Маjке и удовице су понављале: “Да знадох где му jе гроб, као да би се вратио жив” Матиjа Бећковић беседи на парастосу ТОГ 16. jуна, коjега су у долини Камничке Бистриjе боjили сунце, сjета и отмено достоjанство преживjелих и потомака убиjених, надахнуто jе бесjедио академик Матиjа Бећковић. “Дошао сам на ово свето место као син свога оца и изасланик престолонаследника Александра, чиjем jе оцу, краљу Петру Другом била заклета она воjска чиjи jе официр био моj отац, а овде jоj jе последња од безброj масовних гробница. Дошао сам због оног због чега се долази на гробље, да кажем оно што се на гробљу говори. Али први долазак сина на гроб

Док на питање: “Каине, гдjе ти jе брат?”, не чуjемо одговор: “Ено га у Словениjи”, нећемо имати будућности Митрополит Амфилохиjе, владика Јоаникиjе, Чедо Вукмановић и Матиjа Бећковић ОСВАНУО jе сунчани 16. jун 2005. Из Подгорице jе авионом у Љубљану стигло близу двиjе стотине људи. Немали броj њих jе дошао своjим колима, аутобусима, возовима. У свечаним одиjелима, озбиљни и тужни, али срећни што ће присуствовати првом опиjелу оних за чиjе се гробнице ниjе знало шест децениjа, стигли су у Камничку Бистрицу. Без иjедног барjака, труба, без таламбаса и осветничких поклича. – Срећна сам, иако jе туге, одавно наслагане, много. Доживjела сам да, ето, свом оцу запалим свиjећу на мjесту гдjе почиваjу

Наредба о враћању у Југославиjу се односила на Хрвате и остале, са изузетком четника. Сви коjи су били против комуниста проглашени су фашистима Британци враћаjу Српски добровољачки корпус БОРИВОЈЕ М. Карапанџић у своjоj књизи “Југословенско крваво прољеће 1945” пише да су четници, настоjећи да што приjе остваре контакт са савезницима, написали писмо, мастилом, ћирилицом, на коцкастом трговачком папиру, адресовано на савезничког команданта (аутор му не наводи име) у Корушкоj. У њему jе писало: “Југословенска воjска у отаџбини из Црне Горе, Боке и Старог Раса обраћа се савезничком команданту са молбом да нас прихвати и пружи политички азил до нашег поновног повратка у домовину. Нама се у борби против окупатора, наметнула

Кроз Словениjу смо путовали данима, записао jе у свом сведочанству Радоjица Вуjачић Избеглички логор у Ветрини маjа или jуна 1945. године – Кроз Словениjу смо путовали данима, записао jе у свом сведочанству Радоjица Вуjачић. Негдjе брже, некад спориjе, стално очекуjући партизанске засjеде. У настоjању да скратимо пут до савезника, до аустриjске границе, кретали смо се обично цестама, али и сеоским путевима, разним пречицама гдjе jе то било могуће, преко брежуљака, брдовитих терена, па и сасвим стрмих превоjа као што су Камнишке Алпе… Возила су била претрпана, на њима су сjедjела дjеца, старци, био jе ту намjештаj, храна… Поред возила су ходали мушкарци, наоружани, без оружjа, дjеца, жене, рањеници. Ходали су

Умор, глад, страх и неизвесност ломили су људе, обесхрабривали их, отупљивали чула. Заjедно су се повлачили поражени Немци, усташе, домобрани, љотићевци, четници Жртва Драгиша Васић и крвник Секула Дрљевић ПРЕОСТАЛИ четници из формациjа Павла Ђуришића сврстани у три “зеленашке бригаде” (Прва бригада “Вук Мићуновић”, Друга бригада “Баjо Пивљанин” и Трећа бригада “Никац од Ровина”), кренули су ка Зиданом Мосту. Умjесто шаjкача воjници су добили црногорске капе обавиjене платном зелене боjе. Нижи командни кадар jе углавном остао исти, а команданте бригада jе постављао Секула Дрљевић. По свjедочењу Предрага Миша Цемовића, чим су се ослободили усташке контроле убиjени су Бошко Аграм, Вукосав Дрљевић и Душан Кривокапић, као и гардиста, извjесни Кршикапа. Готово

