arrow up
Ж | Ž
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž
sveti-vukasin.jpg

ЛОГОРСКА ИСТОРИЈА СРБА – СВЕТИ ВУКАШИН ЈАСЕНОВАЧКИ И САРАЈЕВСКИ ЂУРЂЕВДАНСКИ ТЕФЕРИЧ 1942.

Жарко Видовић: Данас ми jе, на Литургиjи, у Храму Светога Саве, оживело сећање и на моj транспорт, и долазак у логор Јасеновац. Ево дана коjи нам jе дао Бог: у Архиjереjскоj саборноj Литургиjи, у Храму Светога Саве на Врачару, на дан Светог апостола и евангелисте Јована 2000. године, Дух Свети кроз уста Цркве – литургиjске заjеднице народа са Васкрслим Христом – прославља имена српских Мученика и Светитеља, Сведока Христових, међу њима и Светог Вукашина из Клепаца и Сараjева, Светог Вукашина Јасеновачког. Био jе из херцеговачког рода Мандрапа коjи jе своjу грану имао и у Сараjеву: стара угледна кућа у улици Милоша Обилића, на Пируши. (Због сувише видних и свежих трагова

Сељаци копаjу своjе гробове пре убиjања.

Усташе свједоче о злочину у Хрватском Благају над Србима Кордуна 6. маја 1941.

Заклели смо се да ћемо српско све поништити, од килограма, па даље. Миле-Милић Абрамовић, водник стожерне сатниjе 1. усташке боjне, 8. усташког здруга:  “Ја сам за вриjеме Југославиjе припадао ХСС-и у коjоj сам био све до 1941. године. Приликом капитулациjе Југославиjе jа сам био код своjе куће у селу Корана (Српски Благаj) опћина Цвиjановић Брдо, котар Слуњ. Одмах успоставом НДХ, травња 1941. ступио сам у усташку организациjу, коjом jе руководио млинар Јосо Пау­новић. Мjесеца свибња 1941. на дан Св. Ђурђа ми смо се органи­зирали за купљење Срба по Вељуну, Вељунскоj Глини, Црном Врелу и Полоjу, те осталим српским засеоцима Вељуна. На исти дан наоружа­ли смо се у Благаjу у jачини

Помен и парастос за 520 Вељунчанa

Жељко Кресојевић: Са Светим Вукашином у Вељуну на Кордуну

Ђуђевдан је, црн Ђурђевдан на Вељуну. Данас је помен и парастос за 520 Вељунчанa и осталих из околних села, који страдаше у Покољу првих дана “онога” рата. Одлазим са Мићом, Душаном и Николом. Скупља се свијет око спомен-костурнице на Вељуну гдје су њихове кости пренешене са мјеста масовног покоља у Хрватском Благају на данашњи дан. Икону Светог Вукашина први пут је на Вељун донио Душан. До сад је са њим била два пута на Кордуну, у Садиловцу. Људи загледавају икону, многима је непозната. Има их и који знају, објашњавају другима. Свети Вукашин је Херцеговац из села Клепци. Завршио је у логору Јасеновац уз познате ријечи које је упутио својим џелатима:

Ђурђица Драгаш: Да су ми руке крила…

Да су ми очи извори исплакала бих Уну и Саву, да вам крваве кошуље оперем. Да су ми руке крила летела бих над Градином Доњом,да вам кости не газим.Црна, без гласа,птица чемерна. Да су ми очи извори исплакала бих Уну и Саву,да вам крваве кошуље оперем.Текла бих црвена и болна,мутна и мрачна ко’ обале јасеновачке. Да су ми косе гране тополе,миловала  бих вам измучена тела.Међ’ лишћем својим сакривала умируће очи.Плакала бих вам успаванку,јауком мајке што чедо изгуби. Да су ми ноге корење јабланово, направила бих вам постељу.У земљи што ка небу лети свила бих вам гнездо. Да ми је срце јако ко’ камен,исклесала бих молитву на њему.Молила бих вас за

Јован Мирић: Сахрањивање сапуна

Kад је Раде донео комад сапуна, баба-Јела му га је одмах, унезвереног погледа, отела из руке, решена да га пошто-пото сахрани. За баба-Јелу су укућани, а богами и неке комшије, већ од јуна 1942. године почели да мисле како се „смеће с ума“. Постала је ћутљива, почела је да заборавља, да се осамљује, и често је имала некако чудан израз лица… Нико није знао шта премишља у својој глави. Али од када јој је унук Раде, скојевац, пролећа 1946. године, донео из задружног дома комад сапуна за рубље, укућани су отворено у лице почели да јој говоре да је полудела. Баба-Јела је тада, наиме, шчепала тај сапун из унукове руке

