arrow up
Ж | Ž
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž
P5160043.jpg

Потомци жртава из Мостара у Јадовну – Дан сјећања на Јадовно 1941.

Парастосу и полагању вjенаца код Шаранове jаме, на планини Велебит код Госпића 26. jуна 2010 године су присуствовали многоброjни потомци и поштоваоци jадовинских жртава из Хрватске, Србиjе, Републике Српске -Босне и Херцеговине, Црне Горе и шире. Међу њима се сабраше и неколицина потомака жртава из Мостара града уз помоћ у организациjи Српске православне црквене општине мостарске. Са сигурношћу се зна за више од двjеста одведених Срба из Мостара да су своjе овоземаљске животе скончали у овом злогласном логору, а претпоставља се да их jе више од триста педесет, jер многи ни дан данас са сигурношћу не знаjу гдjе то несташе гране са њихових породичних стабала… Парастос jадовинским жртвама служио jе

TESTIMONIES AND NARRATIONS

The testimonies of the children, who are over sixties now and were forcefully driven away to the Croatian concentration camps, are telling that the Croatian concentration camps were not any kind of working camps (some Croatian authors want to present them such), and that the Serbian children weren’t being saved from them. It can be concluded that those concentration camps were the general places of torture for all those who were brought to the concentration camps by force in order to be tortured in the cruelest way and then killed with the various sharp and hard subject or slaughtered with the knives. The life of these children was spent in

RESPONSIBILITY FOR THE GENOCIDE

There were both tendency and practice for some of the Serbian children to be raised in the Croatian spirit and put on the Croatian military uniforms that were being sewn for them. The children’s camps for such purposes were founded. Ljubo Miloš says this about such camp in Gornja Rijeka at trial hearing: ”I cannot tell you precisely when this concentration camp was organized, but I cerainly consider it was in the early spring of 1942. It seems that the idea for the establishment of this concentration camp was given by Didi Kvaternik, and the goal of this concentration camp was to raise small Serbian children who had no parents

THE SURVEY OF THE DATAE

Because of the orientation about the approximate number of the victims of the Jasenovac concentration camp of death, we are also adding this survey of datae of the official commissions and other authoritative persons that were dealing with the establishing the number of the victims of genocide in Jasenovac concentration camp including the period from 1941 to 1945.   1.  THE GOVERNMENTAL POLL COMMISSION OF CROATIA, ZAGREB The members of the commission were: 1.  Vica Baranović, Administrator of the County’s Commissions for interrogating of the war crimes. 2.  dr Zdravko Popović, Military-Court Departmant of the Headquarters for Croatia. 3.  dr Ante Premerju, major and permanently court expert doctor. 4.  dr

PREFACE

Tracing for the real and not conspicuous title for this book I faced a few problems, because I’ve been told that the title of my published book ”Croatian genocide over the Serbs”, that happened in 1941 and lasted to 1945, was provocative and some bookstores didn’t want to put it in their store windows being afraid of the unwanted consequences. That is another proof how much the idea of ”brotherhood and unity” among the Serbs and Croatians is rooted in the consciousness of the people. Then, the associating of Croatian name to the genocide is neither desirable nor dangerous, too. Since the suffering of the children was in question, my

Небојша Радмановић

Осјећа се да је хрватска политика добронамјерна

Изјаву предсједника Иве Јосиповића и премијерке Јадранке Косор ја сам схватио добронамјерно: као изјаву двоје одговорних функционера земље која има у свом Уставу обавезу да води рачуна о Хрватима ван Хрватске, и као изјаву лидера који желе да се у нашој земљи брзо конституише власт и да у њој буду равноправни и Хрвати, каже за Новости Небојша Радмановић, предсједавајући Предсједништва БиХ Недавна посјета чланова Предсједништва Босне и Херцеговине Загребу и разговори које је обавио с представницима Срба у Хрватској, били су први повод за разговор с предсједавајућим Предсједништва БиХ Небојшом Радмановићем. Други повод биле су дилеме око конституирања Савјета министара БиХ до чега није дошло ни четири мјесеца након избора,

