Краве и злочини испод горе Петра Свачића

Почетком 2010. године на Кордуну, делу некадашње Републике српске Краjине, забележене су поjаве као пресликане са простора Косова и Метохиjе; лопови упадаjу у куће и стаjе, оборе и гараже, узимаjу шта им jе воља: тракторе, краве, свиње, пољопривредне машине, сено… На Косову то раде Шиптари, на Кордуну Хрвати. И на jедном и на другом простору жртве су Срби.

На Кордуну jе то jад и чемер од оно мало Срба коjи су одлучили да се врате после „Олуjе“. Живе од сточарства и пољопривреде. Преживљаваjу, тачниjе речено, углавном тамо старчад, уз понеку млађу породицу. Зна се ко су лопови али држава Хрватска ништа не предузима да заштити своjе грађане.

Кордун jе релативно мали простор у средишњоj Хрватскоj. Омеђен jе рекама: Кораном, Мрежницом, Глином и Купом, а име му долази од француске кованице „цордон милитарие“ што значи воjни поjас. Посматрано историjски, таj простор има посебно место у свести Хрвата jер jе, кажу официjелни хрватски повjесничари, на Петровоj Гори 1097. године живот изгубио последњи хрватски краљ, Петар Свачић, и то у настоjању (безуспешном) да заустави угарску воjску коjа jе продирала према Јадрану.

1941 – ГОДИНА КОЈА СЕ ВРАЋА

На страну што таj Петар ниjе био краљ, што ниjе припадао владаjућоj династиjи Трпимировића и што све време свог живота круну краља Звонимира ниjе ни видео. Исту jе код себе држао сплитски надбискуп Ловре.

Независни хрватски повjесничари тврде да jе Петар у ствари био нека врста народног вође, бан коjег су изабрали на народном сабору. Без обзира на историjске чињенице националистички настроjена хрватска интелигенциjа увек jе доживљавала Кордун и Петрову Гору као jедно од значаjних изворишта хрватског националног поноса и доказ хрватске краљевске традициjе.

То jе био jедан од додатних мотива усташке власти у Загребу да одмах након проглашења Независне државе Хрватске (НДХ) већ у априлу 1941. године, управо на Кордуну крену са реализациjом плана о физичком уништавању Срба. Ти покољи били су страшни и са ове временске дистанце изгледа као да су усташама представљали тренинг за оно што ће над Србима касниjе примењивати у Јасеновцу.

Први велики покољ догодио се у селу Вељун а траjао jе од 6. до 8. маjа 1941. Усташе су 530 Срба из Вељуна и околине на превару довеле у жандармериjску касарну и школу у Хрватском Благаjу и ту су их усмртили ножевима и маљевима. Акциjом jе руководио и лично вршио ликвидациjе Макс Лубурић, касниjе управник логора Јасеновац.

Краjем те године Срби доживљаваjу нови, велики ужас, овога пута у селима Пркос и Дуго Село. Из ова два места и jош неких околних српских села, убиjено jе више од 1500 људи. У знак траjног сећања на оваj велики злочин хрватски песник Иван Горан Ковачић написао jе вечну поему „Јама“ а ту, недалеко Пркоса, прешао jе чамцем реку Купу, заjедно са Владимиром Назором, и прикључио се партизанима Кордуна и Баниjе.

Тридесет одсто становника Кордуна (27.457) изгубило jе живот у Другом светском рату.

Славко Голдштаjн, хрватски историчар и публициста, jевреjског порекла, обjавио jе прошле године књигу под насловом „1941 – година коjа се враћа“. Ту jе покушао да обjасни мржњу хрватског усташког покрета према Србима, злочине из времена НДХ, као и реваншизам коjи се код Срба пробудио 1991. године. Тада су Срби из Вељуна протерали Хрвате из Благаjа и запалили село, а четири године касниjе, после „Олуjе“ Хрвати из Благаjа запалили су Вељун и сравнили га са земљом.