Милош Ковић: Геноцидна резолуција

Предлог резолуције Генералне скупштине Уједињених нација о „Међународном дану сећања на геноцид у Сребреници 1995. године“ изнова нас је подсетио на то да се геноцид не може ни сакрити нити прећутати. Покушавајте да заборавите, окрећите главу на другу страну, учите своју децу да се окрену будућности. Они који су геноцид починили, или њихови потомци, доћи ће по вас. На крају ће себе прогласити жртвама а вас – џелатима. Злочин, једноставно, не да мира ономе ко га изврши. Тако је и са геноцидом. Он је опсесивна тема нација које су ову резолуцију предложиле – Американаца, Немаца па и, на балканском микро-плану, Бошњака и Албанаца. Хрвати се овом приликом, за дивно чудо,

Од Јасеновца до Перта

Прича о 92-годишњој Невени Котур из Перта, једној од последњих преживелих из злогласног усташког логора смрти „Јасеновац“. Невена из Јасеновца је као десетогодишња девојчица одведена у усташки логор, где је преживела зверства и страхоте Независне Државе Хрватске. Након рата и ослобођења вратила се у родно место, где је живела све до 1992. и поновног буђења фашизма. Последњих 15-ак година живи у Перту са својом породицом. Сусрет са Невеном Котур, једном од последњих преживелих најстрашније српску а вероватно и светске голготе – логора Јасеновац, био је за (ко)аутора ових редова несвакидашњи и драгоцен, с дозом посебног пијетета и дубоког наклона тешком бремену судбине детета – логораша.  Поред тога, био је то

ЗБОРНИК “СТАРИ БРОД” ПРЕМИЈЕРНО ЋЕ БИТИ ПРЕДСТАВЉЕН 24. И 25 . МАЈА

Радовић је рекао да ће јавност Републике Српске бити затечена сазнањем да је још 1941. године на простору Вишеграда и Рогатице уз Дрину био збјег од 12.000 Срба из Срема које су усташе намјеравале погубити, али да Њемачкој, која је баш у то вријеме нападала СССР, није одговарало да се на том простору врше злочини, а њемачки фашисти били су запрепашћени суровошћу усташких злочинаца. Зборник докумената “Стари Брод” у издању Фондације “Заборављени коријени”, који документовано освјетљава размјере усташких злочина над Србима у романијском крају и дијеловима источне Босне у Другом свјетском рату, биће премијерно представљен 24. и 25. маја у Старом Броду, када ће бити служен помен старобродским жртвама убијеним

korice-knjige-stradanja-cazinska-krajina.jpg

Страдања у Цазинској крајини и антифашистичка борба /1941-1945/

Ова књига jе траjни споменик невиним жртвама усташко фашистичког терора у Цазинскоj краjини. После четрдесет година истраживања о страдању народа током Другог светског рата, у Цазинскоj краjини, а за 70-ту годишњицу тих ужасних збивања, обjављена jе друга књига борца НОР-а и носиоца „Партизанске споменице 1941. године,, Душана Д. Миљковића под насловом Страдања у Цазинскоj краjини и антифашистичка борба /1941-1945/. У књизи су кроз неколико целина дати прикази о страдању пре свега српског, али и осталих народа коjи нису прихватили усташку власт и злочине коjе су усташе примењивали посебно према србима православне вероисповести, Јевреjима и Ромима. У првом делу су наведени подаци о успостави власти NDH у Великоj жупи Бихаћ, пре

Бојанић: 02. маја можда и научимо да више и трезвеније ценимо сопствене жртве

02. маја,  ако нам се деси да нас прогласе за геноцидан народ на Генералној скупштини у УН… вероватно ће се покренути коначно и ,,лавина” истине и са наше стране. Зар није онда било геноцида и у Братунцу, Јасеновцу, Драгинцу, Крагујевцу, Краљеву, Мачви…? Велико је питање зашто резолуцију доноси Генерална скупштина, а не Савет безбедности УН… али, и то је јасно (Руска Федерација и Белорусија су суспендоване)? Али, можда из тога научимо да више ценимо сопствене жртве, злочине и почињени геноцид над српским народом који је почињен у пар наврата само у 20. веку над Србима. Деценијама смо ћутали, као да се ништа није десило… и у два наврата пригрлили сопственог

