arrow up
Ж | Ž
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish
ПОМОЗИТЕ НАШ РАД ДОНАЦИЈОМ
Ж | Ž
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish

Ђурђица Драгаш: Црква Светих апостола Петра и Павла крије Теслину тајну

7. November 2022.

Чији је Никола Тесла? Да ли је Србин, Хрват или можда Американац?! Одговор на то питање које, с времена на време “запали” интернет и усталаса српску и хрватску јавност, сасвим је очигледан и једноставан тамо где је све почело – у Теслином Смиљану. И не, нећете тај одговор пронаћи у модерном Меморијалном центру, међу необичним експонатима и збуњујућим подацима према којима су Тесле влашког порекла. Истину, једну и једину, спознаћете у цркви Светих Апостола Петра и Павла која однедавно поново краси ово личко село. Храм Српске православне цркве, у којем је службовао Николин отац Милутин, и у којем је 1856. године крштен човек који ће “обасјати свет”, обновљен је 2006.

Годишњица страдања Срба у акцији “Медачки џеп”

10. September 2022.

Јуче се навршило 29 година од напада хрватске војске на села у околини Госпића. У акцији названој Медачки џеп убијено је 88 Срба, од којих су 36-оро били цивили. Пише: Ђурђица Драгаш Рођаци и пријатељи убијених окупили су се на парастосу у београдској Цркви Светог Марка Иза назива Медачки џеп крију се три српска села у околини Госпића-Дивосело, Читлук и Почитељ. Крије се неколико стотина људи који су тог септембра 1993.године протерани из својих кућа, али најтеже је што се крију и трагичне судбине оних који нису успели да се спасу. Нешто народа је успело да побегне у Велебит, али они који су остали у својим селима су углавном побијени.

Ђурђица Драгаш: Народ који се плаши да сам себи призна да је над њим почињен геноцид, не може очекивати да то учини неко други

18. August 2022.

Народ и држава који нису успели да преброје ни жртве свог последњег страдања – НАТО агресије – не могу ништа боље ни да очекују! И објави Џерузалем пост срамни текст у којем извесни Давид Голдман тврди да у Јасеновцу није страдало више од 4 и по хиљаде људи! И оптужи нас беспризорник да смо лагали, да лажемо и даље и да морамо сместа да престанемо са “срамотном злоупотребом Холокауста”. И рекоше многи да Голдман и не заслужује коментар, али ја ипак морам да напишем пар реченица. Навикли смо ми, Срби, на овакве приче, текстове, сатанизовање по светским медијима. Навикли смо да у америчким филмовима Србин мора да буде терориста, ратни

Оптужница против хрватских пилота, у име Александре из колоне питам: Шта се чекало до сад

31. May 2022.

Oдавно ме нешто није изненадило као вест да је српско Тужилаштво за ратне злочине подигло оптужницу против четворице хрватских пилота због напада на колону избеглица на Петровачкој цести. Прва реакција била је онако, из срца – хвала богу, а онда је уследило и питање – шта се чекало до сад! Пише: Ђурђица Драгаш Прошло је 27 година од тог крвавог и сулудог злочина у којем је буквално искасапљено и спаљено тринаесторо људи међу којима је било и шесторо деце. Многи од преживелих нису дочекали ни овај наговештај правде. Умрли су тугујући, питајући се какав је то свет у којем није злочин бомбардовати колону избеглица. Отишли су разочарани, несрећни, заборављени. Сећам се

Ђурђица Драгаш: Јасеновац – најтужнија српска реч

22. April 2022.

Ко је могао да помисли да ћемо се на једној београдској пијаци, деценијама касније, наћи баш ми – потомци “изабраних”, чудом преживелих?! Назовите то случајношћу, али ја ипак верујем да нас је спојила судбина. Пре више од двадесет година, док сам још била студент, радила сам неколико месеци као продавачица на тезги на једној београдској пијаци. Иако сам на почетку бринула како ћу се снаћи и како ће ме прихватити остали, искусни продавци, недоумице су брзо решене. Схватила сам да моје “комшије” углавном нису превејани препродавци сумњивих биографија, већ “сапатници”, земљаци, избеглице, људи којима је пијаца силом прилика постала извор прихода. Да није било рата, зла и неимаштине, не верујем

