arrow up
Ж | Ž
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish
ПОМОЗИТЕ НАШ РАД ДОНАЦИЈОМ
Ж | Ž
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish

Ђурђица Драгаш: ЛИЧКО МИЉЕ

23. October 2024.

Лика ме јадом ојади, рану ми рањена отвори. Лика ме миљем помилова.Лика ме златом озлати.Водом напоји.Лика ме сузом засузи.Лика ме жалом ожали. Лика ме зелена озелени.Лика ме цветом расцвета.Снагу ми снажна даде.Лика ме каменом окамени.Лика ме јадом ојадиРану ми рањена отвори. Лика се светом расветли.Лика га светлом осветли.Лика се мраком замрачи.Лика се јамом зајами. Лика се песмом опева.Сузом ка небу вину. Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: Ђурђица Драгаш

Ђурђица Драгаш: БЕЗИМЕНА

10. October 2024.

Бура ће ти личка успаванка бити, море ће ти ране видати Камен ми на грудима лежи. У туђем гробу, ја и душа моја. Растасмо се и састасмо, као ноћ и нови дан, као облак и сунце, као вечити круг живота. Не боле ме ране моје, изломљени прсти којима сам камен гребала, жива закопана. Ти ме болиш, радости моја. Боли ме што те родих да само зло упознаш. Опрости што те на груди не привих, што те се не нагледах. Праштај што ти мајка име не даде, што ће те вечно радошћу звати. Спавај сада, нељубљено моје. У гробу хладном гнездо сам ти свила. Бура ће ти личка успаванка бити, море

Сама смрт, чин умирања – то ми није било јасно, о томе нисам имао никакве предоџбе

9. October 2024.

Навршило се осам година од упокојења Милана Басташића, мог оца, некадашњег једанаестогодишњег дјечака, јасеновачког логораша. ENGLISH VERSION Тим поводом, преносим дио његовог свједочења, објављеног 2010. године у књизи “Билогора и Грубишно Поље 1941-1991.” чији је аутор. Са непуних дванаест година, као дјечак сврстан међу мушкарце, марвеним вагоном из родног Грубишног Поља, превезен је у Јасеновац. Сплетом околности које никако не могу бити случајне, након два мјесеца, оболио од тифуса вратио се кући. Преживио. Једини преживјели дјечак јасеновачки логораш са Билогоре. Идем у смрт, тога сам свјестан, али тај пут у смрт нема завршног „чина”. А, у ствари, он, тај „чин” – то је смрт. Ујутро устајемо, хладно, све је влажно,

Ђурђица Драгаш: Повратак кући

8. October 2024.

Питају ме где сам била до сад… Сагињем главу… Сама сам…. Слушам птице… Питају ме где сам била до сад… Ћутим… Пружам руке ка небу, чини ми се да додирујем ивице облака.. Осећам њихову паперјасту мрежу под прстима. Смеше ми се, нестални, нежни, далеки.. Питају ме где сам била до сад… Сагињем главу… Корачам кроз дивље траве, купине ми се пењу уз ноге… Милујем њихово трње… Неболно је, као да само жели да му будем близу, да осети људску кожу, топлоту, ритам мог срца .. Пита ме где сам била до сад… Плачем.… Чујем чекрк са бунара… Трчим…жељна, срећна, опијена.. Чека ме канта пуна воде… Не размишљам, не питам…пијем, гасим

milan_bastasic_tv.jpg

Басташић: Свједочанство дјечака логораша о заточеништву у логору Јасеновац

30. September 2024.

Стиже октобар. И мада вријеме лети, он се никада не пришуња, никада ме не изненади. Већ крајем септембра почињу навирати мисли, сјећања на очева свједочења о усташком масакру над Србима Билогоре у то вријеме 1942. године. О чудом избјегнутом стријељању у властитом дворишту. О одвођењу у логоре свих до тада преживјелих. Са непуних дванаест година, као дјечак сврстан међу мушкарце, отац је отјеран у Јасеновац. Сплетом околности које никако не могу бити случајне, након два мјесеца, оболио од тифуса вратио се кући. Преживио. Једини преживјели јасеновачки логораш са Билогоре. Почетком октобра 2016. се упокојио. Како тада тако и данас, узимам у руке његову књигу, окрећем обиљежену страну 139, поглавље „Комшија

Ђурђица Драгаш: Знате ли ко је Стојадин Мирковић?