Прва књига о злочинима у логору смрти Јасеновац, објављена 1942. године: Искази одбеглих заточеника

Прва књига о злочинима у логору у Јасеновцу објављена је 1942. године у издању Пропагандног одсјека Антифашистичког вијећа народног ослобођења Југославије. Пише:  АНТИФАШИСТИЧКО ВИЈЕЋЕ НАРОДНОГ ОСЛОБОЂЕЊА ЈУГОСЛАВИЈЕ У предговору издања пише: „У овој књижици објављујемо заједничке и појединачне исказе седморице заточеника који су успјели да се бјекством на Козару, партизанима, спасу крвавог логора у Јасеновцу. Њихови искази нијесу плод неке болесне маште, него само једноставна слика јасеновачке стварности у којој није унијето никакво додавање ни претјеривање, јер је проста и једноставна истина грознија од свачег што би ма чија – па и болесна и лудачка – машта могла измислити.“ Ову књигу објављујемо у целости, у облику у коме је објављена 1942.

Да ли се 22. априла обиљежава и Покољ, Геноцид почињен над Србима од стране НДХ?

Прилог који слиједи је објављен 22. априла 2020. године. Ништа се од тада промијенило није. Дан пробоја јасеновачких логораша, 22. април, обиљежава се у Србији као државни Дан сјећања на жртве Холокауста (Геноцида над Јеврејима), геноцида (над којим народом?) и других жртава фашизма. Не помиње се Покољ или Геноцид над Србима од стране НДХ. То је нормално и национално одговорно? Како гласи тачан назив Дана сјећања који се обиљежава 22. априла? Данас је годишњица пробоjа посљедње преживjеле групе логораша из злогласног усташког логора Јасеновац. На дан пробоjа 22. априла 1945. године у логору Јасеновац било jе заточено 1 073 преживjелих логораша од коjих jе 600 кренуло у пробоj, а слободу

Резолуција о злочинима у НДХ – пут ка заузимању званичног става? (АУДИО)

Удружења крајишких Срба покренула су петицију за подршку резолуцији о Геноциду почињеном над српским народом у Независној Држави Хрватској. Да ли ће резолуција бити усвојена, шта би њено усвајање донело Србији и друштву у нашој земљи? Због чега је важно да се о збивањима током II. светског рата и масовном страдању народа заузме званичан став? Гости емисије су Миле Боснић, председник покрета Срба Крајишника и Душан Басташић, председник удружења Јадовно 1941. из Бања Луке. Уредник и водитељ емисије „У средишту пажње“ на РАДИО БЕОГРАД 1 је Ивана Прибићевић. ПОСЛУШАЈТЕ ЕМИСИЈУ: Ко су организатори, како може да се потпише? Боснић: Организатор је народ и ми смо то назвали једном народном иницијативом, а то је

ЗЛОЧИН У СЈЕНИЧАКУ 18. АПРИЛА 1942. ГОДИНЕ

У Сјеничаку су у току НДХ од 1941. до 1944. године убијена, погинула или умрла од тифуса и глади 1.143 становника, скоро трећина пријератне популације. У Село Сјеничак на Кордуну у зору 18. априла 1942. године упале су јаке усташко-домобранске снаге из правца Карловца и Ласиње и опколиле мјесто. У само једном дану убили су или спровели у усташке логоре 421 Србина. Усташе су у селу заклале и убиле 64 цивила на више локација који су сахрањени у масовним гробницима у Старчи, Мрачају и Влајнића страни. Код школе у Ласињском Сјеничаку старце су убијали маљем. 357 ухапшених мушкараца у току дана усташе су спровеле у 30 километара удаљени Карловац. Након

Годишњица злочина Покоља у Црном Потоку 1942.

