Тридесет година улупао сам у професиjу коjа се зове новинарство, написао стотине килограма текстова, имао и телевизиjска искуства, али никада у свему томе нисам употребио поjам издаjник. Ни за кога, а било jе разлога. Некако се клоним од тих великих речи jер, да будемо искрени, кад употребиш наjтеже оружjе, квалификациjу иза коjе нема ништа горе и теже, онда jе круг затворен и човек губи потребу и смисао да даље пише. У овом случаjу о људима, њиховоj политици, поступцима. Ни у редовима коjи следе неће бити разврставања на оне коjи нешто бране и оне коjи су издаjници, мада знам многе склоне тврдњи да ово што се ради са Србиjом, ево већ

Пише Ратко Дмитровић Страшну и тешко појмљиву мржњу, коју је деведесетих година према Србима јавно ширио сарајевски глумац Емир Хаџихафизбеговић, Срби су заборавили, али није заборавио један травнички Хрват, казалишни стваралац, који је за ту работу у помоћ позвао Ива Андрића Не постоји човек на простору бивше Титове државе који је више од сарајевског глумца Емира Хаџихафизбеговића јавно изговорио речи мржње према Србима као народу. Не појединим Србима, није грешка, већ према Србима у целини. Туђман, Шиме Ђодан, цео коментаторски хор загребачког „Вечерњег листа“, „Слободни тједник“, Хловерка Новак Срзић, Јосип Јовић, Мирко Ковач, Смаил Чекић, Јеврем Брковић…све њихове изјаве, теорије и оцене о Србима да ставите на једну страну ништавне

Пише Ратко Дмитровић Ових дана, на Конференциjи о избеглицама, одржаноj у Београду, дефинитивно jе решено питањеjедно г дела српског народа и то на начин да Срби по ко зна коjи пут губе све, а њихови неприjатељи, без обзира на почињене страшне злочине, добиjаjу све. Београд jе у томе одиграо пресудну улогу.   Осмог маjа 2010. године „Печат“ jе обjавио текст „Срби из Хрватске или брисање jедне велике приче“, текст коjи сам написао са великим унутрашњим напором и муком, jер jе по своjоj суштини нека врста некролога. У мени jе и после тога остала да тиња нада како ниjе баш све онако како сам написао; а написани текст правдао сам жељом да оно што jе

Мало jе данас у Србиjи оних коjи знаjу шта jе све за своj народ, посебно у Воjводини, урадио патриjарх Раjачић, а међу Хрватима тешко ће се наћи иjедан да исприча детаље устоличења бана Јелачића, церемониjе коjу jе по православним обичаjима водио Раjачић Негде у касну jесен 1990. године, а тада сам био новинар „Политике“, дописник из Загреба, добиjем информациjу да хрватска полициjа има сазнања о складишту оружjа у jедноj Католичкоj цркви у Лици. Место се, рече ми моj полициjски извор, зове Саборско. Покушаjи да у Загребу сазнам нешто више о томе нису дали резултата. Назовем Београд, испричам им шта сам чуо и кажем да би, ако ми допусте, отишао у

Ако и кад Срби буду тражили више од онога што данас имају у Хрватској, а немају ништа, наследник Јадранке Косор може да их упита што то нису тражили, односно узели, док су били у коалицији и на власти са ХДЗ-ом, и биће у праву Први велики социјални бунт у Хрватској догодио се, ако ме памћење служи, 1999. године. Побунили су се радници у загребачком „Тиску“, својевремено економски врло моћној дистрибутивној мрежи која је најмање зарађивала на продаји новина, иако је то била основна делатност „Тиска“. Онда је дошла транзиција, друго име за пљачку. Људима је плата каснила и по неколико месеци и организован је штрајк. Туђманова влада пошаље неког веселника

Само jедном човеку, у новиjоj хрватскоj историjи, идеолошко и политичко питање било jе важниjе од националног, хрватског, а меру људског и моралног кредибилитета одређивао jе и кроз однос према Србима у Хрватскоj. Био jе идеолошки искључив, намћораст, у разговорима оптерећаваjуће тих, упоран као мазга, често досадан, повремено циничан, доследан чак и у заблудама коjих jе делимично био свестан, свашта му се могло замерити осим онога што jе радио последњих 14 година живота. То jе било часно, људски, високоморално. Реч jе о Стипи Шувару. Знам, и данас у Београду, међу писцима, позоришним и филмским радницима, социолозима, интелектуалцима уопште, много jе оних коjи ће да направе киселу фацу на спомињање Шувара. Одмах

Ако Србија и службени Београд заиста имају потребу да виде праву, већинску Хрватску, Хрватску са којом ће се сусретати на свим пољима друштвеног и политичког деловања, онда у „Београдску арену“ што пре треба довести Марка Перковића Ако сте из наслова закључили да сам нешто љут, па од муке идем у крајност, нисте у праву. Заиста мислим да је време за београдски концерт Марка Перковића Томпсона. Да, оног што у песми „Бојна Чавоглаве“ прети Србима протеривањем из Хрватске, додајући да ће их (Србе) хрватска рука стићи и на простору Србије; оног на чијем се концертима сакупљају симпатизери и следбеници усташке идеологије; оног који пре сваког наступа извикује „За дом“, а публика

