arrow up
Ж | Ž
Ж | Ž
nekadasnji-spomenik.jpg

Пуцали су им у потиљак

Никада се са сигурношћу неће сазнати колико jе жртава пало у Прологу, без сумње наjкрвавиjем стратишту у ливањском краjу на коjему су усташе тог крвавог љета 1941. године, како се то по уобичаjеном шаблону говори, умориле на разне начине око пет стотина људи, искључиво зрелих мушкараца — углавном глава породица. И нису само из Ливна и села са руба Ливањског поља већ и из других краjева. Постоjе, рецимо, поуздани подаци да су довођени и убиjани и Срби из неких далматинских села као и из других, Ливну сусjедних општина. Онако како су Ливањцима говорили да их воде у Србиjу па их потаjно одводили и клали у шуми Копривници између Купреса и

lobaja-jednog-od-nesrecnika.jpg

Нијесмо жељели освету

У помами националистичких страсти и вјерске затуцаности, у лудилу мржње према свему што је српско, у безумном бијесу који су усташе испољавале над недужним српским народом, било је сигурно тешко чак и најтрезвенијим и најразумнијим Хрватима одупријети се и супротставити, стати у одбрану дојучерашњих комшија и пријатеља. Ако би се судило по оној Његошевој „страх животу каља образ често”, онда би се заиста и могло донекле схватити и уважити оправдање да се часни Хрвати из страха нијесу у већем броју супротставили злочинима својих сународника и отвореније стали у одбрану Срба. Такво опредјељење, међутим, пада у воду пред чињеницом да је то изостало чак и онда када су чудовишној Павелићевој држави

МАНАСТИР СЛАНЦИ: Трибина „Покољ Срба 1941-1945 године“ (ВИДЕО)

  У манастиру светог првомученика и архиђакона Стефана у Сланцима у недељу 12.05.2019 године реч су имали чланови удружења Јадовно 1941 др. Душан Басташић и Никола Милованчев на тему „Покољ Срба 1941-1945 године“    Извор: СЛОБОДНА ХЕРЦЕГОВИНА

Раскол

П0МРАЧЕЊЕ УМА  „…сваки коjи зло чини, мрзи на видjело и не иде к видjелу да не покараjу дjела његовиjех, jер су зла. А ко истину чини, иде к видjелу, да се виде дjела његова, jер су у Богу учињена…” (Јеванђеље по Јовану) Док jе четрдесетих година двадесетог виjека захуктала фашистичка машина тутњела низ Европу, све прштећи пред собом и склањаjући као грану с пута jедну по jедну препреку оскудно наоружаних, разjедињених и деморалисаних противничких армиjа, Анте Павелић jе у завjетрини и под тврдом заштитом фашизма задовољно трљао руке и чекао да се и jугословенска државна творевина коначно распадне као кула од карата. Крвава jутра коjа су другима доносила страх, неизвjесност и безнађе,

Збјег Срба у једној од пећина у околини Ливна (снимио познати ратни сниматељ и репортер Жорж Скригин) у којој је Иван Горан Ковачић, наводно, написао „Јаму“

Све је пажљиво записивао

Нема никакве двоjбе да jе Иван Горан Ковачић своjу „лабудову пjесму“ – поему Јама — написао управо у Ливну. Потврда за то ниjе само чињеница да jе он ту први пут читао стихове овог потресног поетског свjедочанства, већ сасвим конкретни докази да jе Горан разговарао са већим броjем преживjелих из jама и са усташких стратишта — да jе оно што jе чуо о усташким злочинима у Ливну и околини, уствари, било пресудно, било инспиративна окосница за настанак овог великог поетског дjела. Збjег Срба у jедноj од пећина у околини Ливна (снимио познати ратни сниматељ и репортер Жорж Скригин) у коjоj jе Иван Горан Ковачић, наводно, написао „Јаму“ Милан Росић jе

