arrow up
Ж | Ž
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Усташки злочини у Дубичким кречанама

Ниједна цивилизација никад није дозволила такву беду нити је иједно доба изнедрило такву генерацију морално посрнулих, откад је света. Јово Бијуковић из „каурске” Дубице имао је пре рата четири пећи за добијање креча. У „каурским” брдима (Банија) било је довољно сировине (кречњак, дрво). Пећи су биле смештене три километара изнад Дубице, према Костајници, близу реке Уне. Један од највећих злочинаца кога је изнедрила хрватска нација за време НДХ (1941–1945), Вјекослав Лубурић, звани Макс, основао је у Јасеновцу логор за ликвидирање Срба, Јевреја и Рома, да би нешто касније формирао истурено одељење на кречанама у Дубици. Радници за израду креча слати су из Јасеновца и Старе Градишке. Креч је служио за

Обележавање 80 година од страдања у цркви у Лежимиру: Научна конференција у Сремској Митровици

Ове године, 27. новембра навршава се 80 година од како су усташке и нацистичке трупе у лежимирском Храму Светог Великомученика Георгија убиле 100 мештана овог села, од чега 22 детета, узраста од две до 18 година живота. Овај злочин, по својој суштини један од најтежих које су окупатори и њихове слуге у Срему починили над српским народом, дошао је као одмазда након сукоба које су Немци водили са партизанским јединицама у реону Гргуреваца. Тим поводом, у недељу 26. новембра, у Лежимиру биће служена Света Архијерејска Литургија и Парастос за убијене Лежимирце и Гргуревчане који су у Лежимир стигли тражећи спас од немачко-хрватске освете, а након тога биће уприличено откривање и

Др Ђуро Затезало: ХРВАТСKИ БЛАГАЈ – ВЕЉУНСKИ ПОKОЉ

Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање СВЈЕДОЧАНСТВА KОРДУН ХРВАТСKИ БЛАГАЈ – ВЕЉУНСKИ ПОKОЉ ОД 6. ДО 9. МАЈА 1941. 6. мај – Ђурђевдан, година 1941. Освануо је лијеп сунчан дан. Тога дана Срби се свечаније одијевају, иду једни другима на Kрсну славу у госте, разговарају о успјесима у обављању прољетне сјетве. Веселе се и радују. Све је раздрагано и свечано. Нитко ни у помисли није могао слутити да ће то бити дан нечувеног  злочина – геноцида над невиним сељачким становницима Kордуна. Један од првих масовних злочина нове хрватске власти поглавника Независне Државе Хрватске, др. Анте Павелића.

Др Ђуро Затезало: ЈАМЕ, БЕЗДАНKЕ, МАСОВНЕ ГРОБНИЦЕ, СУРОВА ГУБИЛИШТА ЖИВОТА

Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање ЈАМЕ, БЕЗДАНKЕ, МАСОВНЕ ГРОБНИЦЕ, СУРОВА ГУБИЛИШТА ЖИВОТА СРПСKОГ НАРОДА НА ПОДРУЧЈУ KОРДУНА, БАНИЈЕ, ГОРСKОГ KОТАРА И ЛИKЕ – 1945. ГОДИНЕ ЈАМЕ, БЕЗДАНKЕ, СУРОВА ГУБИЛИШТА ЖИВОТА Јама, бездан, јемурка или звекара познате су ријечи за природне јаме у земљи и јаме – провалије на каменитом терену. Јама је вертикална пукотина или коси канал различите дубине и ширине. У њима превладавају окомите или степенасто положене стране различитих димензија, како на самом улазу тако и у њеној дубини. Величина отвора може бити само толика да се може мјерити с дужином од само једног

ПУТ НАС ДОВЕО: Слободан Трифковић из Добоја као четворогодишњак преживио Јасеновац

Малобројни преживјели сјећају се пакла на земљи. Околности гдје се људски живот није цијенио, него је једноставно био безвриједан. Слободан Трифковић из Добоја носио је само број као заточеник Јасеновца. Своје дјетињство провео је у злогласном логору. Још очекује врисак дјеце, које усташе одвајају од мајки. Слике које не блиједе. Нити могу, икада. Мајка која бјежи са млађим братом. Отац Пејо и он и вагону за Јасеновац. Дјеца која плачу. Вагони. Вагони смрти. Глад. Жеђ. Умор. Исцрпљеност. И на крају, смрт. Ово је потресни дио једне животне историје, кратка истина човјека који пуне двије године није носио звучно име, није носио име човјека, јер то није био, али не својом

