arrow up
Ж | Ž
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

80 ГОДИНА ОД УСТАШКОГ ЗЛОЧИНА У БИЛЕЋКОМ СЕЛУ БРЕСТИЦЕ

“Када би се у јаме херцеговачке, у те тамне безданице без сунчева зрака, у окриље жалости и мрака, слиле све сузе које за српским мученицима пролише мајке и сестре, очеви и браћа, кћерке и синови, е прељевала би вода из тихх бедана”, то ми рече један честити старина у селу Чавшу на ободу Поповог поља гдје усташе злочин починише. Исту причу могли би чути на сваком кораку тужне и жалосне, али никад покорене, никад утамничене земље Херцегове која још ране извидала није. На данашњи дан, у зору 2.марта 1942. године српско село Брестице напали су муслимани сусједног гатачког среза. У том нападу погинуло је 46 Брестичана, а 43 рањено. Међу

Oтjeрaнa у грoб

Стoja Tривкaнoвић (1950 – 2019) из Сискa изгубилa je свe судскe пoступкe пoкрeнутe збoг рaтнoг убojствa двojицe синoвa и мужa крajeм љeтa 1991. гoдинe. Стoja Tривкaнoвић (1950) умрлa je срeдинoм дeцeмбрa 2019. гoдинe у Сиску нe дoчeкaвши прaвду збoг убojствa синoвa Зoрaнa (23) и Бeрислaвa (18) тe њихoвoг oцa Никoлe Tривкaнoвићa (48). Tрojицa Tривкaнoвићa су присилнo, 25. aугустa 1991. гoдинe, oдвeдeнa у нeпoзнaтo из пoрoдичнe кућe у сисaчкoм нaсeљу Зeлeни Бриjeг. Злoглaснoм биjeлим кoмбиjeм, кojи je љeтa и jeсeни 1991. чeстo виђaн пo Сиску, унифoрмирaнe су сe oсoбe тoг дaнa oкo пoднeвa увeзлe у двoриштe Tривкaнoвићa. Oдвeдeни су виђeни нa OРA-и, пoзнaтoм сисaчкoм мучилишту, нaкoн чeгa им сe изгубиo трaг.

“Kад је силовао први, била је свесна, дозивала ме је – МАМА”

Ради су муслимани ЗВЕРСKИ убили ћерку (9) Мирјана Драгичевић је једна од првих жртава муслиманских војника из арапских земаља који су чинили зла над српским становништвом током рата у Босни. Давне 1992. године, 28. децембра, муслиманска ратна јединица Армије БиХ упала је рано ујутру у село Доња Биоча. Једна од првих жртава муџахедина је деветогодишња Мирјана Драгичевић, коју су претходно на очи мајке Раде бесомучно силовали. – Ја сам се овде родила, живела, удала се одавде, вратила се ’84. године код родитеља са двоје малолетне деце и овде сам живела до рата. Фино сам живела са родитељима, ту сам радила, имала сам кућу, фино је било… – започела је својевремено

Анђелко Анушић: ЗЛОДУХ ДУПЛИХ СТАНДАРДА

Реч o Посланици Смиље Тишме професионално заглувелим и занемелим у Народној скупштини Републике Србије. Дубоко ме је дирнуо и забринуо текст академика проф. др Василија Ђ. Крестића „Има ли Србија снаге и воље да заштити националне интересе“, објављен у Печату (698, од 21. јануара), а поводом опетоване лицитације бројем жртава усташког злочина геноцида у Јасеновцу, и неувршћавања у дневни ред Народне скупштине Резолуције о усташком геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ (1941–1945). Схватио сам га као протест, као последњи апел оглувелој и занемелој, бешћутној Народној скупштини – несавесној и несолидарној са страдањем свога народа током Другог светског рата. Или можда политички уцењеној помирљивошћу и сарадњом у региону –

УБИЈАЛИ ДЕЦУ ЈЕР СУ БИЛИ СРБИ

Усташе као део плана за масовно уништење српског народа убијали и слали децу у логоре у Норвешкој. Преко 120 деце послато а 31 дете убијено за време Другог светског рата у логорима у Норвешкој. ,,Током Другог светског рата из Србије и независне државе Хрватске стигло је 4.050 затвореника. Огромна већина њих су били етнички Срби. Око 120 од њих била су деца млађа од 18 година. Од ових српских затвореника 2420 је изгубило живот у Норвешкој. Огромна већина је умрла прве године у пет логора које су водили СС, у неким од ових логора смртност је била и до 80%, што је много већа стопа смртности него, на пример, у

