Bilo je to krajem 1991. godine, u ono vreme kada je nemački dvojac, Helmut Kol i Hans Ditrih Genšer, stezao vrat Evropi u nameri da iznudi priznanje nezavisnosti Hrvatske i Slovenije. Bez rukavica, diplomatskih manira, bez štapa i šargarepe, Nemačka ogoljelom ucenom pribija uza zid London i Pariz; ili ćete priznati nezavisnost Hrvatske i Slovenije ili Nemačka otvara proces preispitivanja ujedinjene Evrope kao koncepta i okvira življenja. Priznali su.     U to vreme nemački mediji dodiruju vrhove mogućnosti satanizacije Srba kao naroda i beogradskog režima, predstavljenog u liku Slobodana Miloševića. Ni nacisti početkom Drugog svetskog rata nisu u britanskim i američkim medijima toliko bili satanizovani kao Srbi početkom devedesetih u

Bosna i Hercegovina je trajno, zanavek, podeljena zemlja. Bosna nikada neće postati jedinstvena država, njeno tlo je nabijeno istorijom čije avetne senke uporno i bez prestanka podižu zavese od mržnje među Bosancima. Tom zemljom je vladala jedna imperija koja je iza sebe ostavila večnu vezu sa ostacima sopstvenog bića – ostavila je religiju, islam – i ta veza ovih dana i godina bubri kao vrba u proleće, pokazuje svoja različita lica od kojih nijedno ne doprinosi ujedinjenju bosanskohercegovačkih naroda. Ovo, svestan sam, zvuči krajnje obeshrabrujuće za duh zajedništva (šta god to značilo), ali ovo je istina koja se ne dokučuje bog zna kakvom inteligencijom i pameću. Dovoljno je da čovek

Genocid nad Srbima u Drugom svetskom ratu bio je poznat samo na potesu od Vardara do Triglava, i među malobrojnim istoričarima…Zato je zapanjujuće, gotovo neverovatno, da jedan muzičar, istina svetskog kalibra, planetarno poznat, ali samo muzičar, izgovara ono što niko pre njega nije; Pavelićeve Hrvate stavlja u rang nacista, a Srbe na poziciju Jevreja Iznenada, kad to niko nije mogao da pretpostavi ni u snovima, dva u svetu vrlo ugledna i uticajna čoveka, jedan iz muzičkog, drugi iz filmskog sveta, uradila su nešto što je u Hrvatskoj izazvalo veliku pažnju, reakcije i proteste. Naravno, reč je o Srbima. UDARAC U VRH BRADE Ne pamtim da je neko na međunarodnom planu

Zbog čega se državni izdavač Srbije odlučio da štampa knjige dvojice autora iz Hrvatske i Bosne, čiji stavovi bez sumnje podležu bar kritičkom preispitivanju, zašto takva prilika nije pružena nekom od srpskih pisaca ili istoričara iz spomenutih država i otkuda u svemu tome Latinka Perović? „Službeni glasnik“, izdavačka kuća države Srbije, objavio je ovih dana knjigu memoarske proze „1941-Godina koja se vraća“ hrvatskog publiciste, povremeno političara, svakako vrlo poznatog i intrigantnog Slavka Goldštajna. Sadržaj Goldštajnove knjige za ovaj tekst nema presudnu važnost. On je samo povod da vidimo na koji način je Goldštajn sagledavao odnose Srba i Hrvata u poslednjih dvadesetak godina, šta je na tom planu i sam uradio,

Godinama u Srbiju nije stigao korisniji papir od onog pre neki dan – u ime Angele Merkel u Beograd ga je doneo Andreas Šokenhof – na kojem su odštampani uslovi Srbiji za dobijanje datuma početka pregovora – naglašavam, početka pregovora – za članstvo u Evropskoj uniji. Nakon ovoga samo krajnje pokvareni ili priglupi političari i politički analitičari, a Srbija je takvih puno, mogu još raspravljati o uslovima pod kojima Srbija može da uđe u EU. Nema tu više ni stope prostora za nedoumice. Evropska unija, to je Nemačka. Bez Nemačke nema EU. Sve je sada jasno kao gorski potok, Srbija je dobila cenu za evropsku kartu, Srbiji je rečeno šta