Лука Кецман: Само у Доњој Градини је закопано 366.000 жртава

Ко год је био у Доњој Градини и ко год је прошетао тим пространством смрти у којем влада језива тишина, лако ће схватити о чему се ради. Доњу Градину походим сваке године, а о њој сам највише сазнао из дугих разговора са бившим директором Симом Брдаром, који је био анђео чувар тог највеће града у РС, као и литературе на коју ме је он упућивао. Тешко сам то прихватао. Данима читао једну страницу… јер даље се није могло. Али, оставимо моје емоције сада по страни. Прича се о броју жртава, а бројке су неумољиве. Доња Градина има 9 гробних поља и 125 масовних гробница које су се саме откриле. Све

Дете из логора

Сведочење Гојка Шашића који је своје прве кораке направио у усташком логору у Славонској Пожеги. Пише: Оливера Радовић Гледајући Гојка Шашића на позорници, слушајући његове реплике из текстова Душка Радовића, док увесељава публику, многи су сигурно видели шармантног времешног господина који своје пензионерске дане проводи радећи нешто што је можда читавог живота прижељкивао. Много пута је насмејао или разгалио публику играјући у аматерским представама, наступајући на различитим скуповима. А он је, уз сву љубав и посвећеност театру и писаној речи, тамо заправо – лечио душу. Душу велику као кућа, али рањену још од првих дана које памти. И које не памти, али су га свеједно формирали као особу. Гојко је

Ветеран: Усташу смо бацили у јаму!

О почетку усташког терора и српског устанка на подручју Поповог поља у Херцеговини, свједочио нам је Мирко Сировина, Ветеран. РУСКИ Пише: Душан Басташић “У септембру 2014. године у организацији Фонда јединства православних народа учествовао сам на конференцији у Кишињеву у Молдавији. Први дан конференције, пред сам почетак, сви учесници су устали и тихо међу собом говорили: ”Ветеран… ветеран…” Окренуо сам се и видио једног виталног старца који је ушао и сјео поред мене. Био је то Мирко Сировина. Херцеговац… Устаник 1941. године, а онда партизан. Човек који је непосредно после рата послат у Совјетски савез на додатну обуку. Затим је 1948. у време Информбироа одлучио да остане тамо. На конференцији

Tezak_fizicki_rad_brzo_je_lomio_i_najsnaznije_zatocenike.jpg

Платно за прикривање усташких злочина

Чим заточеници спазе долазак усташа, Сатлер одмах вади плахте и за пет минута прекривени су и болесници и мртваци. Црни прах прави се карбонизирањем животињских костиjу, исто онако као што наши „угљенари” пале угљен у шуми. Дрвени угљен ниjе био заправо лошиjи од овога од костиjу. Таj угљен прави неки Жидов, емигрант из Аустриjе, коjи jе тамо некад био власник фармацеутске индустриjе. Човjек се запослио, хвата се и за паучину да спаси живот, да постане „користан”. Ако пратиш развитак болести тих људи, онда видиш и њихову психологиjу. Сутрадан долазе у амбуланту ти исти, а и нови, с прољевима. Њихов се изглед нагло погоршао. Лиjек ниjе помогао. Нагло мршаве, колобар се

КУРДУЛИЈИН “ЛЕТ” НАД СРПСКИМ ЈАМАМА: Сондама претражио цело подручје НДХ , тражећи скривене гробнице

Страхиња Курдулија, родом из села Корита крај Гацка, у јуну 1941. имао је пет година. Његова најужа фамилија и он су из једне од неколико породица из овог краја којој лоза није угашена у злогласној Коринћанској јами. Пише: Драган Вујичић Тај усташки злочин на граници Херцеговине и Црне Горе био је први велики покољ Срба у БиХ, а јама код Гацка је прва масовна српска гробница у том крају. Пред безданом је ликвидирано и у њега бачено 167 Срба од 16 до 60 година. Накнадно, још њих 50, доведених са разних страна. Страхиња је данас у озбиљним годинама. Не одваја се од 36 страница руком писаног материјала о српским страдањима