Ђурђица Драгаш: Ратни добоши великих најављују страдање малих, али обични смртници треба да поставе једно питање

Не знам чега се данашња деца највише плаше. Родитељи би можда, мало у шали, мало у збиљи, рекли да је одузимање телефона “баук” од којег зазиру, али ко ће знати шта је заиста у њиховим главицама. Вероватно ни моји родитељи нису могли да претпоставе да сам се ја, после оног најранијег, “бабарога” периода, уствари највише плашила рата. Врло добро се сећам с којим сам страхом гледала Дневник и затварала уши да не чујем вести с далеког ратишта на којем су снагу одмеравале две државе сличних имена. Није моја дечја логика могла да “докучи” шта је то натерало Ирак и Иран да ратују кад се већ готово исто зову. Сећам се

Пискавица

Годишњица усташког покоља стотина поткозарских Срба

У исто вријеме, у фебруару 1942. године када се у Дракулићу десио стравични злочин, усташе су починиле још један покољ у поткозарским селима Ивањска (данашње Поткозарје) и Пискавица, у којима је на најбруталнији начин поклано више стотина цивила, али се о овом злочину до данас није писало и скоро да му је затрт сваки траг. Покоље у Пискавици и Ивањској партизанска власт је прећутала, вјероватно, да би избјегла сусрет са истином да су за партизанске диверзије кажњавани само Срби, а не и припадници друга два народа. Земни остаци уморених у Пискавици и Ивањској нису сакупљени у заједничку костурницу, већ су углавном остављени да почивају по сеоским двориштима, гдје су их

Лазар Лукајић: “Фратри и усташе кољу – злочинци и сведоци”

У издању “Фонда за истраживање геноцида” из Београда, 2005. године је објављена књига Мr.sc. Лазара Лукајића “Фратри и усташе кољу – злочинци и сведоци”. Kњига представља трагично и стравично свједочанство о покољу Срба од стране усташа у селима код Бања Луке, Дракулићу, Шарговцу, Мотикама, Пискавици и Ивањској у фебруару 1942. године. Kњига је доступна у формату: Acrobat PDF: Лазар Лукајић: Фратри и усташе кољуAcrobat PDF dokument, 7.359kB Везане вијести: ПРЕНОСИМО: Крвави браник православља – интервју Лазар Лукајић Крвави усташки пир у Пискавици | Јадовно 1941. У бањалучким селима у једном дану заклано 2.315 Срба

Сјећање на Матију Стијачића, жртву усташког терора и геноцида

Свети Сава је истовремено и свјетски дан сјећања на жртве холокауста, па је ред да се подсјетимо на неке од жртава, ужасних злочина и геноцида који су усташе Анте Павелића починиле над Србима у злогласног фашистичкој Независној Држави Хрватској. Једна од скоро милион недужних жртава усташког и фашистичког терора је и свештеник Матија Стијачића, рођени Требињац којег су након мучења усташе бациле у једно од јама и масовних стратишта на Велебиту.  Нажалост већина Требињаца не зна пуно о Матији, иако је мученички пострадао од усташке руке, како он тако му отац и син, а још нема ни своје улице у родном Требињу. Када је избио Други светски рат, на челу

Ђурђица Драгаш: Очи Јованове

Питају ме, прогоне ме, чекају ме, гледају ме.. Уснуле, залеђене, скамењене,очи Јованове. Нежне, дечје, нељубљене,очи Јованове. Видим их у сваком кутку неба,чујем у свакој капи кише. Гледају ме из злаћаног  класја,уплашене и окрвављене. Крију се у мраку Велебита, гоњене и ухваћене,  рањене и уморене,очи Јованове. Отргунте са мајчиних груди, из очевих руку.Уплакане и престрављене, умируће очи Јованове. Очи што запамтише небо без месеца и  мокру траву, задах крвника и мирис крви. Гледају ме, невиђене, заборављене.Питају ме, прогоне ме, чекају ме,очи Јованове. Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: ЂУРЂИЦА ДРАГАШ

