Ливада пише о свом завичаjу у коме jе као тринаестогодишњи дjечак доживио окрутне смрти своjих наjдражих, несхватљива звjерства, палеж, рушења и мржњу.
Аутор говори да jе наjстрашниjе што се, “све поновило 1991. године, у само jедном животу, а то jе превише патње и боли за jедан живот”.
У књизи пише да су се страхоте поновиле jер “Срби и Хрвати практицираjу културу смрти несмиљено, као неку врсту кућне радиности” и резигнирано поручуjе да улазимо у 21.виjек “без иjедног риjешеног проблема”.
Прочитаjте књигу