Да сада не улазимо у Голдштаjнове мотиве писања jедне овакве књиге, истине ради треба рећи да jе Голдштаj ту био сасвим другачиjи од оног Голдштаjна коjи jе 1990. основао прву политичку странку у Хрватскоj, са хрватским предзнаком (Хрватска социjално-либерална странка) и покренуо недељник „Глобус“, првих пет година постоjања жестоко антисрпско гласило. Речjу, Голдштаjн jе у данима слома Југославиjе и рађања нове независне хрватске државе стварао претпоставке – свесно или несвесно, свеjедно jе – за повратак усташа на власт. А зашто те усташе, упитаће неко у жељи да оспори све ово, нису убиле Јевреjина Славка Голдштаjна као што су оне прве усташе убиле Голдштаjновог оца – Јевреjина.

Зато, одговарам jа, и само зато, што почетком деведесетих Европом нису владали нацисти. Туђман Јевреjе ниjе смео да дира из разлога коjе, ваљда, не треба додатно обjашњавати. Али су зато Туђманове усташе у Загребу, Сиску, Карловцу, Осиjеку, Сплиту, Задру, Вуковару… убиле преко две хиљаде Срба.

Иначе, Славко Голдштаjн, његова маjка и брат му Давор преживели су 1941. годину тако што су из Карловца побегли на Кордун, код Срба.

Први знаци оживљавања старих рана, сумњи и неповерења на послератном Кордуну забележени су 1988. године. Тада се, некако с пролећа, Кордуном пронела вест да jе ноћу, из Загреба, у атар села Блатуша, довезено и закопано неколико буради са радиоактивним отпадом. Пратио сам таj случаj на лицу места, као новинар „Политике“. Све реакциjе тамошњих Срба могле су да се сведу на jедну реченицу: „Нису успели да нас побиjу у рату и сад хоће да нас докраjче тровањем“. Не знам, jер никада ниjе откривено, шта jе у Блатушу дошло из Загреба али свакако jе врло индикативно да jе неколико година касниjе Туђманова власт управо село Блатуша на Кордуну, одредила као место одлагања радиоактивног и медицинског отпада из целе Хрватске.

МАЛИ КОРДУН – ВЕЛИКИ СРБИ 

Таj мали географски простор Кордуна изнедрио jе неколико за Србе и Хрвате врло важних људи.

У кордунском селу Сjеничак, 1783. године, рођен jе Саво Мркаљ, стварни реформатор српског jезика, човек чиjу jе реформу Вук Караџић бесрамно приписао себи. Мркаљ jе докторирао филозофиjу у Пешти, савршено jе познавао француски и латински jезик а говорио jе и грчки и хебреjски. Познавање ових jезика било jе пресудно да уђе у суштинску реформу српског jезика, његово систематизовање и стандардизациjу у складу са jезиком коjим су Срби говорили. А све са правилом „Пиши како говориш“. Студиjу о српскоj азбуци, врло чудног имена „Сало дебелог jера-азбукопретрес“, Мркаљ jе обjавио 1810. године и изазвао велику пажњу и код Срба и код Хрвата. Наjжешћа реакциjа дошла jе од стране Српске православне цркве коjа jе његова научна настоjања на пољу jезика протумачила као атак на цркву. Мркаљ jе био скоро анатемисан и у страху од могућих даљњих напада цркве доноси одлуку да оде у калуђере. Годину након обjављивања споменуте студиjе Мркаљ се закалуђерио у манастиру Српске православне цркве Гомирjе, у Горском Котару и узео име Јулиjан. Тиме суштински ништа ниjе постигао, притисци су настављени и он 1817. године пише дело „Палиондиjа“ у коjем се одриче своjих раниjих научних поставки. Некако у то време jављаjу се први знаци његове умне поремећености. Умро jе 1833. године у душевноj болници у Бечу.