Доброчин се злу не нада

У горким сјећањима преживјелих из јаме Равни долац полувјековље је ипак учинило своје. У пепелу заборава тињају ране непреболне, а у сјећањима се полако мијешају јава и снови страшни који им непрекидно загорчавају ноћи и изазивају несанице. У сјећањима и казивањима нема ни мржње ни клетава. Умјесто жеље за осветом, да се зло злом врати — праштање и великодушност. Умјесто да оптужују и крвницима никад мира не дају, углавном ћуте као да је све то што им се десило удесила некаква виша сила којој се не смије и не ваља ни име спомињати, а камоли противити. Једино што никада не заборављају и што никада не пропуштају прилику да нагласе и

blagoje-jagodic.jpg

Двапут их враћали са губилишта

Поточани су jедно од риjетких села у ливањскоj котлини, настањених мjешовитим становништвом, у коjему усташе због нечег ниjесу приступиле потпуном истребљењу Срба и затирању њихових кориjена. Ипак, страхови коjе jе неjач из овог села преживjела готово да су равни смрти. О голготи коjу jе преживjело педесет и пет становника овог села казуjе Благоjе Јагодић, тада jеданаестогодишњи дjечак: „Краjем седмога мjесеца четрес прве, одрасли и за рад способни мушкарци из Поточана затекли су се на планини, jедно сат и по ода од села. Било вриjеме косидбе, па ваљало уграбити за лиjепиjе дана и приjе светаца. Једно jутро, ето сеоскога кнеза Јака Михаљице, званог Јакић. Иде кроз село и наређуjе женама да

А како гробове да замијенимо?

Све до 11. априла 1992. године, међу Србима у Ливну jе тињала нада да се зло неће поновити, да ће разум побиjедити и да ће се све ипак разминути на витлању  националистичким барjацима и проусташкоj галами, можда на диобама и сеобама, без крви и злочина. Тог дана jе, међутим, громовито одjекнула виjест да jе на путу Гламоч – Ливно, на перифериjи Гламочког поља, убиjен Србин, Ливњак, Миле Радоjа. Напомена: Прилог је први пут објављен на порталу Јадовно.срб 16. марта 2016. године. Да све буде жалосниjе и парадоксалниjе, управо Миле Радоjа, педесетjедногодишњи електричар, стасита људина као од Цинцара одваљена, човjек  коjи се ниjе боjао по два ока у глави, много приjе

ognjena_marija_livanjska.jpg

Спасих душу своју

Све оно што се у Другом свjетском рату, посебно у првоj ратноj години, збивало у Ливну и околини, само jе неодвоjиви дио пакленог наума Анта Павелића коjи се у Ватикану заклео да ће на Балкану ударити брану православљу, да ће стварањем чистокрвне Независне државе Хрватске направити непрелазни бедем ширењу православља на запад, али и моћну одскочну даску за ширење римокатоличке вjере на исток. И ливањски Срби су се нашли на оном стравичном списку од 1.885.943 српске душе коjе су усташе наумиле уклонити из Хрватске по било коjу циjену. Они су, како пише Виктор Новак у своjоj чувеноj књизи „Magnum crimen“  „имали да приђу или ‘вjери дjедова’, или да их се

ДАНИЦА ЛАЛИЋ, удата СТОЈИЋ: Није вољела подсјећања на страхоте које је преживјела

Ћутала је до гроба

И запис који слиједи датира из августа 1990. године: На сурчинском гробљу већ четири године почива Даница Стојић, рођена Лалић, једна од четрнаесторо преживјелих из јаме Равни долац. Са црне надгробне плоче гледају ведре очи, а на мирном овалном лицу нема ни трага петње, ништа што би незнанцу казало каква је мука прерано сломила ову стамену жену, шта је скршило дух и снагу која зрачи са тог лица. Не умију то да објасне ни њена дјеца Драгиња и Бранко. Мало, премало знају о судбини своје мајке, о ономе што је преживјела као једанаестогодишња дјевојчица тог црног љета 1941. године, далеко одавде, у утроби Динаре. Није мајка никад жељела да их

Пуно срце у празној кући

И у Доњим Руjанима се однедавно обистинила паклена усташка жеља да истриjебе све што jе српско – записао сам почетком августа 1990. године. Одолиjева jош само гробље са црквом и групице старовремских камених кула сазиданих од финог тесаника коjе подсjећаjу на киклопске стећке. Куће су одавно пусте и затворене и у њима нема жива ока од Маљковића, Ерцега, Денића, Лалића, Козомара, Глигића, Бачковића, Стоjића, Билана, Глишића… Нема ни Бошковића. Ту гдjе jе тог злог љета 1941. године живjела задруга од преко двадесеторо чељади, остале су само лиjепе камене куће и помоћне зграде коjе као уклете зврjе пусте и затворене. Пусто и около на широким ливадама и пашњацима на коjима су

