Имамо потенцијал, памет, чак смо и вредни, додуше кад немамо другог избора, али нам фали оно главно… Вара се свако ко мисли да Меркелова, или њени партнери у Лондону и Паризу, имају ружичасте, оствариве планове за будућност Европе. Немају. Никада Европа није била оскуднија у великим идејама, у идејама уопште, као што је сада и годинама уназад. Излазак Енглеске из ЕУ, најава других земаља да ће урадити исто, продор радикалне деснице, последица је безидејности оних који у рукама држе кључеве будућности Европе. Сила деструкције разара Стари континент, Балкан посебно, ево већ дуги низ година. Теоретичари и социолози политике ћуте, или млате празну сламу. Нигде једне интересантне, нове идеје, од политичара,

Ради ли се овде о новцу, уносној продаји образа, или нечем много озбиљнијем Моје ослобађање је победа Албанаца, казао је Рамуш Харадинај када су га пре два дана пустили из француског притвора. Не, Рамуш, ви Албанци сте у овој дугој причи средство, твоје ослобађање је само још један пораз Европе. Оне која, плашимо се, ту пред нашим очима заувек нестаје. Европе створене на француским револуционарним идејама слободе, једнакости, братства; Европе која се дивила величанственој улози мале, храбре Србије у Великом рату; Европе чији су највећи умови певали у славу те Србије; Европе која је у одсудним тренуцима знала да изабере пут части и сопственог спаса. И увек је на том

Немојмо да се лажемо и затварамо очи, ово без рата не може да прође Е, па ево нас испред сцене са које је коначно до плафона подигнута завеса. И последње светло је упаљено, нема више ни сенки, све је савршено јасно. Драма са више чинова, написана у Призрену 1878. године, уочи Берлинског конгреса, улази у крешендо последњег чина; остало је само да на крају неко изађе (највероватније Еди Рама) и службено прогласи велику Албанију. Практично, она постоји. Немојмо да се лажемо и затварамо очи. То је тако, ко славио ко жалио. Да ли ће се звати сједињене албанске државе, да се и на тај начин додворе Вашингтону, или како већ,