Само неколико километара од Сjеничака, у селу Острожин, 1817. рођен jе Огњеслав Утjешиновић Острожински. Завршио jе права, радио у кабинету бана Јелачића, активно учествовао у Илирском покрету, а Хрвати ће и данас са поносом истаћи да jе Утjешиновић као Србин био творац Закона о устроjству нове хрватске народне воjске и Закона о укидању Воjне границе и њеном спаjању са Хрватском. Одлуком бана Јелачића Утjешиновић jе био наjпре поџупан а онда и жупан Вараждина и целе хрватско-загорске жупаниjе.

Аутор jе чувене хрватске националне песме-буднице „Устани бане“, коjу су усташе и маспоковци максимално употребљавали у широком националном буђењу.

Без обзира на све то Огњеслав Утjешиновић никада ниjе заборавио да jе Србин; саградио jе у Вараждину (где се понеки Србин могао наћи само као дошљак или путник намерник) српску цркву Светог великомученика Георгиjа, коjа и данас постоjи.

Из Сjеничака jе и др Гоjко Николиш, српски академик, велико име jугословенске комунистичке револуциjе, генерал, народни хероj. Кордунаши са жаљењем говоре да од њега Кордун никада никакве користи ниjе имао. Николиш jе медицину завршио у Београду, 1936. године, одакле jе годину дана касниjе отишао у Шпаниjу да се бори на страни републиканаца. После Франкове победе бежи у Француску па назад у Југославиjу где га хапсе и враћаjу у родни Сjеничак. Ту га затиче слом Краљевине, он се активно укључуjе у рад комуниста на подизању устанка а Партиjа га пребацуjе наjпре у Београд а потом у Ужице. За време битке на Неретви руководио jе покретом око 4.500 рањеника и значаjно допринео њиховом спасавању. Године 1987. ушао jе у историjу српског журнализма као jедан од неименованих jунака сада већ легендарне хумореске „Воjко и Савле“.

Почетком драматичних догађаjа у СФРЈ Николиш jе оштро иступао против политике српских комуниста предвођених Милошевићем.

На скупу Удружења Срба пореклом из Хрватске, одржаном 28. jуна 1990. године , у Центру „Сава“, Гоjко Николиш jе затражио реч, добио jе, изашао за говорницу и земљацима рекао да се Срби у Хрватскоj требаjу борити за културну аутономиjу и ништа више од тога. У тоj борби, поручио jе, требате да се ослањате на „демократске Хрвате“. Срби га тада jесу извиждали али су га и послушали; ослонили су се на jединог Хрвата коjи jе личио на демократу, Ивицу Рачана, и све изгубили. Николиш jе две године касниjе, са супругом Марго (Францускињом) напустио Београд и отишао да живи у Ле Ману, у Францускоj. Тамо jе умро 1995. године.

За разлику од Николиша jедан други партизански генерал и народни хероj са Кордуна, Павле Јакшић, ниjе своjим земљацима држао предавања шта и како да раде. Људи са Баниjе и Кордуна и данас ће посведочити да jе Јакшић у времену првих сукоба на релациjи Краjина-Загреб, Кордуну и Баниjи помагао колико jе могао, на разне начине. Иначе, Јакшић jе рођен у већ споменутоj Блатуши, физику и математику завршио jе пре Другог светског рата у Београду, а у рату jе командовао Седмом баниjском дивизиjом. Због сукоба са Титом пензионисан jе пре времена и спречен да се као професор на предмету физика укључи у рад Београдског универзитета.

Из Блатуше су и певачи, отац и син, Душан и Жарко Данчуо.

То су неке од историjских одредница Кордуна, сагледане кроз људе и кроз злочине. Као и на простору целе Хрватске, негде мање негде више, на Кордуну наjбоље успева и одржава се мржња према Србима; од времена Воjне Краjине па све до ових дана у коjима оним jадницима са почетка текста одводе и последњу краву из стаjе.

Извор: Печат

Везане вијести: Ратко Дмитровић

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 06. маја 2014. године.