THE GENESIS AND OUTPUT OF THE CRIME

was thinking for a long time how to start this book and what to put between its bindings. Happenings which this book should be consisted of are so different in details that it wasn’t easy to reduce them to the common factor so that they would make a circle entirety. There was a dilemma how to single out, from the abundant material that is offered, those contents that would credibly present the real personalities and their destinies, burdened by the vulnerable chilhood. Their moving stories should bear witnesses to the time and people who marked that time with their blood and Serbian children’s tears and tortures that found themselves in

drakulic-2011.jpg

Помен жртвама усташког покоља у Дракулићу

Недjеља, 6. фебруар 2011. – У спомен храму Светог великомученика Георгиjа у Дракулићу код Бањалуке jутрос jе служена литургиjа, док ће у подне код Спомен-костурнице у Дракулићу бити служен парастос у знак сjећања на више од 2 300 Срба коjе су усташе убиле 7. фебруара 1942. године. Након литургиjе, градоначелник Бањалуке Драгољуб Давидовић рекао jе новинарима да се оваj наjстравичниjи злочин почињен на подручjу Бањалуке не смиjе заборавити, не да би се на зло враћало злим, већ да се памти како никада не би био поновљен jер, како jе навео, оном коjи не познаjе своjу прошлост приjети опасност да му се понови. Предсjедник Организациjе породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила

130.jpg

Смишљени злочин са геноцидном намјером

БАЊАЛУКА – У знак сjећања на више од 2.300 Срба коjе су усташе убиле 7. фебруара 1942. године jуче су у храму Светог великомученика Георгиjа и на спомен-костурници у Дракулићу у Бањалуци служени литургиjа и парастос, те положени виjенци и цвиjеће. Жртве су побиjене у бањалучким мjесним заjедницама Дракулић, Шарговац, Мотике и у руднику Раковац. У овом злочину усташе су, под командом Анте Павелића, из такозваног “Тjелесног здруга”, уз помоћ бањалучких усташа, побиле Србе без иjедног испаљеног метка, сjекирама, ножевима крамповима и “србомлатом”. Међу жртвама jе било и 551 диjете. Потпредсjедник Владе РС Антон Касиповић изjавио jе да се обиљежавању злочина над Србима у Дракулићу мора поклањати дужна пажња jер

Ратко Дмитровић

Накнадна памет професора забринутог за мир Петрове горе

  Да степен образовања није гарант правом сагледавању одређених догађаја, а посебно да не подразумева храброст, боље од других сведочи понашање Срба интелектуалаца у Загребу, оних месеци када су њихови сународници у провинцији видели боље и даље од своје елите Накнадна памет, а посебно накнадна храброст увек буду сведене на кајање, подсмех или сажаљење. Ништа ваљда није жалосније него слушати човека који, сећајући се нечега важног или мање важног, каже: „Ма ја сам хтео да (му)им кажем“…или: „За длаку ми је фалило да подвикнем“. У данима који се историјски гледано бележе као судбоносни, преломни, тестирају се карактери и људско достојанство. Могу Срби данас да причају о догађајима из деведесетих шта

misa-djurkovic2.jpg

Резултати пописа одредиће статус Срба

Пише: Мишa Ђурковић Србија годишње губи по основу емиграције и природног прираштаја од 40.000 до 50.000 становника, па на попису можемо очекивати доста поразне резултате Било би веома занимљиво направити преглед медијског простора у писаним и електронским гласилима који је посвећен наводној реконструкцији Владе Србије. Од свега није било ништа. Све се то, нажалост, одвија науштрб неких стварних и много важнијих тема које пролазе без икакве пажње. Ево, ове године требало би да се одрже пописи у свим бившим југословенским републикама. Ови пописи су веома значајни и тичу се читавог српског народа, па и државе Србије као његове матице. Попис из 1991. одвијао се у атмосфери која је увелико одисала

