ПЛАКАЛИ СМО ПЈЕВАЈУЋИ

У деведесет првој години живота, Милена (Алексић) Кецман објављује драгоцјену књигу од значаја за српску културну баштину. Милена је рођена 29. јануара 1934. године у селу Ракелићи, код Приједора.

Скоро цијели свој радни вијек провела је у просвјети — најприје као учитељица, а потом као наставница руског језика. Посвећена своме позиву, и након одласка у пензију остала је везана за образовање, усмјеравајући свој труд на очување сјећања и историје родног краја.

Вођена жељом да будућим генерацијама остави вриједно свједочанство о прошлости, почела је да сакупља податке о селу, ослањајући се на властита сјећања, казивања комшија и пријатеља, као и доступну документацију. У свом раду обухватила је период Краљевине Југославије, а посебну пажњу посветила је трагичним догађајима током постојања Независне Државе Хрватске. Описала је страдање српског становништва, нарочито злочине усташа и мјештана села Сасина код Санског Моста.

Милена је описала и сложене односе са комшијама муслиманима из оближњег села Ћела, али и унутрашње подјеле међу српским устаницима — најприје познатим као „шумњаци“, а касније као партизани и четници. Најдетаљније је описан живот послије 1945. године, а своје дјело завршава описом догађаја који су претходили почетку Одбрамбено-отаџбинског рата.

Издавач: Фондација Заборављени коријени

Аутор: Милена Алексић Кецман

Издање: прво

Тираж: 300

Спецификација: ћирилица, 142 стране, тврди повез, 24 cm

Достава: Босна и Херцеговина, Србија (ускоро)

Цијена књиге: (ускоро)

Телефон или Вибер број: +387 66 055 000

Е-пошта: fondacija@zaboravljenikorijeni.org

Ваши подаци за доставу: име и презиме, адреса и број телефона

ОДЛОМАК 1

Сада млађи и јачи Срби траже спас, организују се појединачно и у групама одлазе у шуму, па их назваше „шумњацима“. То је први покушај спасавања од усташа. Међу „шумњацима“ били су браћа Марчетићи, Раде, Гавро, Никола и Саво, који су живјели у Ћели и којима је пријетила опасност од муслимана. Сад се већ зна да је др Младен Стојановић на Козари и да диже устанак. Зна Младен да су угрожени само Срби, зна да је већ много зла учињено, зна он ко су почиониоци, као и жртве, а прима у своје редове људе сваке вјере, али му углавном прилазе православни Срби.

ОДЛОМАК 2

Нисмо спавали, цијелу ноћ су људи, жене, дјеца пјешице и са коњским воловским колима, цестом пролазили идући према Приједору. Касније се сазнало да су то били Сасинари који ће касније спалити сва српска села од Сасине до Ћеле, побити и поклати кога стигну. Своју дјецу, старце и жене склонили су на вријеме. То јутро је стигла вијест да је комшија Лазар Добријевић убијен на послу на жељезници, био је отац петоро малодобне дјеце. Мајка Спасенија зајаука, дјеца заплакаше и оно мало у колијевци пробуди се и завришта, и ја заплаках.

---

ОДЛОМАК 3

Први партизански одборници били су Мићо Шодић и Новак Рујевић. И кад дође војска, а скоро увијек је долазила изненада, требало је набрзину обезбиједити храну и смјештај и учествовати у стражи. Док војска борави код нас, одбори морају бити ту. Новак и Мићо су морали бити и четнички одборници, морали су извршавати наређења и једних и других. Када треба организовати партизански збор, одборници иду кроз село и обавјештавају гдје ће се одржати. То исто хоће и четници. Исти одборници то исто раде и за четнике, али много мање; њих је било мало, није се требало бринути четницима за храну и смјештај, сами су се сналазили.

ОДЛОМАК 4

На почетку мог трећег разреда, 1953. године, одједном нема професора Смиљанића. Нико не зна зашто. Питамо се међусобно гдје је. Нико ништа не зна. Само се зна да иде анкета кроз учионице, па чак и по ходницима, и да сви који знају било шта лоше о њему, требају то рећи. Шта је ко имао лоше рећи о нашем професору, ја не знам. Зна се само да га нема на часовима и да је на његово мјесто дошла једна врло нестручна наставница. Вријеме је текло и прошло је доста година, а ја сам се често питала шта је могло бити с њим. И након дуго година, усред ноћи, на телевизији иде емисија о професору Смиљанићу.

Извор: Фондација Заборављени коријени