arrow up
Ж | Ž
Ж | Ž

Девић: Лице Србије, тако различито од Србије сто година касније

Народни музеј Ваљева чува једну од најбољих слика Србије и Срба 1914-1918. На њој: брат држи у наручју свог рођеног брата, мртвог брата, погинулог септембра 1916. на Кајмакчалану. Не знамо им имена, а као да их знамо, јер у њима препознајемо и наше чукундедове на које чувамо успомене. Онај што је мртав, као да је још увек у јуришу, само заспао или дословно остао на вечитој стражи. А овај што је жив… на његовом лицу нема туге и нема плача. На њему видите један грч, који описује ратника с којим се није било добро срести у окршају. Како су се срели – тако су и прошли, и Бугари и Швабе

Инцидент у Врбнику 2019. – последица захтева за прикључења острва Крк Србији 1943.

Крајем фебруара 2019. дошло је до инцидента у градићу Врбник (родно место кардинала Бозанића) на острву Крк: група хрватских полицајаца сукобила се са мештанима, претећи да ће „Србима запалити град“. Можда је само понеком у Србији јасно о чему се ради, јер на Крку данас практички нема декларисаних Срба. Мало је нас који знамо позадину, предисторијат. Ја сам се први пут суочио са тим једног летњег дана 1974. у цриквеничкој луци, када је у једној полемици капетан туристичког бродића Винко Црнчић љутито узвикнуо „А ча је требало оних 40 младића побит?“. Касније га насамо замолих да ми каже о чему је реч. Објаснио ми је да су партизани у време

Потомци о прецима: Радојка Ристивојевић из Смедерева

Српска мајка. И бака-нана. Радојка Ристивојевић из села Кусадак, срез Јасенички, округ Смедеревски. У сутону живота. Са букетом цвећа у рукама. И осмехом на лицу. Радојка Ристивојевић је у животу, погледом савременог човека, изгубила све у Великом  рату, тачно сто година раније. Пре рата имала је пет синова. Прво јој је, на Мачковом камену, терајући Швабе, пао син Милош, 23 године стар. Па Марко, са 19 година, у повлачењу преко Албаније, да му се ни гроб не зна. Па муж Живота, отац двојице хероја, на Крфу 1916. Отишао био на некакав извор и наточио воде у чутуру, замотао дуван који је после дуго времена добио кроз следовање, сео на један

svetozar-livada1.jpg

СВЕТОЗАР ЛИВАДА: Дабогда те представљао проф. др Милорад Пуповац

Прихваћамо нагонске властодршце без провjере тко су и какви су људи, какво им jе знање, образовање и морал. Дакле, не стоjи да нас убише преjаке риjечи него константа прокључалог менталитета скороjевића, коjег само повиjест може измиjенити …Oн jе био одлучуjући глас за промjену назива Сабора у назив „Хрватски државни сабор“ из доба НДХ… Иако сам поjео, како се каже, с овим господином „оку соли“ ствараjући српске институциjе, не знам како да се према њему поставим. Да л’ да га сажаљевам, презирем или осуђуjем. Човjек ниjе оно што о себи примишља, него оно што о њему (не)дjела показуjу. Зато ми се чини да jе наjбоље да фактима о њему проговорим. Као

Никола Милованчев: Упућивање 132 земунска Јевреја у логор Јасеновац – Стара Градишка јуна 1942.

Два сачувана документа везана за геноцид над Јеврејима у Срему (којем је тада припадао и Земун) налазе се у Државном архиву Хрватске у Загребу, у фонду 252 – Равнатељство усташког редарства НДХ – Жидовски одсјек. О постојању једног од та два документа – о извештају Жупске редарствене области НДХ о Вуковару од 19. маја 1942. о упућивању у логор Земун задњих 13 Јевреја из котара »Хрватски« (Сремски) Kарловци обавестио сам јавност чланком »Фалсификати о логору Јасеновац и истина о геноциду над Јеврејима Срема 1942.године«, објављеним у »Политици« 11. фебруара 2019. Пише: Никола Милованчев Тај документ чува се у истом фонду (252 Равнатељство усташког редарства НДХ – Жидовски одсјек), под бројем