На Кордуну, 18. априла 1942. усташе су у спровођењу злочина Покоља на превару успjеле да убиjу 64 становника из Црног Потока и двоjицу из села Буковице коjи су се налазили у Црном Потоку. Тога дана село Црни Поток jе потпуно спаљено. Из Буковице су убиjене Љубица Врга 10 (године), и њена сестра Неђељка Врга 6, у Црном Потоку гдjе су се налазиле као избjеглице код родбине. Из Црног Потока убиjена jе Милица Бакић 17, у властитоj кући. Мила Бакић 20, убиjена jе и спаљена у штали Стевана Воjновића. Јека Балабан 19, силована jе, а затим убиjена и спаљена у штали Стевана Воjновића у Црном Потоку. Милка Каjганић 28, Ђуро Колунџиjа

Јован Мирић: Примери понижавања Срба у НДХ

Старчевић је поделио све људе у три категорије. Испод њих поставио је животиње, а испод животиња Србе. Хрватске усташе су то усвојиле, иако нису успевали да се доследно држе поставке да су Срби испод животиња Анте Старчевић, „отац домовине“ Хрвата, поделио је све људе у три категорије. Испод најдоње категорије поставио је животиње, а испод животиња Србе. Хрватске усташе су усвојиле Старчевићеву расистичку доктрину, иако нису успевали да се доследно држе његове поставке да су Срби испод животиња. Потреба да се Срби и поред убијања додатно понижавају била је толика да би се могло рећи да готово ниједан сусрет између активиста НДХ и Срба није могао проћи без понижавања или

ЗБОРНИК ДОКУМЕНАТА “СТАРИ БРОД”

Зборник докумената „Стари Брод“ у издању Фондације “Заборављени коријени” на више од 700 страна доноси до сада необјављена докумената о страдању Срба током Другог свјетског рата у романијском крају и дијеловима источне Босне. Обухвата данашње општине Соколац, Пале, Источни Стари Град, Олово, Кладањ, Власеницу, Хан Пијесак, Рогатицу, Вишеград, Ново Горажде, Горажде, Чајниче и Рудо. Документи потичу из Војног Архива у Београду, Архива Босне и Херцеговине у Сарајеву и Архива Југославије у Београду. По први пут, јавности се представљају ови факсимили и преписи пресуда, извјештаја, записника и свједочења из 1946. и 1947. године. Премијерно представљање зборника одржаће се у оквиру обиљежавања страдања Срба у Старом Броду, 24. и 25. маја 2024.

Дејан Ристић опет заобишао Доњу Градину

Повести средњошколце из Србије, организовано од стране државе у Јасеновац а не посјетити и Доњу Градину, представља прворазредан скандал и историјску срамоту. Пише: Душан Басташић Музеј жртава геноцида из Београда, недавно је по други пут повео београдске гимназијалце пут Јасеновца. Овај пут је то била група ученика и наставника Петнаесте београдске гимназије ,,Патријарх Павле”. Чини се невјероватним да у студијско путовање, било у доласку или одласку није била укључена свега неколико километара удаљена Доња Градина, највеће стратиште јасеновачке групе логора гдје је ликвидирано најмање 360.000 жртава. Како објаснити и разумјети да у, како се наводи „брижљиво припремљеној школској тури која треба да буде огледан примјер за будућа ђачка путовања“ организатори

Јасеновац је антитеза – све је смишљено да сакрије злочин

Спомен подручје Јасеновац  налази се мање од десет километара од аутопута Београд-Загреб. Туда свакодневно прође више хиљада возила са српским регистарским ознакама. Мање од десетак се искључи код Новске и дође до обале Саве где се налазила најгрозоморнија фабрика смрти на тлу Европе у Другом светском рату. Немачки концентрациони логори били су неупоредиво мање страшни од Јасеновца. Немци су убијали индустријски. Германски хладно слали су људе у смрт. Без ичега лично у страховитом злочину. Усташка фабрика смрти била је сурова и крвава. Садистичка, лична. У њој су се сретали погледи убице и жртве. Маљеви, бајонети, србосјеци, крв, вриска. Јасеновац је данас место где можете да чујете тишину. Сава се лењо

Шта је ова власт позитивно урадила по питању српске историје и културе сећања и где још треба да се фокусира и на томе ради?

Много тога нисмо могли ни да помислимо да можемо да остваримо из културе сећања… много тога и немамо. Пише: Ђорђе Бојанић, сајт Српска историја ОБЕЛЕЖАВАЊЕ ДАТУМА (које нисмо обележавали или нисмо смели) *По први пут обележавамо Дан српског јединства, слободе и националне заставе, 15. септембра. Застава је симбол наше победе, наш понос и наш бедем. Где се вије српска застава ту је и српство. Дан за понос, који нисмо имали. *Обележавање НАТО АГРЕСИЈЕ на државном нивоу и у школама 24.марта. *Обележавање годишњице битке на КОШАРАМА 9. априла. *Обележавање ПОГРОМА (страдање Срба на Космету од стране шиптара, који се десио 17. марта 2004.год)  на државном нивоу и у школама 17. марта.

