Ослобађајућа пресуда за Готовину, Маркача и „Олују“ само је један у низу великих српских пораза којима се не назире крај, јер се не види ни могућа промена српске политике од које сви имају значајну корист, а само Србија и Срби велику штету Нема ту ни изненађења, ни основа за шокираност. Ко је заиста веровао да ће Америка дозволити да се „Олуја“ квалификује као злочиначки подухват? Није та акција осмишљена у хрватским, већ у главама америчких активних и пензионисаних генерала. Историја не памти ни једну једину победу нечега што би могло да се назове хрватска војска. Највеће „победе“ те солдатеске везују се за оргијања над српским цивилима у Другом светском рату.

КОМЕНТАР: Како убити Вучића Вучића jе у Поточарима спасло само добро обезбеђење. Да су дошли до њега, убили би га. Ту никакве дилеме нема. 11.7.2015 0:06 Забрањено спомињање Никада у Европи српске жртве нису биле истоветне жртвама других народа. Злочин у Сребреници нико не пориче, али Срби траже да се макар спомену њихове жртве коjе су пале прве, много пре Сребренице 3.7.2015 22:59 Машић из Лондона Оно што НВО планираjу да ураде 11. jула у центру Београда имаће теже последице по Србиjу од било коjе резолуциjе 28.6.2015 22:38 Спасаваjмо латиницу У Србиjи jе, изгледа, и даље на снази одлука Аустро-Угарске команде, из 1916. године о забрани употребе ћирилице и увођењу

Беспредметно је данас, након свега, након толико година које су промениле и нас и околности, расправљати шта је и како је могло другачије. А увек, разуме се, може другачије. Милошевић је имао неколико година на располагању да реши косовскометохијски проблем. Имао је све у својим рукама; оружану силу, телекомуникације, медије, дипломатску мрежу… и ништа није урадио. Гурао је проблем испод кревета а онда је тај проблем експлодирао и разнео кревет, Милошевића, собу и кућу. Уместо да након оправданог укидања државности које су имале покрајине Косово и Метохија и Војводина, донесе Устав, са аутономном локалном управом за Војводину и специјалним статусом за Косово и Метохију, Милошевић није радио ништа. Чекао је,

Готово нико у међународноj заjедници не зна или неће да зна, да jе у Хрватскоj, држави коjу jе та заjедница на челу са Немачком и Америком оберучке пригрлила, спаљено три милиона „неподобних“ књига, о чему сведочи дело „Књигоцид“ обjављено недавно у Загребу  Tо jе правило коjе живот увек потврђуjе; у зло и страшно време, у тренуцима кад жртва веруjе да помоћи ниоткуда нема, да ће и њено страдање, бол, смрт, остати у мрачним и недокучивим ходницима у коjе сунце не залази, где jавност ништа не значи, где нема сведока – нађе се неко ко ће све то сутра или кроз десет, двадесет година ставити пред људе и рећи: Овако jе било. Када су 29. jула 1941. године окончали

После краћег прекида, за време и после рата, опет у Србији региструјемо већ патолошку снисходљивост и љубав према Хрватској, налазећи је у политици, култури, новинарству, док истовремено Загреб према Београду показује све веће гађење. То код мене прераста у параноју; са све већим страхом узимам даљински у намери да изађем на РТС, јер ми се по правилу догађа да тамо затекнем неког хрватског певача. Не могу да оманем, сумњам у деловање сопствене подсвести која ме, проф. Јеротић би то савршено објаснио, приморава да пребацујем на РТС баш кад је тамо, шта ја знам, „Парни ваљак“, Нина Бадрић, „Нови фосили“, Масимо Савић, „Ладно пиво“, Борис Новковић… Ништа немам против дотичне чељади

Многи се још увек сећају бриљантног хрватског певача, рођеног у Шибенику, који је све своје таленте и животне предности, а имао их је много, подредио националном осећању, борби за самосталну хрватску државу, скончавши и буквално на степеницама Сабора Хрватске Шездесетих година у Југославији почела је да се формира музичка сцена коју би са данашње позиције могли да назовемо естрадом. Новца, разуме се, није било. Свирало се и певало за своју душу, слушао се „Радио Луксембург“, глас оног света за који су многи у Титовој држави веровали да је рај на земљи, место где ћемо и ми једнога дана спустити своје табане. Отрежњење је касније било сурово и болно, посебно када

Било jе то краjем 1991. године, у оно време када jе немачки двоjац, Хелмут Кол и Ханс Дитрих Геншер, стезао врат Европи у намери да изнуди признање независности Хрватске и Словениjе. Без рукавица, дипломатских манира, без штапа и шаргарепе, Немачка огољелом уценом прибиjа уза зид Лондон и Париз; или ћете признати независност Хрватске и Словениjе или Немачка отвара процес преиспитивања уjедињене Европе као концепта и оквира живљења. Признали су.     У то време немачки медиjи додируjу врхове могућности сатанизациjе Срба као народа и београдског режима, представљеног у лику Слободана Милошевића. Ни нацисти почетком Другог светског рата нису у британским и америчким медиjима толико били сатанизовани као Срби почетком деведесетих у