Проф. др Светозар Ливада

Светозар Ливада: Читао сам дневник Алојзија Степинца

Алоjзиjе Степинац jе био jедан од наjужасниjих свештеника у бискупиjама папе Пиjа XII. Ја сам jедан од ретких коjи jе прочитао Степинчев дневник коjи, узгред, никада ниjе штампан, нити ће икада бити обjављен – каже за „Вести“ пензионисани универзитетски професор из Хрватске др Светозар Ливада . Зашто jе Степинчев дневник и данас у рукопису? Зато што jе Степинац њиме сам себе осудио. И зато никада таj дневник неће бити обjављен jер би тиме био срушен мит о Степинцу као прелату коjи jе страдао због своjих хришћанских уверења и жртвовања за веру. Наведите неке занимљиве детаље из тог рукописа? Чувена jе његова изjава о Србима: „Када би Србина и Хрвата скухали

Свети Мученици наши, праштајте нам!

77. година од страшног покоља над православним Србима у селима Мотике, Шарговац, Дракулић, и руднику Раковац! Без и једног испаљеног метка усташе су тог 7. фебруара 1942. године починили Покољ! Убили су најмање 2300 људи, а међу покланима и 551 дијете. Тај стравичан чин људски мозак не може да замисли у својој глави. Нема тог филма страве и ужаса, хорора, који би могао дочарати то злодјело. Пише: Сандра Благић Али, постоји у стварном животу покварени нељудски ум којем је било задовољство клати! Хранио се тим мучењем , клањем. Убијао је сјекирама, ножевима, тољагама уз одобрење католичке цркве која се није противила Покољу, и од које су добили опроштење гријеха. У

Немања Девић

Еј, људи, све је измишљено!

Комунистичких манипулација и фалсификата има толико да се буквално свему што су у времену социјализма писали мора прилазити са скепсом и неверицом… Не знамо, тако, шта је за нас истраживаче боље: да су чињенице скрили од нас, или да читамо оно како су их они тумачили. И то смо знали преиспитујући главне историјске токове – али то је случај и са буквално сваким детаљем микроисторије наших градова, села, улица, са именима ”народних хероја” која су и данас утиснута на наше школе и образовне институције у којима смо стекли прва знања, са фабрикама у којима су наши родитељи започели каријере и чијег се пословања са сетом сећају… Радећи на списковима жртава

Сандра Благић: Благо оном народу кога знају по жртвама, а не по злочинима!

Прије 77 година, тачније 7. фебруара 1942. године док су мјештани села Шарговац, Мотике и Дракулић спавали, усташе су кренуле у одмазду. Прво су ушле у рудник Раковац и тамо побиле на најмонструознији начин 65 рудара, који су се затекли на послу. Убијали су све редом! Нису марили за жене дијецу, старце, немоћну чељад. Вођа крволочних звијери, жељне крви, био је фратар Мирослав Филиповић, познатији као фра Сатана. Трагови воде и до основне школе “Ђура Јакшић” у Шарговцу. Уз говор фра Сатане: ” Усташе ово је у име Бога, покрштавам ове изроде, а ви слиједите мој пут. Ја први примам сав гријех на моју душу, а вас ћу исповједим и

Девић за ИН4С: Српство је карика која спаја прошлост и будућност Црне Горе

Ми кроз читав 20. вијек нијесмо пописали своје жртве, ни за Први свјетски рат, ни за Други свјетски рат, чак ни за ратове 1990-их година – и не знамо колико нас је нестало Немања Девић Историчар Немања Девић казао је да су узалудни напори актуелне црногорске власти која на све начине покушава да прекине карику српског ланца који у Црној Гори спаја прошло и будуће. -Проћи ће и ова времена. И садашњи властодршци зваће се једном бившима, и они ће бити нечији дједови, као што су сада унуци. Вјерујем да ће својим унуцима они оставити много тога у наследство, али је питање шта ће им оставити у наслеђе. Историја српског народа

Затирање Срба у Хрватској (22): Паклени план Загреба

У обимном, научном раду “Биолошки слом и нестајање Срба у Хрватској – 1880-2011.”, који анализира 130 последњих година пописа становништва у Хрватској, најпризнатији живи српски научник у Хрватској, професор Светозар Ливада је конкретним примерима оправдао веома суморан наслов књиге. Својеврстан је закључак да су на демографски слом Срба у Хрватској утицали Први и Други светски рат, а да је “завршни ударац” уследио после 1991. године. Прогони, клања, колонизација – Дугорочни тренд опадања броја и удела Срба у Хрватској евидентан је још од краја Првог светског рата. Од 1941. приметна је континуирана политика према Србима у Хрватској: Павелићеви прогони и, каснија клања, наставили су се колонизацијом и завршили се Туђмановим прогонима.

