O, како нам само фале једноставни дани, једноставни људи и једноставни разговори. Данас сам преподне провео у селу Церовцу, са четири генерације Радојевића-Манчића. Без посебног повода. Пише: Немања Девић Радојевићи су некад били једна од најугледнијих фамилија у селу, и то се и данас осећа у њиховом држању, причи, опхођењу, у њиховој озбиљности и смисленој шали, у гостопримству и начину на који брину о домаћинству. У пријатном амбијенту, испод столетне липе и окружени ниским стаблима јабука, водили смо више него угодан разговор о нашим и прошлим данима. Ред и склад, тако ретко међусобно поштовање и љубав – то је прво што пада у очи госту ове породице. И храст и

Неки постају Срби рођењем. Неки, са већом одговорношћу, постају и Срби по осећању. Најмање је оних који су изнад свега Срби по делу. Доктор Арчибалд Рајс је уочи Великог рата био признат стручњак за судску медицину, криминолог од каријере. Живео је у земљи која је била неутрална. Када је у августу 1914. одлучио решио да крене пут нападнуте Србије о којој је мало знао, ризиковао је и живот, научну каријеру, спокој и сва материјална блага. Али, оно што је у Србији видео, срце му је испунило другим благодетима. Толико да је у смирај живота зажелео да баш и то срце остави да почива међу Србима. На Кајмакчалану, високо, где звижде

Неприметни, ограђени, уз паркинг аутобуске станице у Барајеву, стоје споменици заборављених јунака из велике Отаџбинске војне из 1914. Пише: Немања Девић Некада угледни Миленко Ђокић, који поживе стотину година (и би сведок читавог великог скока, од Српске револуције до независности и уједињења) сахрањен поред сина јединца Милорада, који је кости оставио на Мачковом камену. Светли гробови, око којих свакодневно пролазе сви они које пут наведе на ову страну, а ретко ко од њих застане, да угледа јасан путоказ. Око њих неугледни травњачић, опушци и згужвани папирићи. Њих нико неће поменути на изборима. Њима ће једном годишње, а можда ни тада, борачке организације на чудно гробиште положити цвеће. Али они су