Милош Кордић: Кад дјечак Милан М. посматра како му од усташког ножа нестаје породица

Једног јутра, 1942. године, дјечак Милан М. остао је без породице. Осим старијег брата. Тада одраслијег дјечака, који се прикључио партизанима и отишао да ратује по ребрима козарских шумских вијенаца. А онда и даље – можда са доктором Младеном Стојановићем, Јосипом Мажаром Шошом, Петром Мећавом… Наратовао се Миланов брат. И преживио брату Милану. Као што је брату, партизану, преживио млађи брат Милан. Данас, са ове временске даљине у односу на вријеме прије грађанског рата у Хрватској, могу слободно рећи да ми је Милан М. био пријатељ. А да судим о томе да ли сам то исто био и ја њему – не могу. А немам кога ни да питам. Милан

Мара Протић: И сада осјећам топлину крви мог Стојадина на лицу

Често ме у сну дозива да га браним и да му дођем, јецајући и бришући сузе свједочи бака Мара Протић. Дивљачке усташке хорде и кољачи почетком Другог свјетског рата нису мимоишле ни бараћка села. У једном дану у селу Подгорја је убијено и спаљено скоро 200 цивила. Свему свједоче споменици жртвама као и свједоци који су преживјели овај покољ. Мара Протић (1919.) једна од преживјелих описала је тај 6. септембар 1941. -Оно што су тог дана учиниле усташе не би учиниле ни најкрволочније звијери. Били смо у збјегу у Смрчевој коси изнад села Подгорја. Много свијета склонило се пред најездом усташке немани, старци, жене и ђеца су ту били јер

Сарадници нациста из Босне и Херцеговине

Група сарадника нацистичке Њемачке и усташких чиновника осуђена је пред Окружним Судом у Сарајеву 1947. године по пресуди бр. K-529/47-11, која је другостепено потврђена пред Врховним Судом Босне и Херцеговине пресудом бр. 1848/47. Централа дјеловања ове групе била је Гази – Хусрефбегова Медреса у Сарајеву, а главни задаци били су сарадња са нацистичком Њемачком и масовно регрутовање муслиманског становништва у усташке формације и редове нацистичке Њемачке. Иако осуђени као директни учесници фашистичког покрета, чије су посљедице извршење геноцида над српским народом, данас улице и институције у Сарајеву и ФБиХ носе називе по овим злочинцима, а неријетко медији из ФБиХ њима посвећују текстове као “херојима који су спашавали Србе од усташа”.

Драган Гргић: Просута крв орибаних људи цурила је између дасака и шкропила доље по женама и дјеци

Било је језиво чути кукање и дерњаву људи кад их приводе рибежу и гурају унутра. Штала гостионичара Дане Гашљевића била је доста дуга и широка и ту су се годинама склањали кочијаши са колима и коњима од невремена. Она је била патосана даскама преко греда и ту је раније гостионичар стављао сијено. Сада су ту смјештали ухваћене мушкарце, док су жене и дјеца били у приземљу. У одјељењу за мушкарце, у поткровљу, монтирали су неки рибеж са оштрим ножевима који су окретала четири злочинца и ухваћене људе живе гурали у ту справу ђе су их рибали као купус. Просута крв орибаних људи цурила је између дасака и шкропила доље по

Јован Мирић: Јасеновачки лексикон

Сиц – кавез од бодљикаве жице уроњен у воду и блато. Логораш у сицу није могао ни да устане ни да седне, ни да легне ни да клечи, могао је само да чучи Улаз у логор Јасеновац III (Извор: Политика) У јасеновачком систему логора заточеници су давали своје називе појединим деловима логора, инсталацијама, људима… И да није других података, ови називи јасно казују где су ти људи били. Неке називе дале су и усташе. Милко Рифер помиње још неке називе у логору Јасеновац 3 (Булевар слободе, Булевар пуре, Мост уздисаја), али се ти називи не срећу чак ни код других преживелих Хрвата. Вероватно је било још назива који су кружили

Титово ћутање о логору смрти

У првој депеши упућеној у Москву, априла 1942, у којој је говорио о Јасеновцу, Тито не помиње Србе, већ тврди да се у логору налази „више од 10.000 најбољих синова Хрватске“. Титови историчари и новинари, каријеристи и занесењаци, које чињенице нису много интересовале, деценијама су говорили да је он до краја Другог светског рата веома мало знао не само шта се стварно дешава у Јасеновцу, већ и о масовним покољима усташа над Србима и о стварном карактеру нацистичко-фашистичке Независне Државе Хрватске (НДХ). То је само по себи нелогично, јер је Тито највећи део Другог светског рата, од краја 1941. до краја маја 1944, провео на територији НДХ, а и од

Душан Илић: Од чега ће зависити број Срба страдалих у Јасеновцу?