Дани(ј)ел Симић: Свети Сава као родоначелник великосрпског геноцидаштва

Најбољи начин за вршење агресије на нацију која је претрпила тежак геноцид, јесте замјеном теза и нападом да је она геноцидна. Друштвенополитичка криза у Дејтонској Долини Плача је управо посљедица крајње фазе тог опсежног, међународног процеса преумљења српског народа у безусловно покоран. Очито противно животним националним интересима, а са становишта своје тобоже неискупиве колективне грешности. Циљ тзв. “Инцковог закона” је то. Мисаоно забетонирати да је убиством ратних заробљеника противно Женевској конвенцији у јулу 1995. године почињен, кобајаги, злочин геноцида од стране српске војске и полиције. Затворски запријетити било коме ко би научним доказима и научним начином размишљања оборио ту тезу (што уопште није тешко), да са тим подацима изађе у

У хрватској акцији „Масленица” погинуло и нестало 348 Срба, нема кажњених за злодела

Документационо-информациони центар Веритас саопштио је, поводом 29 година од злочина које су припадници Хрватских оружаних снага извршили на подручју Равних Котара, да је у операцији „Масленица” погинуло и нестало 348 Срба, од чега 55 цивила, просечне старости 60 година. Веритас у саопштењу наводи да су међу жртвама и 34 жене, просечне старости 57 година и троје деце до 12 година старости. Међу жртвама је и 65 добровољаца са простора Србије и БиХ, који су дошли на Равне Котаре да заједно са домицилним Србима бране њихова вековна огњишта. Од укупног броја жртава до сада је расветљена судбина 337 људи, док се на евиденцији несталих води још 11, од чега шест цивила,

Академик Василије Крестић iизјава новинарима у Академији наука и умјетности Републике Српске /АНУРС/, гдје је представљена његова студија чији је издавач Удружење за одбрану ћирилице "Добрица Ерић" из Београда.

Василије Ђ. Крестић: ШТА СЕ ТО ДЕШАВА У СРБИЈИ КАД ЈЕ РЕЧ О ГЕНОЦИДУ НАД СРБИМА У НДХ?

Већ дуже време, нарочито у двема последњим годинама, једна група српских историчарa залаже се за ревизију прошлости, посебно за ревизију почињеног геноцида над Србима у Независној Држави Хрватској. Ова група историчара настоји драстично да смањи број српских жртава у читавој НДХ и у Јасеновцу. Она пориче досадашње процене да је у НДХ убијено око 700.000 људи и тврди да је убијено „свега” стотинак хиљада. Такве процене изричу се без доказа, игнорисањем многих прворазредних изворних података о броју жртава, као што су они хрватске комисије из 1945, или оних извора нацистичких генерала и високих политичких часника послатих Хитлеру 1942. и 1943. године. Занемарујући постојеће доказе, историчари ревизионисти се у својим проценама

Откривена Спомен – плоча мајору Милану Тепићу, хероју који ће остати упамћен по својим ријечима и дјелима

У част мајора Милана Тепића, у улици која носи име овог великог хероја постављена је Спомен-плоча, коју су свечано открили градоначелник Драшко Станивуковић и Александар Тепић, син Милана Тепића. Једанпут људи дају ријеч, она остаје или се погази. Ја сам дао ријеч да ћу да браним ову земљу ако јој буде тешко – цитирајући ријечи мајора Тепића градоначелник је поручио да је Тепић својим ванвременским подвигом свима нама одржао лекцију како се даје ријеч и како се брани слобода, отаџбина и народ. Додао је да ће због тога овај истински херој остати упамћен не само по својим ријечима, него по својим ђелима. Станивуковић је истакао да ће се о Тепићевом

Ето Боже преко воде…

(или- Божић дође, а ми о’ђе…) Тешко jе данас дочарати осjећаj радости, весеља, узвишеног полета и љепоте прослављања Божића у Пребиловцима приjе и послиjе Другог свjетског рата. Mного тога се промjенило, усљед рата и других догађања коjи су нас отргли од села. Промjене, можда за ову причу и битниjе наступиле су раниjе, када се мало ко надао посљедњем рату и егзодусу. Оне су биле у начину живота коjи jе постаjао лакши и удобниjи, али са другим обавезама, коjе су допринjеле губитку многих дотадашњих вриjедности. Што jе било више плата, пензиjа, диплома, телевизора, машина, возила, зараде на пиjаци- било jе и мање времена за себе и друге, за рођаке и комшиjе, село