29. September 2024.

Имао је Цоле избор. Могао је, као и остали војници са којима је био у војном складишту Барутана крај Бјеловара, да послуша наређење мајора Милана Тепића и повуче се у заклон. Први пут се оглушио о наредбу. Децембар 1990. године. Крај скромне куће у селу Горње Лесковице на Повлену мешају се музика, песма, понос и сузе. Породица Мирковић, њихови рођаци и комшије прате у војску свог Стојадина. Цолету (како од миља зову овог веселог младића) се испунила жеља. Биће тенкиста и после овог славља креће пут Бањалуке, до Центра за обуку возача војних возила. Док весело и прилично пијано друштво слави Цолетов тест зрелости, мајка Аница крије сузе. Бринула би

Пашка плава гробница (ВИДЕО)

25. September 2024.

Да се стравични злочини из прошлости, од стране Независне Државе Хрватске никада не забораве, потрудили су се још једном чланови Удружења „Јадовно 1941.“ који су поставили Часни крст на рту Слана острво Паг, а након тога, како и доликује  парастосом обиљежили годишњицу овог свирепог чина. Ово је био осми по реду Часни крст, који су поставили чланови Удружења „ Јадовно 1941.“ , а кретали су се  идентичним путем, као  Срби и Јевреји те кобне ноћи између 14. и 15. августа 1941, да би дошли до крајњег одредишта, на свето мјесто гдје је постављен крст. Историја ће опомињати и причати истину, а она свједочи да је ту  убијена најмање 791 особа,

Погледајте: “Крст над јамом” документарни филм

23. September 2024.

Филм у коме не може да се ужива, али чија прича може да се преноси са колена на колено, „Крст над јамом“ говори нам управо о насушности незаборава. Дугометражни документарни филм “Крст над јамом” снимљен је у продукцији удружења грађана “Јадовно 1941.” из Бањалуке. Без иједне насилне сцене или фотографије, овај документарац о страдању српског народа са подручја Независне Државе Хрватске током Другог светског рата, пун је емоција. „Овај филм је другачији од оних сличне тематике. 95% материјала снимљено је на терену, на месту страдања. Трагали смо за местом злочина и од 32 регистроване јаме, пронашли смо њих 11, као и две масовне гробнице. Једна, највећа од њих је на

Ђурђица Драгаш: Не питајте колико нас има

12. September 2024.

Наша је крв на класју што зри у касно лето, на кућним праговима где нас нађоше звери.Наш пепео самује на згариштима. Питате колико нас има…Има нас више него вас!!! Са нама спавају нерођена деца и пресахле мајчине груди. Иза нас осташе пуста села, изгубљена стада и неузоране њиве.Из наших костију расте трава по којој газите.Из наших очију побеже небо под којим ходате. Наша је крв на класју што зри у касно лето, на кућним праговима где нас нађоше звери.Наш пепео самује на згариштима. У сваком смо дрвету, листу, цвету, ветру што вам милује лице.У свакој смо капи мирисне кише, у пахуљи што се леди на прозору. Наша душа је у

Душан Басташић: Трауме усташких злочина се као ране преносе са генерације на генерацију потомака жртава

4. September 2024.

Kод потомака жртава усташких злочина присутна је трансгенерацијска траума која се преноси и осећа и у најновијој генерацији, изјавио је Душан Басташић, председник удружења ,,Јадовно 1941.” С обзиром да у институционалном делу хрватског друштва не постоји никакво покајање због ових дешавања, према Басташићевим речима, злочини се не могу ни заборавити ни опростити. Извор: КТВ Зрењанин Везане вести:

12 ПИТАЊА О КОСОВУ И МЕТОХИЈИ – из угла једног никог

1. September 2024.

Јуче је, у низу других установа у које је упала, шиптарска полиција запосела и Институт за српску културу у Лепосавићу, који је 1978. као мултидисциплинарна научна установа основан у Приштини, а онда након 1999. измештен у ову српску средину на Северу. Пише: Др Немања Девић Шта, заправо, значи да су непријатељи ”упали” у неку српску установу на Северу? Наши медији користе најчешће тај термин, који са собом носи претпоставку да су се након ”упада” потом и повукли?! ”Упад”, напротив, има сасвим другу конотацију, о којој нико не говори: Шиптари долазе са дугим цевима, плене компјутер и документацију, а затим запечате канцеларију и трајно ликвидирају рад установе. У различитим фазама, то