Босна и Херцеговина jе траjно, занавек, подељена земља. Босна никада неће постати jединствена држава, њено тло jе набиjено историjом чиjе аветне сенке упорно и без престанка подижу завесе од мржње међу Босанцима. Том земљом jе владала jедна империjа коjа jе иза себе оставила вечну везу са остацима сопственог бића – оставила jе религиjу, ислам – и та веза ових дана и година бубри као врба у пролеће, показуjе своjа различита лица од коjих ниjедно не доприноси уjедињењу босанскохерцеговачких народа. Ово, свестан сам, звучи краjње обесхрабруjуће за дух заjедништва (шта год то значило), али ово jе истина коjа се не докучуjе бог зна каквом интелигенциjом и памећу. Довољно jе да човек

Геноцид над Србима у Другом светском рату био је познат само на потесу од Вардара до Триглава, и међу малобројним историчарима…Зато је запањујуће, готово невероватно, да један музичар, истина светског калибра, планетарно познат, али само музичар, изговара оно што нико пре њега није; Павелићеве Хрвате ставља у ранг нациста, а Србе на позицију Јевреја Изненада, кад то нико није могао да претпостави ни у сновима, два у свету врло угледна и утицајна човека, један из музичког, други из филмског света, урадила су нешто што је у Хрватској изазвало велику пажњу, реакције и протесте. Наравно, реч је о Србима. УДАРАЦ У ВРХ БРАДЕ Не памтим да је неко на међународном плану

Због чега се државни издавач Србиjе одлучио да штампа књиге двоjице аутора из Хрватске и Босне, чиjи ставови без сумње подлежу бар критичком преиспитивању, зашто таква прилика ниjе пружена неком од српских писаца или историчара из споменутих држава и откуда у свему томе Латинка Перовић? „Службени гласник“, издавачка кућа државе Србиjе, обjавио jе ових дана књигу мемоарске прозе „1941-Година коjа се враћа“ хрватског публицисте, повремено политичара, свакако врло познатог и интригантног Славка Голдштаjна. Садржаj Голдштаjнове књиге за оваj текст нема пресудну важност. Он jе само повод да видимо на коjи начин jе Голдштаjн сагледавао односе Срба и Хрвата у последњих двадесетак година, шта jе на том плану и сам урадио,

Годинама у Србију није стигао кориснији папир од оног пре неки дан – у име Ангеле Меркел у Београд га је донео Андреас Шокенхоф – на којем су одштампани услови Србији за добијање датума почетка преговора – наглашавам, почетка преговора – за чланство у Европској унији. Након овога само крајње покварени или приглупи политичари и политички аналитичари, а Србија је таквих пуно, могу још расправљати о условима под којима Србија може да уђе у ЕУ. Нема ту више ни стопе простора за недоумице. Европска унија, то је Немачка. Без Немачке нема ЕУ. Све је сада јасно као горски поток, Србија је добила цену за европску карту, Србији је речено шта

Ових врелих летњих дана, Борка Павићевић, перјаница „друге Србије“, затекла се на једном од изворишта српске историје и културе у Далмацији, у Исламу Грчком, и очекивано, уместо сведочења о рањеним остацима једног народа који је одатле протеран, она се потрудила да то место додатно „очисти“ од српских трагова  После деценија систематског, прецизно осмишљеног и упорног рада на уништавању или бар потапању свега што се може подвести под српску културу, или културу Срба, традицију тог народа, његово национално, интелектуално, културно одређење, болно одвајање од те праксе тек је почело. Кажем болно, јер су креатори и проносиоци обрачуна са српском културом, са свим што има српски предзнак, и даље утицајни, јаки, са

Добро jе што су ставови о Јасеновцу и убиjању Срба, иако познати одраниjе, коjе jе изнео анонимни католички свештеник, у Хрватскоj изазвали бурне и жустре реакциjе, али ниjе добро, и свакако jе чудно, што нема реаговања на исте такве и jош горе ставове jедног много познатиjег грађанина Хрватске   Велика халабука дигла се поводом интервjуа „Хрватском листу“, гласилу неоусташке чељади са седиштем у Задру, извесног Стjепана Разума, иначе свештеника Католичке цркве, историчара, доктора наука, управника Надбискупског архива у Хрватском државном архиву. Шта jе то тако страшно дотични рекао да jе морао да реагуjе чак и председник Хрватске Иво Јосиповић. Какве jе оцене изнео до jуче широj jавности потпуно непознати Стjепан