У Културном центру Источно Ново Сараjево у уторак, 21. априла, биће представљена књига “Митрополит Свети Петар Зимоњић” чиjи jе аутор свештеник Ранко Билинац. Риjеч jе о докторском раду протоjереjа Билинца, коjи jе одбрањен на катедри за историjу Филозофског факултета Универзитета у Источном Сараjеву. Аутор у књизи говори о животу и раду митрополита херцеговачког и приморског Петра Зимоњића коjи jе мученички пострадао 1941. године од усташа. Један од рецензената умировљени епископ захумско-херцеговачки и приморски Атанасиjе истиче да се књига, иако стручна историjско-богословска студиjа, чита са великом пажњом, и због значаjа митрополита Петра Зимоњића у новиjоj црквеноj и националноj историjи, али и због обиља података и материjала коjи садржи, као и начина

Ђуришића, Драгишу Васића, Захариjа Остоjића и Петра Баћевића усташе су зверски умориле. Секула Дрљевић jе четнике предао злогласном усташком попу Филиповићу Четници Павла Ђуришића прелазе преко реке Босне ГОСТОПРИМСТВО усташа и Дрљевића биће ускоро скупо наплаћено. Умjесто покрета слиjеди замандаљивање затворских капиjа, испред коjих су постављена митраљеска гниjезда. Павлу jе предат списак са именима 33 официра, на чиjем самом почетку jе било његово. Захтjев: безусловна предаjа, преостали могу да се прикључе своjим jединицама. Ђуришић jе био одвоjен од воjске, а онда су jедног по jедног, официре са списка, стриjељали у згради команде. – Око два часа послиjе подне капиjа jе отворена, ушао jе прво тенк, за њиме одред усташа. Наредили

На Козари Ђуришићу jе стигла вест да jе Први пук пришао усташама. Секула Дрљевић правио jе црногорску државу далеко ван њених граница Босанска Градишка: Неми сведок страдања црногорског великог збега О покрету црногорско-санџачко-херцеговачког збjега, њиховом тренутном положаjу и намjерама сазнао jе убрзо Секула Дрљевић. Знао jе да Павле Ђуришић изводи своj план, да jе споразум био варка како би се заштитили болесни и рањени, па jе издеjствовао код Анте Павелића, чиjа jе независна држава умирала, а њена разуларена воjска жељна освете крстарила Славониjом и дjеловима Босне, да сприjечи пут ка Словениjи. Усташке jединице, броjне и добро опремљене, стигле су из Бањалуке и Славониjе и у зору 4. априла напале Двадесет

Млади људи у време приjема у СКОЈ морали су да убиjу неког свог као знак оданости. Болести су долазиле поjединачно, ненаjављено, а потом у сериjама Никола Симов Вуjачић повео jе четрнаестогодишњег сина Радоjицу Болести, глад, исцрпљеност, умор били су стална пратња одступника. Болести су долазиле поjединачно, ненаjављено, послиjе и у сериjама, како то бива код епидемиjа и у условима какви су били те jесени и зиме 1944. Једну трагичну причу с почетка босанске голготе, саопштио jе у своjоj књизи “Од Берана до Блаjбурга” Милић Ј. Осмаjлић, коjи jе пензионисан као просвjетни радник у Беранама. Као двадесетогодишњак, Милић се са своjим оцем Јованом и осталима своjима, као и броjним племеницима краjем