Миле Вукеља

Рођен 16. новембра 1930. године у селу Доња Драготиња, Приједор Казује: Родитељи су ми се звали Јово и Стоја. Били су земљорадници. Од имовине смо имали: кућу, шталу, штагаљ, курузану, сушану, свињце, коко­шињце, пчелињак, осам говеда, четири свиње, пет­наест оваца, кокошке. Нашу фамилију су сачињавали: отац Јово (1895), мајка Стоја (1900), браћа: Душан (1924), Драган (1933), Никола (1937), Славко (1941) и сестре: Душанка (1924), Јованка (1926) и Смиља (1928). Независна Држава Хрватска је написала про­глас да сви Срби предају оружје без обзира на то имају ли на њега одобрење или немају. Из нашег мјеста није приступио нико у хрват­ску службу, јер се радило о чисто српском стано­вништву. На власт је

Добрила Кукољ

Бањалука Свједочи: Рођена сам у једном од најљепших села ко­је је смјештено на обали ријеке Саве, а то је село Међеђа, општина Босанска Дубица. Рођена сам 30. јула 1932. године, кћи Раде и мајке Савке, рођене Ружичић. Мајка домаћица, отац трговац – земљопосједник. Живјела сам и родила се у великој кући која је била на спрат са приземљем. Дужина куће је била 14, ширина 10 метара. Кућа је имала украсне изрезбарене балконе. На горњем спрату су биле четири собе плус дневни боравак, а на доњем спрату је био исти распоред, али са одређеном про­сторијом гдје је била смјештена трговачка радња (дућан). На горњем спрату је била остава за намирнице и

popis-zrtava2.jpg

Последња прилика за бројање жртава ратова деведесетих

Иницијатива да пописивачи Републичког завода за статистику током пописа становништва грађане анкетирају и о ратним губицима „Ниједна институција Републике Србије не располаже прецизним подацима о погинулима, несталима и рањенима у периоду 1990–2000. године”. Овом реченицом почиње писмо Ненада Ђорђевића, директора Музеја жртава геноцида, којим се тражи подршка државних органа за иницијативу да се у предстојећем попису становништва, попишу и рањени, нестали и страдали у последњим ратним дејствима на нашим просторима. Писмо ће бити упућено на адресе председника Републике Бориса Тадића, премијера Мирка Цветковића, председнице Скупштине Србије Славице Ђукић-Дејановић, али и представника других релевантних институција које би могле помоћи да се оствари ова иницијатива. Кустоси Музеја жртава геноцида, Драган Цветковић и

muzej.jpg

Заборављени српски „Јад Вашем”

Музеј жртава геноцида нема просторију за сталну поставку. – Једина државна институција која прикупља податке о страдалима у ратовима деведесетих Меморијални центар „Јад Вашем” у Јерусалиму најпознатији је музеј који чува успомену на жртве геноцида, односно холокауста. Ова институција има снажну подршку Израела, у њој раде стотине запослених и исто толико волонтера широм света који су прикупили податке о око четири милиона Јевреја страдалих током Другог светског рата од укупно шест милиона жртава. Његов српски пандан – Музеј жртава геноцида нема такву подршку, ни државе, па ни домаће јавности. Стотине Београђана свакодневно пролази поред велике зграде у којој је смештен Музеј историје Југославије на Тргу Николе Пашића 11, али ретко

Резиме

Без обзира на евентуална реаговања на ову књигу, аутор констатује једну трагичну чи­ње­ницу да су Србима “браћа” Хрвати нанели нај­већа зла у читавој историји српског народа. У то­ме Хрвати далеко, далеко надмашују све друге српске непријатеље заједно:   Турску, која је владала српским земљама близу пет векова, послије пораза српске војске на Косову 1389. године;   Аустроугарску, која је на Берлинском кон­гре­су 1878. године добила мандат да окупира српску Босну и Херцеговину, а потом анектира 1908. године. Ова држава је 1914. године извршила агресију на Србију и Црну Гору, чиме је отпочео и Први светски рат. У томе агресивном нападу, Срби су имали око 1.250.000 жртава, али су тај број