Ђурђица Драгаш: Немамо резервни завичај

Док се пламен бадњака полако гаси, а људи разилазе, дође ми да викнем – не дајте да останем и без “резервног завичаја”! Од свих верских празника, Бадњи дан ми је најдражи. Волим ту неку посебну топлину коју доноси и трудим се да га проведем са породицом, у једном лепом војвођанском селу. Тако је и ове године. Радујем се већ данима паљењу бадњака које се, по традицији, организује у центру села, испред школе и просторија у којима се, у недостатку праве цркве, обављају верски обреди. Стижем… ватра већ гори… Лепо је, скромно, без много сјаја и непотребних детаља, али топло и пријатно, баш онако како сам и очекивала. Пламен ми обасјава

„МНОГО ВАС ЈЕ ОСТАЛО!“: Отварање споменика у Јасеновцу и чувено обраћање Србима од Титове десне руке

Рано ујутру сви смо се окупили у сали Културног дома у Јасеновцу, сећа се Раја Недељковић, тада први човек СУБНОР Србије. Уочи почетка свечаности приметили смо да нема ни Владимира Бакарића, ни Стеве Крајачића. Иван Стево Крајичић је иначе био комуниста и члан АВНОЈ-А, својевремено председник Сабора Народне Републике Хрватске и Титова десна рука. Иначе је проглашен за почасног грађанина Загреба и одликован је од Тита народним херојем. Свечаност је каснила пола сата јер је председник Новске отишао на аутопут да сачека Стеву Крајачића, рекли су нам да званичници не могу да се пробију до Јасеновца. Када смо питали народ који је пролазио где је закрчен пут. Они нас зачуђено

Епископ бачки Иринеј: Лицитирање бројем јасеновачких жртава – наставак послератне апологије усташтва

Да ли Јевреји могу да наведу имена свих шест милиона жртава? Наравно да не могу! Да ли то значи да је и цифра од шест милиона „напухана”? Наравно да не значи! У Божићном интервјуу Епископа бачког др Иринеја за магазин „Печат”, тема је била и лицитирање бројем јасеновачких жртава. Како објаснити то да број јасеновачких жртава, односно број Срба, као и других народа страдалих у логору Јасеновац, не само да до данас није тачно утврђен већ да се у нашем времену догађа снажно и продубљено „лицитирање” бројевима, уз несумњиву колико и нечовечну манипулацију овим трагичним чињеницама? Какав ум управља тиме, и који су циљеви иза антицивилизацијске, а могло би се

Ђурђица Драгаш: Београд сузама не верује

Мрак је прекрио окићене београдске булеваре. Мрак, тежак, тужан, мемљив… Крај децембра! Београд трепти, гуши се у бескрајним колонама аутомобила и нервози скривеној испод празничних осмеха. Кафане су препуне, једе се, пије, пева… као да сутра не постоји! Београд… пун живота, а опет тако суров и хладан. У том сјајном, бљештавом, празничном Београду једна жена је узалуд, вероватно и последњи пут, тражила правду, саосећање, сузу и братски загрљај. Онај загрљај  којем се предајете, у чију снагу безрезервно верујете. Ону сузу која боли, али лечи и прочишћава. Оно саосећање које храбри. Ону правду која даје снагу. Није их добила! Београд сузама не верује!!! Није ни српски парламент “поверовао” Смиљи Тишми! Нису

- Био би се обријао за фотографирање - каже Никола (фото ТРИС/Г. Шимац)

Српска породица Покрајац, у личком Мазину: Борили смо се за хрватску државу, а она нам је окренула леђа

Никола Покрајац је рат дочекао с 19 година. Живио с родитељима у Загребу и студирао, обожавао животиње, клањао се природи, волио људе. Данас има 45 година, и даље живи с родитељима, али не више у Загребу него у личком Мазину, тридесетак километара од Грачаца. И даље непатвореном искреношћу воли животиње и људе, симбиотички је повезан с нетакнутом природом и моћним зеленилом Лике, али заробљен сјећањима која га, ма колико их потискивао, даномице прогоне. Између предратног Николе и овог данашњег, осим година, су и трауме рата, прегажених ратишта, лица погинулих пријатеља и знанаца, страхови и на крају, све неправде овог свијета… Јер, Никола и његов отац Новица, иако српске националности, цијели

