Kalendar Genocida - Јадовно 1941. - КУЛТУРА СЈЕЋАЊА - Удружење Јадовно 1941. окупља потомке и поштоваоце жртава комплекса логора смрти Госпић-Јадовно-Паг.

Затварање логора у сиску

Дјечји логор у Сиску 3.08.1942. – 8.01.1943.

Усташко-њемачки логор у Сиску основан је 3. августа 1942. по завршеним операцијама на Козари и Шамарици. У свом је саставу имао и посебан логор који се службено називао "Прихватилиште за дјецу избјеглица". Дјечији логор у Сиску, највећи те врсте у НДХ, налазио се под покровитељством "Женске лозе усташког покрета" и "Усташке надзорне службе". Непосредно управљање "дјечјим прихватилиштем" било је у рукама усташе Антуна Најжера, љекара по струци.Логор је био лоциран у неколико објеката у граду: згради бившег Југословенског сокола, тзв. Соколани, дворани женског самостана Светог Винка, магацину солане Рајс, згради Гучи, основној школи у Новом Сиску и тзв. Карантени, односно једној од шест барака сабирног логора. Дјеца су овдје, па и она најмања, стара неколико мјесеци, морала лежати на поду, тек са танким слојем сламе, без одјеће и покривача. Први транспорт у Сисак је стигао 3. августа 1942. са укупно 906 дјеце. Дан послије долази још 650 малишана, а у трећој групи, која је у Сисак допремљена 6. августа, налазило се 1.272 дјеце.У Теслићевој стаклари и у новоподигнутим баракама, тзв. Карантени, налазио се општи сабирни логор за мушкарце, жене и дјецу. Овдје је током августа и септембра 1942. од родитеља који су одабирани за присилни рад у Њемачкој одузето 3.971 дијете.Тако је од 3. августа 1942. до 8. јануара 1943. у Сиску било заточено 6.693 дјечака и дјевојчица, Срба са Козаре, Баније, Кордуна и из Славоније.

2013 - ПОМЕН ЗА СРПСКЕ ЖРТВЕ ИЗ СЕЛА ЈЕЛАЧИЋИ

2013 - Покољ у цркви у селу Драксенић

2013 - Сјећање на највећи покољ Срба у Славонији

2013 - ЗЛОЧИН НАД СРБИМА У СКЕЛАНИМА

ЗЛОЧИН НАД СРБИМА У СКЕЛАНИМА

Јаке муслиманске снаге од неколико хиљада војника из Сребренице, под командом Насера Орића, напале су трагичног 16. јануара 1993. године у рану зору српска села око Скелана и упале у ово мјесто на обали Дрине.

Муслиманске јединице упале су у села прије сванућа, убијајући и кољући цивиле на спавању у кућама, пљачкајући и уништавајући све што су стигле, настављајући етничко чишћење у Подрињу започето још у априлу и мају 1992. године нападима на српска села Гниона, Осредак, Вијогор и друга.

Тог кобног дана убијено је чак 69 становника овог краја, а двије трећине настрадалих били су цивили, међу којима и неколико дјеце.

Рањено је 165 мјештана, а од 30 заробљених половина није преживјела мучења у сребреничким казаматима и њих четворо још се воде као нестали.

Бјежећи од потпуног уништења, становништво је тражило спас у повлачењу према граничном мосту ка Бајиној Башти у Србији, док су неки покушали спасити животе препливавањем ледене Дрине.

Мост преко кога се цивилно становништво једино могло пребацити у Србију био је под сталном митраљеском ватром и постао је стратиште, па је у покушају бјекства на мосту и у његовој близини настрадало највише цивила, као и у таласима Дрине.

Најмлађа жртва био је петогодишњи Александар Димитријевић, а његов брат Радислав имао је свега 11 година. Са мајком Милицом покушали су побјећи у Бајину Башту, али су код граничног моста погођени куршумима.

Тог јутра Милени Миловановић погинуо је муж Миленко, братић Томислав Богдановић и још неколико рођака и даљих сродника. Она прича да су цијели дан провели под мостом, јер се од пуцњаве прећи није могло, а Дрина је била дубока и под сталном ватром.

Гордана Секулић убијена је на мосту, а њена два сина су срећом остала непогођена и живе у Сребреници са оцем Мирком.

Малољетни Цветко Ристић из Кушића остао је без комплетне породице, куће и имовине. Убијени су му родитељи, сестра и брат који још није пронађен, а тек након 16 година обновљена му је кућа.

Настојећи да затру све што је српско на овом подручју, муслиманске снаге су тог дана опљачкале и спалиле српска села Ћосићи, Костоломци, Клековићи, Божићи, Блажијевићи, Колари, Зечевићи, Кушићи, Стајшићи, Малташи, Стублови, Араповићи, Бујаковићи, Лијешће, дио српских Скелана и још неколико села.

Нису стигли до Црвице, Жабоквице и Петриче и то су једина три српска села у сребреничкој општини која нису спаљена у протеклом рату.