Почетком 2010. године на Кордуну, делу некадашње Републике српске Краjине, забележене су поjаве као пресликане са простора Косова и Метохиjе; лопови упадаjу у куће и стаjе, оборе и гараже, узимаjу шта им jе воља: тракторе, краве, свиње, пољопривредне машине, сено… На Косову то раде Шиптари, на Кордуну Хрвати. И на jедном и на другом простору жртве су Срби. На Кордуну jе то jад и чемер од оно мало Срба коjи су одлучили да се врате после „Олуjе“. Живе од сточарства и пољопривреде. Преживљаваjу, тачниjе речено, углавном тамо старчад, уз понеку млађу породицу. Зна се ко су лопови али држава Хрватска ништа не предузима да заштити своjе грађане. Кордун jе релативно

Ни данас, мада су прошле децениjе, нема одговора на питање зашто се ратни злочинац, приjатељ Анте Павелића, човек коjи jе спасао и њега и хиљаде усташких кољача, вратио 1967. године у Југославиjу, наставио да живи у слободи, и као частан човек умро у граду своjе младости Трст jе деловао мирно и готово поспано тог поподнева, десетог септембра 1967. године. Нико у граду, па ни они коjима jе то био посао, ниjе наслућивао да ће се тог дана догодити нешто што ће заталасати европску и америчку jавност, политичке и обавештаjне структуре посебно. На узвишење изнад града, место где jе давно подигнута Тврђава Сан Ђусто, а поред ње саграђен истоимени хотел, лагано

Господин Ратко Дмитровић спада у оне српске новинаре коjи не изнаjмљуjу своjе перо, нити су независни од памети и морала, а зависници новца коjи Империjа убацуjе у Србиjу да би jе срушила. Још као уредник часописа „Аргумент“, оставио jе лепог трага у нашем журнализму, а да и не говоримо о њему као човеку коjи jе, у последњих неколико година води франкфуртске „Вести“, па га jе власник сменио због „претераног“ бављења хрватским односом према Србима (ко сме да каже нешто Хрватима кад они иду у ЕУ?) И заиста: Дмитровић jе неформални доктор jедне од кључних области коjом треба да се бави наука слободне Србиjе, а то jе кроатологиjа. Његова професорска катедра