Они који подржавају експерте покушавају да нас убеде да је „краљ србоклања“ Петар Брзица за једну ноћ успео да закоље 1360 Срба, док су његове колеге за преосталих 1.336 дана Јасеновца заједно убиле око 44-50.000 Број страдалих Срба у Јасеновцу засигурно неће зависити од преданог пописивања српских жртава и сакупљања података о њима, нарочито после више од 75 година. Па од чега ће зависити, питаће се читалац? Кренимо редом. Претходних недеља у српској јавности је поново актуелизовано питање броја страдалих у највећем и најмонструознијем концентрационом логору у Другом светском рату на тлу окупиране Југославије – Јасеновцу. Повод је била изјава владике славонског Јована, председника Управног одбора Музеја жртава геноцида, која

Покољ у селима Паланчиште и Јеловац кроз документа и свједочења преживјелих

Апстракт: Села Велико и Мало Паланчиште и Горњи Јеловац, најмногољуднија села приједорске општине, током Другог свјетског рата претрпјела су огромне губитке. На ово је утицао положај ових села, а затим и наклоњеност становника комунистичком покрету. Смјештена уз цесту Приједор–Дубица, испод саме Козаре, села су страдала током сваке непријатељске офанзиве. Са друге стране, овај положај и добро познавање терена Козаре изнад села, омогућили су становницима да преживе велику офанзиву на Козару, љета 1942. године. Највеће и најужасније страдање догодило се исте године у октобру, када су припадници 2. сата 8. усташке дјелатне бојне извршиле страховит масакр над цивилним становништвом ових села. Велики број сачуваних докумената о овом догађају, као и свједочења оних

ПРЕМИЈЕРНО ПРИKАЗАН ДОKУМЕНТАРНИ ФИЛМ “ГАРАВИЦЕ”

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког г. Сергија а под покровитељством Епархије бихаћко-петровачке у свечаној сали бањалучког Банског Двора премијерно је приказан документарни филм “ГАРАВИЦЕ” аутора г. Драгана Радовића. Филм је продукт вишегодишњег труда и рада аутора и његових сарадника на пољу истраживања стратишта Гаравице надомак Бихаћа гђе је мученичку смрт угледало преко десет хиљада невиних српских жртава Бихаћа и околине гђе прилаже аутентичне снимке преживјелих свједока и разних записника из архива. Премијери филма присуствовали су Епископи бихаћко-петровачки г. Сергије, пакрачко-славонски г. Јован и марчански Сава уз Предсједника Републике Српске г. Милорада Додика, градоначелника Бања Луке г. Драшка Станивуковића свештеномонаштва, свештенства и представника државних институција. Прије почетка филма присутнима су се

ПОЗДРАВНА БЕСЈЕДА ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ЕПИСКОПА БИХАЋКО-ПЕТРОВАЧКОГ Г. СЕРГИЈА НА ПРОМОЦИЈИ ФИЛМА “ГАРАВИЦЕ”

Са овог мјеста, у овај дан, поручујемо свима да Гаравице НЕЋЕМО, НЕ МОЖЕМО и НЕ СМИЈЕМО заборавити, већ ћемо учинити све да васкрснемо сопствено сјећање и молитвену успомену. Ваша Преосвештенства, Господине Предсједниче Републике Српске, Господине Предсједниче Народне Скупштине, Поштована господо, Браћо свештеници, Драга браћо и сестре, Окупили смо се вечерас овдје, у бањалучком Банском двору, да бисмо кроз документарни филм „Гаравице“ оживјели успомену на хиљаде пострадалих православних Срба града Бихаћа и околине, којима је усташка злочиначка рука прекратила животни пут, с јасном и недвосмисленом намјером да већински српско Поуње у потпуности очисти од имена српског и вјере православне. Мјесец јули 1941. године на подручју мученичке Крајине најкрвавији је мјесец наше

