Стављање на јавну расправу измена и допуна Закона о језику и писмима наилази и на подршку и на оспоравања, која су понекад доста оштра. Јуче ми се јавила новинарка једног таблоида са жељом да прокоментаришем предлог измена и допуна Закона, које она види као наметање ћирилице и због којег се пита да ли Министарство за културу заиста нема преча посла од бављења ћирилицом. Нисам јој ништа одговорио, због погрешно постављених и тенденциозних питања, али се на један каснији добронамеран предлог да кажем шта о томе мислим не могу оглушити иако сам о статусу ћирилице више пута писао, па ће ово у неку руку бити допуна и сажетак онога што сам

О предложеним мерама Министарства културе за заштиту ћирилице, интервју за N1 је дао Момчило Мирић, председник УО Удружења за одбрану ћирилице “Добрица Ерић”. Гост у студију је био лингвиста, професор Ранко Бугарски. Мирић је подсетио да је још у септембру месецу 2008. године, вашингтонска Конгресна библиотека, међународно тело за стандардизацију језика и писма – овлашћена од ISO – међународне организације за стандардизацију, донела одлуку да се до тада званично стандардизовано међународно признат српско-хрватски и хрватско-српски језик са својим шифрама СРЦ и ЦРС и писмима ћирилицом и латиницом укидају и да се уместо њих уводи хрватски језик са шифром ХРВ и писмом латиница и српски са шифром СРБ и писмом ћирилица.

ИЗЈАВА ЗА ЈАВНОСТ ПРЕДСЈЕДНИКА СРПСКОГ НАЦИОНАЛНОГ САВЈЕТА ЦРНЕ ГОРЕ Реагујући на изјаву Његове светости патријарха српског господина Иринеја, представници државних институција Црне Горе нијесу ни покушали да демантују наводе Његове светости о њиховом односу према српском народу и Српској православној цркви у Црној Гори. А како би и могли када су све државне институције у Црној Гори за Србе затворене, када су српском народу претпоставили све мањинске заједнице, без обзира да ли их има један, пет или седам посто и тако им омогућили да имају далеко већи и друштвени и политички утицај. Када су преименовали већински српски језик, када су ћирилично писмо у потпуности запоставили и елиминисали из службене употребе,

Медији су управо као и деведесетих година одиграли улогу бранитеља домовине, не само пред европским фудбалерима него и пред заклетим унутрашњим непријатељем. Пише: Хени Ерцег „Биће то Олуја свих олуја!“, најавио је посљедњу утакмицу у Москви репортер Хрватске телевизије и тиме тачно детектовао политички произведену фудбалску хистерију која је имала сва обиљежја оне ратне од прије 23 године када је у акцији Олуја Хрватска ослободила свој териториј од мрских српских грађана. Неподношљива атмосфера колективног заноса у којој је мучну стварност, дешперацију због социјалног и економског колапса државе потпуно преузела фудбалска лопта, претворена је у коначници у ридикулозни, популистички циркус којему је основни тон давала политичка елита. Она која је безобзирно,

Милош Обреновић, Књаз полувазалне балканске Кнежевине која се ослобађала од османске окупације, док је са друге стране Дрине и у Војводини српски народ био под притиском аустроугарског колонијализма и унијатизма, одлучно се одупирао пропаганди и намјерама прозелитизма и револуцоонарних покрета да школству и културним установама Књажевине Србије наметну  реформисано `југословенско` писмо. Књаз Милош је издавао више указа о забрани уношења у Књажевину књига и употребе унијатског, Копитар-Краџићевог комбинованог правописа; савјетујући се са митрополитом Стефаном Стратимировићем, Владиком Петром Петровићем Његошем и српским националним и културним дјелатницима. Најзначајнији закон забране `хуле против божества и правитељства`,и `да се не штампају књиге правописом Караџића Вука`, који је Кнез Милош установио су Правила о цензурисању,

„Душан Kовачевић је по мом скромном мишљењу најбољи српски сценариста и драмски писац. Сасвим га разумем када каже да се никад не би могао руковати са оним шиптарима којима су руке крваве. То је прирородно и разумљиво осећање са којим се већина од нас може и треба идентификовати. Разумем га и када износи став да Србима није до рата. Али не разумем да не жели да схвати једну обичну, просту истину: Срби ни један рат који су водили нису први започели. Осим евентуално рата на који су приморани 1804. Срби су ратовали увек у три случаја: 1. Kада су их непријатељи хтели истребити 2. Kада су их хтели победити и

Студенти Филозофског факултета овом петицијом желе да пруже јасну, недвосмислену и отворену подршку професору Милошу Ковићу, једном од најистакнутијих историчара млађе генерације, изузетном научнику, друштвено ангажованом интелектуалцу, искреном посвећенику у хуманистичке области људског знања, потиснуте у времену опште комерцијализације друштва, изузетном педагогу и  патриотски освешћеном јавном делатнику,  против којег је недавно, на факултету на ком држи наставу, поведена стравична хајка и медијски линч од стране једног утицајног, квази либералног дела Управе Филозофског факултета, као и дела научне и ваннаучне јавности. Део Управе Филозофског факултета, отворено нетрпељив, недемократичан и политички острашћен, жели да се на што бржи и суровији начин ратосиља свих оних научника и делатника који својим радом, достојанством, животним

Новинар: – Да ли сте после свега остали националиста? Момо Капор: – Па то ми је занимање. Имам сертификат. Такође имам Вујаклијин речник страних речи и израза где под националиста пише: француска реч значи родољуб, патриота, човек који брине о интересима свог народа. И наравно не значи да си члан земунског клана. Патриотизам иначе нисам признавао за неку посебну категорију. То је обично ствар кућног васпитања, то је оно што те уче у кући, бака, дека, тата… Нормално понашање, да лепо кажеш добар дан, скинеш капу, уступиш столицу… није то никаква посебна вредност. ИЗДАЈНИЦИ су посебна вредност… ту мораш да се потрудиш и да ризикујеш свашта… Извор: Јавна служба