjући све што су стигле, настављаjући етничко чишћење у Подрињу започето jош у априлу и маjу 1992. године нападима на српска села Гниона, Осредак, Виjогор и друга. Тог кобног дана убиjено jе чак 69 становника овог краjа, а двиjе трећине настрадалих били су цивили, међу коjима и неколико дjеце. Рањено jе 165 мjештана, а од 30 заробљених

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.

“Сјећам се добро и никад нећу заборавити 14. мај 1942.”

Из књиге Свједочанства геноцида у НДХ 1941-1945. Ђуре Затезала