Жестока пропаганда рушила jе мостове за превазилажење братоубилачке борбе Митрополит Јоаникиjе повлачио се са своjим народом У Великом збjегу коjи се у Фармацима код Подгорице спремао на велики пут чиjу трасу готово нико ниjе поуздано знао, налазио се и приличан броj људи из Љешанске нахиjе. Према казивању Благоте П. Вукчевића у фељтону коjи су обjавиле подгоричке “Виjести” (април и маj 2009.) под наднасловом “Свjедочанства о страдању црногорских четника и цивила у Словениjи 1945. године” “било jе укупно моjих племеника од Ситнице до Ставора двиjе стотине воjника”. Од 67 његових братственика, само се дванаест вратило своjим кућама. Три његова стариjа брата, Милутин, Мирко и Бошко заувиjек су остали у шумама Похорjа,

Комунисти су у Другом светском рату побили више од 480 српских свештеника Икона из цетињског манастира У ситуациjи терора, насиља, масовних ликвидациjа невиних и недужних, коjу су створили комунисти почев од краjа 1941, па надаље током рата и окупациjе земље, посебно jе страдала Православна црква и Митрополиjа црногорско-приморска. О томе рjечито говори извjештаj коjи jе митрополит црногорско-приморски Јоаникиjе (Липовац) упутио Светом синоду Српске православне цркве 2. фебруара 1944. године (преузето из тротомне публикациjе протоjереjа Велибора Џомића “Страдање Српске Цркве од комуниста”, трећи том, издање Светигора 2003. године). У извештаjу између осталог стоjи: а) На териториjи ове епархиjе током протекле три године дана порушени су и запаљени сљедећи манастири: Режевићи, Градишта,

Због чега су свештеници и митрополит одлучили да напусте Црну Гору Отац Лука Вукмановић са ученицима Богословиjе на Цетињу 1937. године На суштинско питање, како jе и зашто готово половина Митрополиjе-црногорско-приморске с митрополитом на челу пошла на пут без повратка, а са свештенством и велики броj цивила, вjерника, свакако могући одговор, на темељу радова свога оца, даjе професор др Чедо Вукмановић, син угледног свештеника, коjи ће добар дио живота и енергиjе утрошити у настоjањима да расвиjетли како очево тако и страданиjе осталих из Великог збjега. – Свештенство наше православне, светосавске цркве знатно приjе те тмурне jесени 1944. било jе добро упознато са темељним ставовима и принципима комуниста и марксистичке науке,

Сукоби међу људима ретко где су тако доживљени као код нас, у нашем народу Родна кућа Оца Луке и народног хероjа Темпа Вукмановића Још jедан отац и син кренули су на безнадни пут наде. Свештеник др Лука Вукмановић, заљубљеник вjере, оличење хришћанског морала, скроман, а широке културе и образовања, како га сjенчи у уводу Лукиних сабраних дjела Павле Кондић, монах Митрополиjе црногорско-приморске, повео jе са собом наjстариjег сина Чеда, четрнаестогодишњака. Код куће су с маjком остала млађа дjеца Косара, Никола и Роксанда. Чедо ће преживjети пакао Босне, Хрватске и Словениjе, а свештеномученик Лука, коjега ће Српска православна црква више децениjа касниjе прогласити за свеца, биће погубљен у Камничкоj Бистрици, о

По коjима су то критериjумима партизани у Бару ликвидирали осамдесет људи. Ристо Кнежевић jе узвикнуо: “Ја за мене гроб копати нећу”, а онда се дао у биjег Барска гимназиjа неми сведок крвопролића Наредба о измjени пута, коjа jе подразумиjевала повратак “скадарске групе” у коjоj jе било око 800 људи само са Приморjа, изазвала jе праву пометњу. – Тада jе пукло зло међу нама – сjећа се Стево Борета. – Неки су били за то да се ипак настави пут према Грчкоj, дио jе био одлучан да се вратимо кућама, било jе и оних коjи су хтjели да испоштуjу наредбу и врате се на зборно мjесто око Подгорице. Сазнали смо да