ГОСПОЈИНА У СВРАЧКОВОМ СЕЛУ

29. August 2024.

Данас је велики православни празник – Велика Госпојина или тачније, Успење пресвете Богородице. Славе данас бројне породице, села и градови… Пише: Ђурђица Драгаш – Београд, 28.8.2024. И да овај датум не памтим као дан у којем сам 1991. постала избеглица, сећала бих га се само по лепом, по сеоској (заветној) слави у Сврачкову селу. Живела је тамо баба Боса, бабина једина сестра и није било шансе да “омашимо” и пропустимо прилику да посетимо њу и породицу и прославимо, уз незаобилазну личку јагњетину. Славила се Госпојина у Сврачкову селу, баш онако као и славе у скоро свим личким селима… без литургије, свештеника, без одласка у цркву, са помало нејасном мишљу о

Ђурђица Драгаш: НЕИЗБРОЈАНИ

28. August 2024.

Много нас је… много више него вас!! Питате колико нас има,тражите нам имена…. Ми смо неизбројани, безимени.Са нама спавају нерођена деца и пресахле мајчине груди.Иза нас осташе пуста села,изгубљена стада и неузоране њиве.Из наших костију расте трава по којој газите.Из наших очију побеже небо под којим ходате. Наша је крв на класју што зри у касно лето, на кућним праговима где нас нађоше звери.Наш пепео самује на згариштима. У сваком смо дрвету, листу, цвету,у пролећу што нас пробудити неће.У свакој пахуљи што се леди на прозору. Наша душа је у камену што га бацате на нас,у свакој грубој речи,у забораву којим нас убијате поново. Ал’ ми вас пратимо, невидљиви, лагани,

Ђурђица Драгаш: КРВ НА КАМЕНУ

24. August 2024.

Посвеђено свим невиним жртвама усташког логора Слана на острву Пагу. Везаше ми камен око врата.Одвуче ме на дно,плаво и самотно.Нестаде ми даха у грудима,заболи ме со на ранама.Ал’ трајаше кратко.Ослободи ме смрт,бела и свечана. Гледам горе ка пучуни.Гледам крвнике.Крваве им очи, крваве им руке, крваво им море.Ал’ не могу ми више ништа,овде на дну где рибе спавају,овде на дну где сањам злаћану њиву, кућицу белуи руке дечје око врата. Не могу ми ништајер мога тела нема више.Не боле ме крвави табани,ишчупани нокти,раздеране груди. Не боли ме ни душа,и њу је смрт родила поново.Да лута,да гледа,Да памти. И појешће море моје тело,кости ће моје постати песак,ал’ душа ће лутати по камену

Никола Милованчев: Доказана сарадња Хебранга са Гестапоом и усташама

24. August 2024.

Хебрангова сарадња са немачким окупатором и са усташама била је оповргавана од стране појединих историчара и публициста, што сада више неће бити могуће. У једној хрватској историјској публикацији („Зборник Јанковић“, бр. 4) објављен је, у хрватском преводу, чланак Николе Милованчева „Милан Жугељ и Андрија Хебранг у документима београдског Гестапоа и УДБЕ“. Милованчев у свом раду наводи 19 архивских докумената нацистичке тајне полиције (Гестапо) и југословенске комунистичке УДБЕ. Тa aрхивска грaђa у потпуности разоткрива чињеницу да је Андрија Хебранг, ратни (1942-1944) секретар Комунистичке партије Хрватске, 1942. започео сарадњу са Гестапоом, уз очито знање усташке тајне службе. Документи се односе на случај хапшења у Загребу Андрије Хебранга 1942, након којег је у Бечу ухапшен његов

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

ЗВИЈЕЗДА И KРСТ У ИВАНОВИЋ ЈАРKУ

Кад се вукови острве на стадо страдају овце с краја. Никад оне уз пастира или средине. Пише Жељко Кресојевић Hије мe било у Ивановић јарку скоро па четрдесет година. Љето

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

ПРЕТРАГА

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.

ПРЕТРАГА