МИЛИЦА ЕРЦЕГ — ГАЛКА: Остао немир вјечити…

Галка

По ваздан сједи пред капијом. Забрађена до очију црном плетеном убрадачом, наслоњена на стару штаку, кроз дебеле наочаре лута мутним старачким погледом низ улицу као да неког чека. Живот је учинио своје. Увело глатко тамнопуто лице с којега румен ни у сну није силазила, истањиле и побијељеле тешке плетенице вране косе, због које су је момци из миља прозвали Галка, а крупне очи боје презрелих трешања уситниле и утекле у главу. Свјежа су још само сјећања и ране љуте због којих је послије Другог свјетског рата побјегла испод Динаре да овдје у сремској равници потражи лијека, потражи мир и заборав. Смирила се Милица Ерцег у Сурчину, али остао немир вјечити

Budo-Simonovic-na-dnu-jame-.jpg

Будо Симоновић: Вађење костију из јаме Равни Долац 1991. године

Оваj jединствени видео запис приказуjе спуштање спелеолога са потомцима жртава у бездану jаму Равни Долац у Ливањском пољу. Само у ову jаму су хрватске усташе на Огњену Мариjу 1941. године живе побацали 218 жртава. Нако шест недjеља и три дана из jаме су живе извучене 13 жена и jедан мушкарац. Након 50 година потомци жртава есхумирали су кости побиjених, умили их, осунчали и похранили у новоизграђену крипту покраj цркве Успениjа Пресвете Богородице у Ливну.   На жалост, 1992 године потомци злочинаца су минирали крипту и на таj начин учинили нови злочин над остацима невиних жртава. До сада наjкомплетниjи приказ о страдању Срба Ливањског поља 1941. године, урадио jе господин Будо Симоновић са своjом књигом „Огњена Мариjа

БОЖАНА — БОЈА ЛАЛИЋ, удата РАДЕТА: Коме је вика, томе је и лика…

Ране Боје Лалић

Село Губер jе jедно од наjљепших у Ливањском пољу. На самоj перифериjи Ливна, са лиjепим новим кућама, широким авлиjама, шталама, помоћним зградама и богатом маханизациjом, подсjећа на шумадиjска села. У jедноj од тих нових кућа, уз саму магистралу, нашао сам у љето 1990. године Божану – Боjу Радету, родом од Лалића из Руjана. Мало приjе тога jоj ненадно умро муж и остала сама да се виjе у пространоj кући. Навикла jе Боjа да губи и трпи ударце, цио живот jоj губљење, али године учиниле своjе и више нема снаге као некад да стисне срце, да претрпи и сакриjе сузу. Поготову кад говори о паклу jаме Равни долац, коjи jе и

НАЈАВА: у Суботици изложба о ливањским Србима и промоција Огњене Марије Ливањске

СКЦ Свети Сава Суботица и Удружење Огњена Марија Ливањска организују приказивање изложбе у Суботици, у просторијама СКЦ Свети Сава. Изложба чији су аутори проф др Вељко Ђурић Мишина и Радован Пилиповић, до сада је приказана у више градова у Србији и иностранству. У оквиру свечаности отварања изложбе биће одржана промоција седмог издања књиге Буда Симоновића Огњена Марија ливањска. Изложба архивских докумената, фотографија, артефаката из живота и прошлости Срба са подручја Ливна (Босна и Херцеговина)  „СРБИ ЛИВАЊСКОГ ПОЉА-ТРАЈАЊЕ КРОЗ ВЕКОВЕ“ 16.маја 2019. године у 19. часова, у СКЦ Свети Сава у Суботици. Потврђено је учешће др Вељка Ђурића Мишине и Буда Симоновића  ПОЗИВАМО ЗАИНТЕРЕСОВАНЕ ДА ПРИСУСТВУЈУ ОВОМ ДОГАЂАЈУ Извор: Удружење Огњена Марија Ливањска

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

ЗВИЈЕЗДА И KРСТ У ИВАНОВИЋ ЈАРKУ

Кад се вукови острве на стадо страдају овце с краја. Никад оне уз пастира или средине. Пише Жељко Кресојевић Hије мe било у Ивановић јарку скоро па четрдесет година. Љето

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.