Проф. др Светозар Ливада

Затирање Срба у Хрватској (18): Вуковар – подељен град

Вуковар је од вајкада словио као мултиетнички град са становништвом прошараним различитим етничким групама где су Хрвати и Срби углавном чинили већину. Према резултатима пописа из 1880. у Вуковару је живело 8.741 становник, од којих 6.422 Хрвата и 1.634 Срба. Сто година касније, овај град је бројао 33.649 људи, међу којима 12.760 Хрвата и 8.177 Срба. Тај попис из 1981, последњи је “регуларан”, јер онај одржан 1991. многи доводе у питање због нараслог национализма. Према резултатима пописа из те године од укупно 44.639 становника, у Вуковару је живело 21.065 Хрвата и 14.425 Срба. Нарушени добри односи У истраживању Светозара Ливаде у књизи “Биолошки слом и нестајање Срба у Хрватској –

Сандра Благић: Дан када се Велебит тресао

Велебит, велелепна планина, која раздваја Лику од Јадранског мора. Пуна животињског и биљног свијета, препуна јама, превише крви, превише смрти. Смрти која се десила 1941. године у којој је за само 132 дана убијено 40.000 Срба и Јевреја. Зар постоји животиња која може убити мало дијете или немоћног човјека, немоћну жену, мајку, баку? Да се иживљава, наслађује мукама, вади очи и из утробе нерођено дијете, силује, набија на нож, пије крв тог напаћеног цовјека? Постоји! Постоји звијер, звијер која се не каје за своја недјела. Одлазећи на Јадовно, да се поклонимо невиним жртвама и да им запалимо свијеће, на граничном прелазу нас дочекује тортура. Претресају нас, провоцирају, снимају, ваде нам

Немања Девић

Без братских односа се ни сабља не искова ни песма не сачини

Оваква држава и друштво никако нису повољна средина за развој талентованог и поштеног младог човека. Ситуација се додатно погоршава ако сте приде и национално опредељени. На конференцијама и коктелима постајете персона нон грата, теже се добијају стипендије, а још теже улази у институције. Колеге почињу да вас гледају као уврнутог типа, а од перспективног “лидера” у којег је цела чаршија гледала и у њега се уздала постајете губитник неизвесне будућности који једва саставља крај с крајем. Једноставно – осуђени сте или да правите прелом у свом мозгу и будете све оно што нисте, или да се и даље одупирете систему одбачени од свих, усамљени и под честом рафалном паљбом сопствених

Проф. др Светозар Ливада

Затирање Срба у Хрватској (9): Етничко чишћење Далматинске загоре

Некада позната као Бановина или Банска Хрватска, Банија је увек имала уравнотежен национални састав становништва, у коме су две националне групе, хрватска и српска, све до 1991. биле готово подједнако заступљене. Иако се под називом Далматинска загора, овај регион Хрватске помиње тек после Другог светског рата, фактички је део Загоре који обухвата готово целокупно залеђе далматинске обале, а то је око 150 километара дуг појас уз море омеђен планинским масивима Козјака, Мосора, Омишке Динаре, Биокова и Рилића. Територијално, то су подручја општина Книн, Дрниш, Бенковац, Обровац, Сињ, Врлике, Имотског и Вргорца. Истражујући пописе становништва у периоду од 111 година, професор Светозар Ливада истиче да се у том периоду, односно до

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

ЗВИЈЕЗДА И KРСТ У ИВАНОВИЋ ЈАРKУ

Кад се вукови острве на стадо страдају овце с краја. Никад оне уз пастира или средине. Пише Жељко Кресојевић Hије мe било у Ивановић јарку скоро па четрдесет година. Љето

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.