Ђурђица Драгаш: Ми знамо шта су Пребиловци

2. April 2022.

Ушла сам у мрак биоскопске сале носећи са собом остатке дана, београдске гужве, оне уобичајене, свакодневне нервозе с којом живимо. Изашла сам уплакана, потресена, али препорођена. Дрхтавих очију, али пуног срца. После филма “Пребиловци – тамо и камен има ожиљак” у глави ми је била само једна мисао – живот је чудо, страшно, сурово и блиставо чудо! Како другачије објаснити оно што се у том херцеговачком селу десило 1941, 1942, 1990, 1991, 1992? Како другачије појмити то што и данас, упркос свему, у Пребиловцима живи 40-ак људи, што се чује дечји смех и црвкут птица?! Јер, као што рече један од учесника филма, ни птице неће да певају ако немају

Ђурђица Драгаш: Прича о Милутину – прича о народу који само брани своју кућу

27. March 2022.

Прође година дана како је у 86-ој години у Лебану умро Милутин Цветковић. Вест која би се, да су околности биле другачије, тицала само његових рођака и пријатеља, растужила је читаву Србију. Зашто? Зато што се овај времешни човек свега 15-ак дана пре своје смрти храбро супротставио пљачкашу који му је упао у кућу. Упркос фактору изненађења, безочности и бруталности плачкаша и великој разлици у годинама (уљез је био 35-огодишњи комшија), дека Милутин је још једном доказао ону пословицу-једном полицајац, увек полицајац. Инстинкт који га је сачувао током дугогодишње каријере, спасио је њега и непокретну супругу и у овој , готово безизлазној ситуацији. Милутин је, глумећи немоћ, неприметно извукао пиштољ

Ђурђица Драгаш: Исекли су јутрос једну букву

26. March 2022.

Ранише је јутрос, убише потмулим ударцима. Паде уз тресак…. Лежи на влажној земљи, међ’ коровом, на ситном дрвећу што попусти под њеном тежином. Лежи, лепа и бела, бескрвна и величанствена. Лежи, смртно рањена, неболна и бистра као небо што  јој остаде у оку. Трепери роса на њеној нежној кожи, мирише њено лишће… последњи пут.  Плаче шума без сузе, жале је птице што свијаше гнездо међ’ њеним гранама. Оплакују је облаци…  Говорили су јој – не расти толико, не листај тако зелено. Није их слушала. Пружала је своје беле руке ка небу, смејала се сунцу, несвесна, недодирљива, поносна. Милујући се с ветром, није чула кораке. Радујући се киши, није видела варнице  секире.

Ђурђица Драгаш: Џаба сте певали Скорпионси, нема нам спаса!

7. March 2022.

Mота ми се ових дана по глави рефрен познате песме. Размишљам, шта ли данас раде та “деца сутрашњице” која су се рађала кад и ова песма?! Колико њих уопште и зна за њу? Колико тридесетогодишњака  препознаје поруку коју су, почетком деведесетих година прошлог века, свету желели да пренесу Скорпионси?! “Take me to the magic of the moment On a glory night Where the children of tomorrow dream away In the wind of change…” Баш ти тридесетогодишњаци ратују и гину ових дана у Украјини. Није им ни на крај памети песма која је предвиђала да ће “ветар промена” донети мир, љубав и напредак. Сећају је се, вероватно, само њихови престрављени родитељи.

Ђурђица Драгаш: Заклела сам се да нећу преплакати “Дару”

20. February 2022.

Пре тачно годину дана, на РТС-у је приказан филм “Дара из Јасеновца”. Неко је плакао, неко био бесан, неко је тврдио да је филм превише “умивен”и да није приказана сва страхота Јасеновца. Било је и оних који су се бавили споредним стварима, нападали ауторе, тврдили да иза свега стоји политика. Једино чега није било је… равнодушност! Дара нас је продрмала, потресла, натерала да станемо на тренутак и запитамо се… ко смо, где идемо, има ли нам спаса! Ја се данас питам шта смо урадили за ових годину дана. Шта смо научили и да ли смо икако допринели незабораву?! Да ли смо учинили ишта да сећање на наше жртве не бледи?!