Страдање учврстило веру Крајишника

Владика горњокарловачки Герасим (Поповић), епископ једне од територијално највећих, али и најстрадалнијих епархија Српске православне цркве, укључујући и стравичне злочине у Другом светском рату, истиче у интервјуу за “Франкфуртске Вести” да православним верницима и свештенству СПЦ овог дела Хрватске никада није било једноставно и лако, али да су та страдања и патња “учврстила православље у крајишком народу, који се и данас бори за свој опстанак”. Само у катастрофалном земљотресу који је децембра прошле године погодио простор Баније, оштећено је или уништено око 9.000 објеката. Годину дана касније, епископ Герасим на питање да ли се живот полако враћа у овај део Хрватске објашњава да ће проћи доста времена како би се

Има ли мира у загребачком Мирогоју, шта стоји иза обнове усташких гробова

Хрватски сабор усвојио је недавно иницијативу да се уреде гробна места убијених усташа и домобрана сахрањених на загребачком гробљу Мирогој. У међувремену аустријске власти су поново забраниле окупљање у Блајбургу и тако спречиле комеморацију “хрватским жртвама из времена НДХ”. Зато из Хрватске стиже још једна иницијатива да се комеморација убудуће одржава код Цркве хрватских мученика у месту Удбина у Лици. Аутор: Александар Миливојевић Иницијатива о обнови гробних места убијених усташа који су сахрањени на загребачком гробљу Мирогој, а коју је усвојио Хрватски сабор представља антицивилизацијски чин каже за Радио Београд кустос београдског Музеја жртава геноцида Бојан Арбутина.  “Не могу да подржим иницијативу која ће у једном јавном простору истицати људе

Басташић: Усташко гробље на Мирогоју само једна од етапа у вјековном стратешком плану (ВИДЕО)

Усташе се не враћају кући- одавно су код куће!!! Пише: Ђурђица Драгаш Ништа ново и ништа неочекивано, тако председник удружења „Јадовно 1941.“ Душан Басташић оцењује иницијативу, коју је одобрио и Хрватски сабор, да се на загребачком гробљу Мирогој „уреди гробље хрватских војника од 1941. до 1945. године“. Сматра да је реч само о још једној етапи у реализацији плана католичке цркве да, како каже, „заоре источну њиву“, мислећи при том на простор источно од Дрине. Тај план је преточен у идеологију Анте Старчевића, теорију „крви и тла“,а спроводили су га, свако на свој начин, Анте Павелић, Јосип Броз и Фрањо Туђман, каже Басташић и додаје да власт у Хрватској на

Забрањена репортажа о Милунки Савић

На испуцалим зидовима једине собе има само неколико фотографија. На једној Милунка Савић као млади војник са расплетеним косама, на другој у униформи са ордењем. Затим су ту још две слике са војних свечаности и у једном раму неколико породичних фотографија. На зиду се виде трагови однетих рамова. У априлу 1971. године, новинарка Љиљана Банићанин посетила је Милунку Савић у њеној кући на Вождовцу, том приликом написала је репортажу коју ће стопирати уредништво које је проценило да је текст националистички и да велича српског хероја. Чланак ће бити објављен двадесет и четири година касније, 9. децембра 1995. године под насловом „Милунка Савић из Гвозденог пука“. Да ли је репортажа била

Др Душан Ј. Басташић фотографија: Фронтал.СРБ/ДХС

Шта могу а шта неће моћи научити српски ученици у Хрватској из карте коју им сервира Српскo нaрoднo виjeћe

Зашто је српским ученицима у Хрватској као додатни материјал зa упoтрeбу у нaстaви нa српскoм jeзику и ћириличнoм писму, од стране Српскoг нaрoднoг виjeћа понуђена ова и оваква карта, јасније може бити само онима који пажљивије прате српско – хрватске односе у сусједној нам држави и већ више од четврт вијека дуг период владавине Милорада Пуповца и њему блиских сарадника тамошњом, бројчано све скромнијом српском националном мањином. Пише: Душан Басташић Српскo нaрoднo виjeћe из Хрватске, изрaдилo je истoриjску кaрту “Изaбрaнa мjeстa сjeћaњa и културe Србa у Хрвaтскoj”, нa кojoj сe, по избору Чедомира Вишњића нaлaзи 110 oдaбрaних мjeстa и спoмeникa, кao и личнoсти и дoгaђaja кojи су oбиљeжили историју и

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.

“Сјећам се добро и никад нећу заборавити 14. мај 1942.”

Из књиге Свједочанства геноцида у НДХ 1941-1945. Ђуре Затезала