Ovih vrelih letnjih dana, Borka Pavićević, perjanica „druge Srbije“, zatekla se na jednom od izvorišta srpske istorije i kulture u Dalmaciji, u Islamu Grčkom, i očekivano, umesto svedočenja o ranjenim ostacima jednog naroda koji je odatle proteran, ona se potrudila da to mesto dodatno „očisti“ od srpskih tragova  Posle decenija sistematskog, precizno osmišljenog i upornog rada na uništavanju ili bar potapanju svega što se može podvesti pod srpsku kulturu, ili kulturu Srba, tradiciju tog naroda, njegovo nacionalno, intelektualno, kulturno određenje, bolno odvajanje od te prakse tek je počelo. Kažem bolno, jer su kreatori i pronosioci obračuna sa srpskom kulturom, sa svim što ima srpski predznak, i dalje uticajni, jaki, sa

Dobro je što su stavovi o Jasenovcu i ubijanju Srba, iako poznati odranije, koje je izneo anonimni katolički sveštenik, u Hrvatskoj izazvali burne i žustre reakcije, ali nije dobro, i svakako je čudno, što nema reagovanja na iste takve i još gore stavove jednog mnogo poznatijeg građanina Hrvatske   Velika halabuka digla se povodom intervjua „Hrvatskom listu“, glasilu neoustaške čeljadi sa sedištem u Zadru, izvesnog Stjepana Razuma, inače sveštenika Katoličke crkve, istoričara, doktora nauka, upravnika Nadbiskupskog arhiva u Hrvatskom državnom arhivu. Šta je to tako strašno dotični rekao da je morao da reaguje čak i predsednik Hrvatske Ivo Josipović. Kakve je ocene izneo do juče široj javnosti potpuno nepoznati Stjepan

Njeguši su jedno od najsvetijih i za Crnogorce najznačajnijih mesta. Tu je nastala dinastija Petrović, na Njegušima je rođen i veliki Njegoš, “tamo se vazda rađalo, živjelo i umiralo u časti i poštenju”. Bilo nekada, sada je drugačije. Godine, nova vremena i novi običaji, ili interesi, doneli su u Njeguše mržnju prema nečemu što je, reći će vam svaki Srbin iz Crne Gore, najcenjenije bilo u Njegušima; donelo je mržnju prema srpstvu i Srbima. Milo Kadija, čuli ste sigurno, isterao je iz svog restorana Kadmi, na Njegušima, Veselinku Rajković koja je tu svratila sa petoro dece da ručaju. Društvo im je pravila i jedna monahinja Srpske pravoslavne crkve. Čuvši da

Ne znam iz kojih razloga, niti me nešto posebno interesuje, Jovo Bakić uskače u hrvatsku knjigu falsifikata o logoru Jasenovac i broj tamo ubijenih Srba fiksira na 100.000. Valjda čovek ima neku potrebu. Ne znam ni zbog čega „Politika” spoljnjem saradniku pušta da plasira kolosalnu laž unutar vrlo, vrlo osetljive teme, ali znam da se u ovom slučaju ne sme ćutati. Neistinita je Bakićeva tvrdnja, oslonjena na istraživanja „ozbiljnih istraživača” Bogoljuba Kočovića i Vladimira Žerjavića, da je u Jasenovcu ubijeno oko 100.000 Srba, kao što je neistina da je broj od 600.000 do 700.000 Srba ubijenih u Jasenovcu, utvrdila i plasirala srpska strana. To izvorno nije srpska priča i red

Kome i zbog čega je Veljko Džakula bio potreban u Kninu kao predstavnik Srba iz Hrvatske, šta je time izgubio a šta dobio on i njegov narod i kakav značaj za Hrvate ima Oluja, pored činjenice da je zauvek rešila srpsko pitanje?  Bio je četvrtak, tri dana pred „olujnu“ proslavu u Kninu, negde između osam i pola devet, u vreme prve jutarnje kafe, kada mi je zazvonio telefon; na vezi Veljko Džakula. Moli da mu kažem šta mislim o pozivu, dobio ga je dan ranije iz Kabineta predsednika Hrvatske, Iva Josipovića, da se u nedelju pojavi u Kninu, na obeležavanju 17. godišnjice „Oluje“. Iznesem mu ono što mislim, a lako