Бурне реакциjе у Хрватскоj ових дана изазвао jе Воjислав Станимировић, председник Самосталне демократске српске странке, коалиционог партнера ХДЗ-а, само зато што jе jавно изнео истину коjа, буде ли прихваћена, руши теориjу о карактеру рата у Хрватскоj Без резерве веруjем да jе прекомпозициjа простора бивше Југославиjе и садашње стање, са уцртаним границама и постављеним теориjама, последица „истине“ да jе Слободан Милошевић разбио Југославиjу а Срби изазвали рат у Хрватскоj, наравно, уз помоћ Србиjе коjа jе тиме, каже ова теориjа, извршила агресиjу на Туђманову државу. Редовни читаоци „Печата“ знаjу да сам текст на ову тему обjавио у броjу од 29. октобра. Ту, подсетићу, кумим и молим садашње властодршце у Србиjи да прекину

Постоји један хрватски злочин о коме се службено не говори. Никада ниједна хрватска влада, од оне Месићеве и Манолићеве до ове Иве Санадера и Јадранке Косор о томе није хтела да расправља. Ни да чује. За службену Хрватску тај злочин не постоји. То је ужарена лава новостворене хрватске државе, орман чије би отварање ту државу засуло лешевима и питањима на које Загреб не жели да одговара. Или би одговор био за Хрватску страшнији од одласка свих оних генерала, на челу са Готовином, у притворску јединицу Хашког трибунала. Шта је то? Случај Сисак. ВИШЕСТРУКЕ УБИЦЕ У другој половини 1991. и током 1992. године у Сиску је убијено више од 600 Срба,

  Мржња је осећај који човека уводи у мрачни део његове личности али је, истовремено, и стање из којег може да севне истина. Тако је, ових дана, на једном баналном случају, срушена готово вековна работа хрватских историчара који су се трудили да докажу како у Хрватској, Далмацији пре свега, никада нису живели Срби већ Власи На овим страницама нисам се до сада замарао снајком званом Северина Вучковић из разлога што ми то није било инспиративно. С обзиром на тематику серијала било је, истина, основа да се у неком од текстова позабавимо и презименом и пореклом Вучковића, али друга презимена одиграла су у том смислу значајнију улогу тако да сам Северину

Четрдесетак еминентних хрватских историчара и теоретичара књижевности, уметника, социолога, преводилаца, политичара, теолога… изабрало је ових дана најбољи хрватски роман свих времена и то, разуме се, није могло да прође без провлачења кроз српско – хрватске воде Почетком деведесетих, када је Хрватска излазила из Југославије и улазила у самосталност, на таласу отворених и са поносом изношених симпатија према усташкој НДХ, значајно етничко чишћење обављено је, између осталог и у култури. Преко ноћи су неки писци забрањени, глумци постали непожељни, филмови опасни…Ишло се дотле да је, сећате се, Хрватска телевизија емитовала филм „Ране“ Срђана Драгојевића, али са преводом „на хрватски језик“. Пре тога полице у хрватским библиотекама и књижарама очишћене су од