Милан Басташић

Син Луке и Евице, рођен 30. 1. 1931. го­дине у Грубишном Пољу, Савска Бановина. До­тје­ран у логор Јасеновац првих дана октобра 1942. године, а пуштен из логора 30. новембра 1942. године Казује: Родитељи су се бавили пољопривредом. Имали су имање од осам јутара земље, а обрађивали су и земљу црквеног посједа на Мајди, близу Пољана. Поред куће, уз главну цесту Вировитица – Велики Зденци, величине 12×16 метара са гањком и бунаром под истим кровом, имали смо шталу, штагаљ, свињац, кокошињац и пољски за­ход. Осим великог дворишта постојала су два воћњака, претежно шљива, затим јабуке, крушке, дуд и два велика ораха. Виноград је био на крају окућнице – лоза бијела “ноја”,

Василије Каран

Бања Лука Казује: Корачао сам у колони која је водила у Јасе­но­вац. Колона дуга, предуга. Не видим јој крај. Прати нас седам усташа. Униформе им та­мне, погледи још тамнији, а мржња немјерљива. Галаме и пријете нам. И сад чујем њихове гла­со­ве: „Сад ћете ви у Уну, сад у фуруну!” Ћутао сам. Са мном су били мајка, два брата и мала сестрица. Отац је остао у Козари, негдје у не­ком склоништу. Отишао је, још док смо били у ко­зарском збјегу, да нам прибави храну и није се вратио. Мислио сам на оца, а путовао у логор. Мајка је била мокра од врућине и страха. Усташе су се размахивале кундацима, псовкама, увре­дама.

Бранко Граонић

Рођен 23. новембра 1939. године у селу Велика Жуљевица, Босански Нови Казује: Рођен сам у бројном домаћинству, а били смо и прилично имућни за наше сеоске прили­ке. Имали смо кућу, помоћне објекте, доста обра­диве земље и домаћих животиња. Отац је био запослен у Руднику лигнита “Ље­шљани” који се налазио недалеко од наше ку­ће. Остали укућани су радили на имању и чували сто­ку. У прољеће 1941. године почео је напад хрватске и њемачке војске на српска села у Пот­козарју. Због тога је наш народ избјегао у пла­нину Козару. У том збјегу били су и чланови на­шег домаћинства: дјед, баба, два стрица, мајка, брат, четири сестре и ја. У збјегу су била,

Даница Праштало

Рођена 14. марта 1933. године у селу Агинци, Босанска Дубица Свједочи: Давне 1933. године рођена сам 14. марта у селу Агинци, Козарска Дубица. Ту је поро­ди­чно имање Будимира, гдје се мој отац Милош бавио земљорадњом. Он је рођен 1900. годи­не. Моја мајка Анђа је рођена 1908. године у селу Влашковци. Као земљорадници, узгајали смо разну врсту стоке: коње, краве, свиње, овце, гу­ске, патке и кокоши. Имали смо велику кућу у ко­јој смо имали и дућан. Потом шталу и магазу гдје смо држали машину за вршидбу пшенице, а на спрату магазе, жито. Иза куће се налазио велики воћњак са обрадивом земљом, а поред тога смо имали и шуму. У домаћинству нас

Милош Ћирић

Рођен 9. априла 1937. године у Горњим Подградцима, Босанска Градишка Пише: Моја сјећања сежу у далеку 1942. годину ка­да су Нијемци бомбардовали Козару и пот­козарска села, када су моје село надлијетале “штуке” – авиони који су ниско летјели и бомбардо­вали. Сјећам се када је пилана горјела и када су мјештани добили наређење да истакну бијеле за­ставе на куће тако да је и мене мајка дизала на кров куће да ставим комад чаршафа. Мој дјед је дошао по мене, моју мајку и сестру и ми смо понијели све што се могло понијети. Тако смо ишли петнаестак километара гдје су нас пре­узели Хрвати и отјерали у Стару Градишку. Ту су дједа оставили,