Ђурђица Драгаш: Ратни добоши великих најављују страдање малих, али обични смртници треба да поставе једно питање

10. February 2022.

Не знам чега се данашња деца највише плаше. Родитељи би можда, мало у шали, мало у збиљи, рекли да је одузимање телефона “баук” од којег зазиру, али ко ће знати шта је заиста у њиховим главицама. Вероватно ни моји родитељи нису могли да претпоставе да сам се ја, после оног најранијег, “бабарога” периода, уствари највише плашила рата. Врло добро се сећам с којим сам страхом гледала Дневник и затварала уши да не чујем вести с далеког ратишта на којем су снагу одмеравале две државе сличних имена. Није моја дечја логика могла да “докучи” шта је то натерало Ирак и Иран да ратују кад се већ готово исто зову. Сећам се

Ђурђица Драгаш: Kако нам је корона “вратила” славу

26. January 2022.

Родила сам се и одрасла у крају у којем се није ишло у цркву, нису се славили верски празници, а деца нису крштавана. Додуше, то је важило готово искључиво за нас, Србе. Било је једноставно такво време и такве околности. Ипак, два датума су се у мојој породици увек обележавала. Покров – сеоска слава у селу у којем је рођена моја мама и Свети Јован – крсна слава њених родитеља. Признајем да нисам баш много знала о томе шта тачно славимо, али та два дана имала су посебно место у нашим животима. Покров сам “везивала” за неку врсту вашара. Много скромнијег него овде, у Србији, али ипак довољно занимљивог сваком

Ђурђица Драгаш: Немамо резервни завичај

6. January 2022.

Док се пламен бадњака полако гаси, а људи разилазе, дође ми да викнем – не дајте да останем и без “резервног завичаја”! Од свих верских празника, Бадњи дан ми је најдражи. Волим ту неку посебну топлину коју доноси и трудим се да га проведем са породицом, у једном лепом војвођанском селу. Тако је и ове године. Радујем се већ данима паљењу бадњака које се, по традицији, организује у центру села, испред школе и просторија у којима се, у недостатку праве цркве, обављају верски обреди. Стижем… ватра већ гори… Лепо је, скромно, без много сјаја и непотребних детаља, али топло и пријатно, баш онако како сам и очекивала. Пламен ми обасјава

Ђурђица Драгаш: Како су расељени Личани оживели своје локално гробље

28. December 2021.

Пре неколико месеци одлучила сам да направим Фејсбук групу која би окупила моје земљаке, Личане, Дивосељане расуте по свету. Првобитно ми је жеља била да их подстакнем да се укључе у акцију чишћења гробља у родним селу мојих Драгаша, Дивоселу. Да, то је оно гробље о којем сам писала летос, а које су полако, али сигурно гутали шума и заборав. И успели смо у ономе што је изгледало као немогућа мисија. Очистили смо га! Гробови наших предака угледали су светлост дана и сада можемо, као сав нормалан свет, да их посетимо и запалимо свећу за њихове душе. Иако често и сама критикујем друштво у којем реалност обликују интернет и друштвене

Басташић: Усташко гробље на Мирогоју само једна од етапа у вјековном стратешком плану (ВИДЕО)

16. December 2021.

Усташе се не враћају кући- одавно су код куће!!! Пише: Ђурђица Драгаш Ништа ново и ништа неочекивано, тако председник удружења „Јадовно 1941.“ Душан Басташић оцењује иницијативу, коју је одобрио и Хрватски сабор, да се на загребачком гробљу Мирогој „уреди гробље хрватских војника од 1941. до 1945. године“. Сматра да је реч само о још једној етапи у реализацији плана католичке цркве да, како каже, „заоре источну њиву“, мислећи при том на простор источно од Дрине. Тај план је преточен у идеологију Анте Старчевића, теорију „крви и тла“,а спроводили су га, свако на свој начин, Анте Павелић, Јосип Броз и Фрањо Туђман, каже Басташић и додаје да власт у Хрватској на

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

ЗВИЈЕЗДА И KРСТ У ИВАНОВИЋ ЈАРKУ

Кад се вукови острве на стадо страдају овце с краја. Никад оне уз пастира или средине. Пише Жељко Кресојевић Hије мe било у Ивановић јарку скоро па четрдесет година. Љето

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

ПРЕТРАГА

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.

ПРЕТРАГА