Лазар Лукајић: Лички завет

вукова: опора, непријатна,

сива. Зими северни ветар са

снегом брише траг људи и

животиња, разноси у магли

границу брда и долова – лети,

под ужареним небом, пукотином,

зева црвена земља,

врви камењар змијама, јетко

мирише оштра и ретка трава.

Бранили смо ми своју Лику,

слободу и понос, не само у

„Балван револуцији“, већ

вековима. А, онда су нас 1995.

године светски моћници оте-

рали с наших огњишта. Али,

она личка цеста, којој је Ли-

чанин млад и плећат често

одлазио у свет и којом се се

и погрбљен враћао у завичај,

у земљу предака својих, че-

каће нас до судњег дана. Ист-

орија има своје обрте.

Јевреји су чекали 2.000 го-

дина да се врате у своју обе-

ћану земљу и свом Зиду пла-

ча у Јерусалиму. Дотле су са-

купљали и сејали памет по

свету, више од других. Ни Те-

слино племе умрети неће. До-

тле је Лика тамо где смо ми.

У Госпићу смо били господа

и господари. Оточац је

отечество наше. У Смиљану

смиље и босиље. Грачац, грч

и грло грудобран градили.

Врх-овине врх неба нас дижу.

Кореница корене нам чува, а

Срб име за век и векова.

Лика је наша света земља и

наш олтар. Плитвичка језера

су наше очи у којима се купа

небо изнад Лике и бистре

наше успомене. Плитвичка

језера су и наше сузе које

потоцима теку, зато што смо

их оставили. Не плачи

вољена земљо. Опет ћемо ти доћи!

Мр Лазар Лукајић