Ђуро Саватић

Рођен 6. маја 1927. године, Старчевица, Бањалука Казује: Отац Тодор, рођен 1902. године. Мајка Цви­јета, девојачки Зубовић, рођена 1907. го­ди­не. (Отац умро 1961, мајка 1994. године). Отац Тодор, радник Фабрике дувана Бања Лука, мајка домаћица. Имали смо зидану кућу од 140 квадрата. Штала од 150 квадрата је била зидана са пре­градама за смјештај краве, коња, оваца. Имали смо амбар, кошану, свињац и кокошарник. Од стоке смо имали коња, двије краве, десет оваца, двије свиње и 20 кокошака. У домаћинству су живјели: отац, мајка, дјеца: Ђуро, рођен 1927, Мирко, рођен 1929, Рајко, рођен 1931. године, Саво рођен 1933. године, сестра Љепосава, рођена 1935. и Мило­рад, рођен 1937. године. (Мирко, Рајко и

Томо Лучић

Рођен 1. марта 1931. године у селу Бистрица, општина Жепче Казује: Моји родитељи су се звали: Лучић (Томе) Перо (1910) радник, Алексић Босиљка, домаћица, рођена у Брезовим Данама. Мој отац је живио у заједничком домаћин­ству са стрицем Душаном, рођеним 1911. године који је био службеник у срезу Жепче. Родитељи и стриц су живјели у заједничком домаћинству са ба­бом Лучић Василијом, удовом погинулог Лу­чић Томе, бившег земљорадника из села Бистрица, Дринска бановина. Пошто сам ја најстарији унук, дали су ми име Томо по покојном дједу. Осно­вну школу похађао сам у Жепчу. Рат ме је затекао у трећем разреду. Што се тиче имовине, били смо солидног имовног стања. Покојна баба имала је

Стојан Стојаковић

Бањалука Свједочи: Рођен сам у селу Слабиња, Босанска Дубица 15. 11. 1929. године од оца Милоша и мајке Милице. Име сам добио по дједу Стојану, који је умро неколико мјесеци прије мога рође­ња. Село Слабиња је било једно од већих и ра­зви­јених села тога краја, тј. између: Приједора, Бос. Новог, Костајнице, Дубице и планине Коза­ре. Село чине четири засеока: Раковача, Ишковац, Чапаја и Стријић. Имало је основну школу са не­колико стотина ђака, у којој су учила и дјеца из сусједних села. Доста дјеце је наставило са изу­ча­ва­њем заната и запошљавањем у градовима, а било је и тзв. “школараца” (тј. дјеце која су настављала школовање у гимназијама и учи­тељским школама). У

Зорка Делић-Скиба

Рођена 1937. године у селу Крухарима, општина Сански Мост Свједочи: Рођена сам 27. јануара 1937. године у Кру­ха­рима код Санског Моста. Добила сам име Зорка и презиме Делић. Кад сам посвојена, у Загребу, добила сам име Зорица–Марија Дасо­вић. Док још нисам знала датум рођења, писало је да сам рођена 10. травња (априла), дан и мјесец оснивања НДХ. Занимљиво је и како сам “мијењала” вјеру. Рођењем сам Српкиња, православне вјероисповије­сти. Посвајањем поста­јем Хрватица, католичке вје­ре. Удајом, пишу ми да сам Југословенка, без вјере. Задњи родни лист који сам добила у Санском Мосту (који припада Федерацији БиХ), рубрике вјера и нацијаостале су пра­зне. Након оснивања НДХ, мој дјед је хапшен и затворен у подрум основне

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.

“Сјећам се добро и никад нећу заборавити 14. мај 1942.”

Из књиге Свједочанства геноцида у НДХ 1941-1945. Ђуре Затезала