Премијера документарног филма “Гаравице” у Бањалуци 23. октобра (ВИДЕО)

У Бањалуци ће у понедјељак, 23. октобра, бити премијерно приказан документарни филм “Гаравице” режисера Драгана Радовића који се аргументовано бави Гаравицама, као једним од највећих стратишта српског народа у Другом свјетском рату, али и осталим масовним стратиштима Срба у Бихаћу, Цазину, Великој Кладуши, Босанској Крупи и Босанском Петровцу. Радовић је изјавио за Срну да су “Гаравице” базиране на више од 3.000 докумената и свједочењима 27 преживјелих, од којих 15 говори у филму, као и да су приказана стратишта о којим нема ниједне информације нити текста на интернету. Према његовим ријечима, један од циљева филма био је да покаже да су уз Гаравице на том подручју постојала и остала масовна српска

ИСТОРИЈСКИ РОМАН “КОРАНА КО РАНА”

Драган Гргић, рођен 1917. године у селу Марин Мост код Цазина, 1961. завршио је писање романа на 500 страна. Била је то прва књига о страдању Срба и злочинима хрватских и муслиманских усташа на простору бихаћког краја и јужног Кордуна. Трагични период рата обиљежио је губитак оца, мајке и брата, као и рањавање у борбама против усташа. Након завршетка романа, носилац “Партизанске споменице 1941” суочава се са забранама, кривичном одговорношћу и притисцима државних власти. У тако неријешеним сукобима преминуо је од посљедица инфаркта 1985. године у петроварадинској болници. Иза њега није остало потомство. Остао је само један испражњен трофејни пиштољ и посљедња нада да ће доћи боље вријеме када ће

dara_banovic.jpg

Усташки покољ у Великом Паланчишту октобра 1942.год.

У приjеподневним часовима 20. октобра 1942 године , на дан светих мученика Сергиjа и Вакха (Срђевдан) , наишла jе есесовска воjска на подручjе скоро циjелог села Велико Паланчиште , затим већег диjела села Мало Паланчиште и диjела Јеловца коjе граничи са Великим Паланчиштем и покупила сво становништво без обзира на године узраста и сакупила код засеока Вучковићи у Великом Паланчишту. У поподневним часовима истог дана дошла jе jедна jединица усташа коjа jе преузела сав сакупљени народ ос есесоваца коjи су се затим повукли на фронт. У предвечерњим часовима 20 oктобра , дакле, истог дана, усташу су извршиле раздваjање мушкараца преко 15. година на jедну страну , а жене и дjецу

О усташким злочинима у НДХ учити из провјерених извора

У Народном музеју Топлице у Прокупљу постављена је изложба Јавне установе Спомен-подручја Доња Градина „Концентрациони логор Јасеновац 1941“. Аутори изложбе о првој години постојања логора Јасеновац су музејски савјетник Тања Тулековић и виши кустос Дејан Мотл. – С обзиром на свеприсутни историјски ревизионизам, изражена је потреба да се о усташком злочину геноцида почињеном у НДХ, свим историјским чињеницама које су претходиле оснивању НДХ и Концентрационог логора Јасеновац и посљедицама најстравичнијег логора из периода Другог свјетског рата учи на извору ових информација из Јавне установе Спомен-подручје Доња Градина, чији радови и резултати се прате и препознају са ове стране ријеке Дрине – рекла је Тулековићева Срни. Она је навела да ће

Др Милан Булајић: Истина ће нас ослободити

Мада се др Милан Булајић упокојио прије четрнаест година, отрежњујуће је његове ријечи чути и данас, када га Јован Ћулибрк у контексту ревизионизма помиње као “несрећника”. Да ли је Србија спремна да се суочи са утврђивањем истине и одговорности за геноцид, почев од клеро-усташке Независне Државе Хрватске до данас? Који су разлози да премијер Србије и председник Владе Србије обмањују јавност тврдњом да је Србија поднела контратужбу против Хрватске, када то никада није учинила? Има ли право српска јавност да зна због чега се скрива од јавности чињеница да је председник Међународног суда правде, највећег судског органа УН, чији је Статут саставни део Повеље УН, два пута пред Владу Србије

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.

“Сјећам се добро и никад нећу заборавити 14. мај 1942.”

Из књиге Свједочанства геноцида у НДХ 1941-1945. Ђуре Затезала