Свест о злу

У глобалној сваковрсној кризи која се, извесно, рефлектује на све државе, па и на нашу, размишљамо о ономе што нас професионално, али и људски, највише погађа. Пише: Слађана Илић Реч је о догађајима у оквиру академске и културне заједнице, као и медија, где се, сведоци смо ових дана, невероватно, али истинито, академске слободе мешају са говором мржње што, поред осталог, заиста много говори о пренебрегавању и/или неразумевању чињеница наше историјске прошлости, о невероватној склоности самозабораву и самопоништавању, као и о непоштовању једне од три чињенице српског културног обрасца ‒ Јасеновцу. Имајући то у виду, не можемо да се не запитамо какви смо ми то постали и да ли је могуће

Ђурђица Драгаш: Боли ли нас 10. април?

Ми, потомци жртава НДХ, носимо знак, крст који се преноси с генерације на генерацију, али жиг утиснут на српску кожу као да не боли читаво српско “биће”. Kао да смо га, као народ, заборавили, потиснули, прекрили наслагама опраштања. Помало збуњена временским (не)приликама објавих јуче на Фејсбуку фотографију воћке чији су се црвени цветови назирали испод наслага априлског снега. Kолико је коментар – живот је борба– који сам написала уз фотографију, уствари био тачан схватила сам увече пролазећи крај истог стабла. Снега више није било, воћка је била поново слободна, али цветови више нису били онако црвени. Њихови ожиљци сведочили су о невољи која их је тог јутра задесила. Рањена воћка

На празник Благовијести 1934. године рођена бака Роса Кончар

На празник Благовијести, 7. априла 1934. године, рођена је бака Роса Кончар у селу Доња Гата у општини Бихаћ. Бака Роса, рођено Цимеша, оставила је један од најупечатљивијих утисака на гледаоце документарног филма ГАРАВИЦЕ. Њено живописно свједочење, ношња, марама и крајишки изговор привлаче пажњу већ у првим секундама, не остављајући никога равнодушним. Током снимања интервјуа, у априлу 2022. године, непоколебљиво је изразила жељу да помогне у стварању филма. На свако питање, оштроумна и интелигента жена, одговарала је детаљно, откривајући и нове приче. Ниједном није поновљено снимање, јер је увијек говорила течно. Биле су потребне седмице да се преслуша и размисли о свему изговореном. Након сваке преслушане реченице само су се смјењивали

Резолуција о геноциду у НДХ у најави

Двадесети век са много историјских оправдања можемо назвати веком ратова. Поред два светска, вођено је и безброј регионалних, локалних, дугих и исцрпљујућих сукоба. Срби су један од ретких народа који је преживео бар пет ратова и у њима тешко страдао. Претрпели су масовна цивилна страдања, посебно током Другог светског рата, када су по основу расних закона у НДХ масовно страдали обични људи. У систему концентрационих логора усташке државе убијено је на стотине хиљада људи, жена и деце. Историографија и наша и страна, деценијама готово да се није ни бавила злочинима над Србима. Од пропасти Југославије, српска јавност покушава да предочи истину о злочинима у НДХ, али још увек о томе

Ликвидација команданата који су хтели да ослободе Јасеновац

Владимир Дедијер: За политику скривања истине о губицима српског народа у Другом светском рату, а посебно у Јасеновцу, Јосип Броз сноси највећу одговорност.“ Готово сви планери партизанског напада на Логор Јасеновац,  усташку индустрију смрти, временом су почели да нестају. Први се за ликвидацију нашао Никола Демоња, славни партизански командант Славоније и Барање. О његовом смишљеном убиству оставио је сведочење првоборац Милан Кевић звани Баћо, најмлађи официр НОБ, Баћо је рођен 1930. у селу Милошево Брдо испод Козаре, код Босанске Градишке, а партизански курир је постао крајем јуна 1941. кад је имао једанаест година. Његових око осамдесет(!) рођака Кевића из Подкозарја већином је заклано у Јасеновцу. Ево шта је Баћо сведочио много година касније: „Био

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.

“Сјећам се добро и никад нећу заборавити 14. мај 1942.”

Из књиге Свједочанства геноцида у НДХ 1941-1945. Ђуре Затезала