Срби га доживљаваjу као хрватског националисту, што он ниjе био, Хрвати у њему виде опасност по хрватску културу, што jе свакако погрешан став, комунисти му никада нису до краjа веровали, и имали су разлога за то. Наjвише су у праву они за коjе jе Крлежа био оличење нарцисоидне кукавице Био jе краj априла 1941. године. Касно поподне. Млади стражар у смеђоj усташкоj униформи водио jе испод руке мрачним ходником омањег човека, на прагу педесете године живота, коjи jе плакао. Дневно светло изливало се у таj скучени простор истражног затвора у Петрињскоj улици, кроз уске прозоре иза коjих jе Загреб живео животом пуним еуфориjе због тек створене државе на коjу су

Неки српски националисти, или Срби са израженим националним осећаjем, jош увек имаjу проблем са човеком коjи се зове Раде Шербеџиjа; не иде им у главу због чега Шербеџиjа ниjе српски глумац и због чега тако дуго и тако упорно бежи од свог српског порекла. Никада се ниjе изjаснио као Србин, а за себе каже да jе хрватски глумац. РАЗУМЉИВА СИТУАЦИЈА Што се тиче Ђорђа Балашевића, jош jедног за кога се мислило да jе Србин, ту jе ситуациjа разумљивиjа, кажу горе споменути; Балашевићу jе маjка Хрватица, очева линиjа jе имала разна конвертитства, верска и национална, па се међу таквим етничким и генетским струнама човек лако запетља. Али Шербеџиjа…њему су и отац

Међу наjинтересантниjе и свакако трагикомичне теориjе о траговима хрватства у Херцеговини спада она коjа истовремено обjашњава историjу малог градића у коjем jе рођен Гоjко Шушак Неколико минута пре 21 час у врелу београдску ноћ, из биоскопа „20. октобар“, 13. jула 1968. године изашао jе jедан двадесетогодишњак. У биоскопу се приказивао филм „Рисифи у Панами“. Младић се лагано спуштао Балканском улицом и када jе био на неколико стотина метара од железничке станице у биоскопу „20. октобар“ одjекнула jе страховита експлозиjа. Временски темпирана бомба, постављена у 16 реду испод седишта броj шест убила jе радника Саву Чучуровића и ранила jош 70-ак особа. Студенткиња Магдалена Новаковић остала jе без обе ноге. УСТАШКА АРМАДА

Има ли код Првог Србина осећања кривице због учешћа његовог оца у доношењу документа који је на савршен начин осликао стање у Југославији 1986. године и колико то евентуално осећање утиче на данашњу службену политику Србије према Хрватској Ако ме памћење добро служи било је то првих дана априла 1990. године. Националне страсти у Хрватској бујале су што отворено што испод жита, предизборна кампања за прве вишестраначке изборе (30. маја) разбуктавала се и стварала оквире из којих ће, већ средином лета те године, Хрвати и Срби изаћи дубоко подељени. Дух ендехазије и усташтва појављивао се на различитим местима и формама широм Хрватске. Једног од тих, рекох, априлских дана седео сам

  Хрватска и даље тумара између усташтва које је у већини и антифашизма које је службена и уставна одредница модерне Хрватске, антифашизма сведеног на групу стараца у десетог деценији живота који су за неке познате Хрвате и данас опасни до мере да их треба стрпати у затвор Ту помоћи нема. Ево вам фудбалске утакмице између Хрватске и Израела, пре неки дан у Загребу. Никада нико из колективног подсвесног у Хрвата неће моћи да истера усташтво. То је саставни део већинског хрватског бића. Усташтво се развило у истом пупољку са хрватском државотворном идејом 19. века. Усташтво је нераскидиво од антисрпства, усташтво је дубоко запатио и само понеки Хрват, као што је

За разлику од других српских политичара Милорад Додик има способност да из локала сагледа глобалну слику и своју улогу у њој. То му је омогућило позицију државника, иако нема државу, човека реално велике моћи којег не воле властодршци ни у Загребу, ни у Београду Пошто свака хрватска политика, ево већ 150 година, своју моторику обнавља углавном или само на односу према Србима, било је питање времена када ће службени Загреб, после пада Милошевића, у врху српске власти лоцирати некога коме ће на леђа натоварити бреме „великосрпства“. Нашли су Коштуницу и од њега, онаквог какав је, почели да праве сотону, настављача Милошевићеве политике, највреднијег ђака САНУ, опасност која се надима и

После боравка Ангеле Меркел у Загребу и Београду ваљда је и последњем Србину јасно да за положај малих народа у међународном поретку уопште није важна историја, фашизам и антифашизам, улога злочинца или жртве злочина тих народа у прошлости… важно је нешто друго Лепо је то што су Срби као народ у последњих, узмимо, 200 година константно били на страни слободе, правде, антифашизма, хуманизма…што су се зарад вечних вредности тукли против неупоредиво јачих непријатеља, жртвовали, приносили милионе жртава на те „свете олтаре“ међународних односа и поретка. Заиста, то јесте лепо. А да ли је све то Србима било на корист. Нимало. Напротив. ХАНС ДИТРИХ ГЕНШЕР Шта је Србима донео њихов антифашизам?

У мору свега што се протеклих година догађало готово да је потопљен и потпуно заборављен један случај, забележен крајем осамдесетих на Косову, који се може означити као почетак страшне хрватске медијске кампање уперене против Србије, а која је за последицу имала прва окупљања Срба у Хрватској Био је то први велики медијски политичко-пропагандни перформанс на рушевинама Титове Југославије; у фебруару 1989. године, уз слабу идеју, још слабију режију, али са огромним ентузијазмом и логистиком изведен је на простору Косова и Метохије игроказ под називом „Једнонационални отров“. Ако сте заборавили, да подсетим: Тих дана Шиптари, студенти, ђаци, радници, сељаци, рудари… почели су да падају ничице, као громом погођени, а образложење је