Vreme prolazi, ali to pijanstvo u Srbiji ne popušta. To je kamen međaš, vododelnica, crvena linija, etiketa, presuda, ulaznica za ambasade zapadnih zemalja, po tome se ljudi u Srbiji dele na one koji su za spas Srbije i one čija se pamet kači na Svetog Savu, Nemanjiće, Kosovski boj, Filipa Višnjića a to, brale moj, ne ide sa evropskim stremljenjima. Da, u pitanju je Evropa, Unija i odnos prosečnog Srbina prema tim “svetinjama”.   Verovao sam, naivno, da će nakon otpočinjanja ove velike krize u nekoliko zemalja Evropske unije, koja je razgolitila sve slabosti i bedu nastalu nasilnim spajanjem vode i ulja, opametiti većinu Srba ali… nije. U Beogradu “proevropska orjentacija”, kao mera stvari

Nekako pred kraj svog diplomatskog boravka u Beogradu, 1981. godine, kada su ono Šiptari na KiM podigli ustanak sa zahtevom da i formalno dobiju republiku (u praksi su je već imali) američki ambasador Lorens Iglberger tražio je hitan prijem u vrhu države. Na početku razgovora, a ovo je kasnije potvrđeno iz nekoliko izvora, Iglberger pita svoje sagovornike koliko na Kosovu živi Albanaca.   Oko 900.000, odgovaraju mu. A koliko ima Srba u ovoj državi, pita on. Pa, oko devet miliona, kažu oni. I gde je tu problem, začuđeno će Iglberger. Sredinom devedesetih, kad sam uređivao nedeljnik “Argument”, jedan veoma poznati Beograđanin, pripadnik manjinske verske zajednice, među Srbima opravdano cenjen i poštovan,

Posle dugo godina, u kojima je vladalo pravilo da se o genocidu nad Srbima i uopšte stradanjima tog naroda ne sme govoriti javno, da se drugi narodi ne bi uznemiravali i vređali, gotovo šokantno je delovao direktan prenos na „RTS“-u Svečane akademije održane povodom 70 godina od stradanja Srba na Kozari Moralo je, izgleda, da prođe skoro 12 godina, pa da državna televizija Srbije, „RTS“, prvi put posle „oktobarske revolucije“ pusti pred kamere, u živom programu, nekoga ko će progovoriti o srpskim žrtvama, ubijanju Srba. U dosovsko-demokratskoj Srbiji to je bilo strogo zabranjeno, retrogradno, štetno na evropskom putu, opasno za odnose u Regionu. Šta bi Zagreb na to rekao? A onda je u Narodnom

Piše Ratko Dmitrović Šta sve čeka novog predsednika Srbije u odnosima sa Hrvatskom, odnosima koje je nakaradno, protivno svakoj državnoj i prostoj logici kreirao Boris Tadić, dajući službenom Zagrebu sve, a ne tražeći od njega ništa, i u kojoj meri na sve to može da utiče prošlost Tomislava Nikolića Zajedničku državu Južnih Slovena osmislili su Hrvati. Slovencima je to dobro došlo, Srbi su u ovu priču uleteli kao Radićeve guske u maglu i platili visoku, strašnu cenu. Biološku i teritorijalnu. I još uvek je plaćaju. Taj neprirodni savez, rođen sa prokletstvom malih razlika, rasturen je u krvi, ali će još dugo, plašim se zauvek, određivati odnose na prostoru od Kosovske

Davno je počelo to kidisanje na Rusiju, intenziviralo se sredinom 19. veka, ubrzalo u vreme Oktobarske revolucije, na razne načine održavalo za vreme trajanja SSSR-a da bi pojavom Jeljcina horovi i pojedinci zaključili da je posao gotov; Rusija, rekli su, postoji samo kao forma koja će ubrzo biti svedena na Moskvu i Petrovgrad sa okolinom. Ostatak, onaj koji se ceni kao najvredniji deo planete zemlje, sa svim rezervama nafte, gasa, vode, šuma, lignita, dijamanata, zlata… već je bio viđen kao prostor rasparčan na tridesetak samostalnih država. Naravno, pod kontrolom Vašingtona i Londona. Onda im se dogodio Putin. Kako? Jedno malo ali savršeno organizovano krilo tajne policije Sovjetskog Saveza, činili su

Piše Ratko Dmitrović Kad se već umirite u ubeđenju da iz Hrvatske, posle svega, ne može doći ništa što bi vam uzdrmalo nervni sistem, pojavi se izmišljotina na granici fantastičnog, laž na nivou tvrdnje da su Jevreji za vreme Drugog svetskog rata četiri godine u konclogorima ubijali Nemce. Ko god da je na vlasti u Beogradu, odnos između Hrvatske i Srbije biće na štetu Srbije. Tako je decenijama, od vremena stvaranja zajedničke države, velikih ustupaka Hrvatima kuće Karađorđevića, preko odnosa u Titovoj Jugoslaviji u kojoj su ključne i po Srbe pogubne poteze i odluke osmišljavali Hrvati i Slovenci, a prihvatali i u praksu ih sprovodili srpski komunisti, pa sve do ovih taze godina

Piše Ratko Dmitrović Država Izrael stavila je pored imena nemačkog nobelovca Gintera Grasa “nepoželjna osoba” i taj dopis dostavila svim graničnim prelazima jevrejske države. Odluka je publikovana javno, da zna ceo svet, a razlog leži u stihovima pesme “Šta mora biti jasno rečeno” koju je nedavno napisao i objavio Gras. Šta je toliko uznemirilo i ogorčilo Jevreje? Ginterovo upozorenje svetu da bi Izrael, kao nuklearna sila, mogao sravniti Iran sa zemljom. U izjavama datim nakon objavljivanja pesme Gras je dodao da se Izrael u savremenom svetu ponaša kao nekada DDR (Demokratska Republika Nemačka) dok je ministra inostranih poslova Izraela uporedio sa šefom tajne policije DDR-a. Pojedinosti odnosa Gras-Izrael, u ovom

Najradosnijim pozdravom “Hristos vaskrse! Zaista vaskrse!” Njegovo preosveštenstvo vladika Nikanor (Bogunović) svim pravoslavnim Srbima širom sveta čestita najveći hrišćanski praznik – Vaskrsenje Isusa Hrista. Episkop banatski svojim sunarodnicima u otadžbini i rasejanju takođe želi da im ova godina bude srećna i blagoslovena i da žive u miru, ljubavi i bratskoj slozi. Post, molitva, pričešće i milosrđe hrišćanske su vrline koje spasavaju dušu i oslobađaju je od greha, poručuje vladika Nikanor, dodajući da sve što nam se dešava, događa se po Svetom pismu, kao i da individualizam i egoizam vladaju svetom i napreduju tolikom brzinom da ljudi zaboravljaju na suštinske stvari. Briga o rasejanju Pošto trećina srpske populacije živi u tuđini,