Капиjа злогласног аустроугарског логора Вуксанлекић надомак црногорско-албанске границе пре 101 године, последњих дана 1917, занавек jе затворена. Међу jедва педесетак оних коjи су тог суморног дана изашли на слободу из логорских жица, коjи су преживели оваj девети круг пакла и остали да казуjу како jе било, била jе и Милица Минић са Гостиља код Даниловграда, оjађена маjка коjа jе са седморо деце доспела у ово мучилиште, а вратила се само са ћерком Милушом. – Кад надjача Шваба и би капитулациjа шеснаесте године, нас била пуна кућа – испричала jе своjевремено потписнику ових редака, већ двадесетак година покоjна Милуша Минић, удата Лакић, сећаjући се страхота коjе jе преживела. – Били отац

О Србину сахрањеном у Хрушовану код Брна сазнало се на основу писма заменика градоначелника тог чешког града послатог у Ужице Ужице – Управа чешког града Брна намерава да обнови споменик Србину, ратном заробљенику Трипку Марковићу, родом из Пониковице код Ужица, умрлом 1917. у селу Хрушовану код Брна. И док су код нас спомен-обележја јунацима Великог рата неретко препуштена забораву и зубу времена, Чеси после једног века, ево, не заборављају ни недовољно знане српске ратнике који су кратко код њих живели. Причу о судбини заробљеника Трипка отворило је прошле године писмо из Брна упућено ужичком градоначелнику Тихомиру Петковићу. Написао га је Павел Кадлец, заменик градоначелника овог другог по величини чешког града

Сан о Великој Бугарској пробуђен у Сан Стефану 1878. године никада није престао и он је важан узрок бугарских непочинстава у оба светска рата на територији источне и јужне Србије. Добро су знали да та идеја никада није прихваћена у овим областима, али су имали разрађен план шта треба чинити ако се дочепају тих крајева. Тако, чим су уз помоћ Немаца ушли на овај простор почетком новембра 1915. године, почели су насилну бугаризацију поробљеног становништва. Већ су до 11. новембра покупили све попове у околини Ниша и под изговором да их воде у заточеништво у Бугарској, потерали су прву групу према Белој Паланци. У предвечерје су стигли у ову варошицу,

Удружење линијских пилота данас у београдском аеро-клубу уручује захвалницу француском народу. Романтични јунаци и хероји неба летачко искуство стицали су у Граду светлости ПРВИ српски пилоти, ваздухопловни инжењери и техничари школовани у Француској уочи и током Великог рата били су романтични јунаци, авантуристи и изумитељи, хероји једне генерације, коју су у Београд донели одсјај Града светлости. Удружење линијских пилота Србије жели да подсети на изузетне личности које су пре једног века стварале српску “авијатику” и дух времена. – На културни идентитет српских пилота и целе друштвене елите Србије једног времена доста су утицали француски узори. Пилоти су били део културног миљеа Париза, средишта развоја културе и технологије тог доба. Они

Потомак Солунца, деде Миладина, Љиљана Стевановић већ деценију чува кичицом успомене на великане наше историје САМО је Првом светском рату и ослободилачким ратовима на српским територијама сликарка Љиљана Стевановић посветила више од 100 дела, а избор од 25 слика биће у Легату Милића од Мачве у Крушевцу, све до 26. марта. Већ је 34 града обишла ова неуморна уметница излажући део колекције “Великани наше славне прошлости”, додајући да је то њена обавеза, и као сликарке и као, потомка солунаца. Јер, Љиљанин деда Миладин преживео је као пешадинац Солунски фронт, а његов рођени брат Влада обрео се у коњици. – Са стрицем се догодила невероватна ствар, његов коњ стигао је у

Млади писац о запаженом роману “Лагер”. Желео сам да проговорим о искуству изопштености. Позорница дешавања је интернирски логор у Араду ПАЖЊУ критике и читалаца млади писац Љубомир Кораћевић (1982) скренуо је на себе романом “Лагер” (КОВ), који је доспео у ужи избор за Нинову награду и награду “Биљана Јовановић”. Позорница најчешћих дешавања у књизи је Царски и краљевски интернирски логор у Араду, али се, осим њега, помињу још нека места у којима су људи бивали интернирани током Првог светског рата. – Арад је, иначе, град у којем још увек стоје српска црква и зграде Табаковића и који је значајан за нашу историју уметности, бар колико и Трст. Осим тога, то

Највеличанственији, а уједно и најстрашнији тренутак бурне српске историје био је Први светски рат. О њему су писали бројни новинари, књижевници и историчари, а највећа похвала јунаштва и храбрости нашег народа дошла је са непријатељске стране. Српска историја пуна је примера великих победа и славних тренутака. Многи заљубљеници у прошлост ће вам рећи да је највеличанственији, а уједно и најстрашнији тренутак бурне српске прошлости био Први светски рат. О њему су касније писали новинари, књижевници и историчари… Ипак, можда највећа похвала јунаштва и храбрости нашег народа током те крваве четири године почетком 20. века дошла је са непријатељске стране. Када је крајем лета 1914. године далеко надмоћнија Аустроугарска напала Србију,

Највеће ратно одликовање засијало на грудима 329 ратника из ужичког краја, али су неки подаци погубљени и потиснути из сећања ЈУНАЧЕ, стекао си је својом крвљу и ранама – рекао је официр качећи Карађорђеву звезду са мачевима на груди Радише Гојгића, из Негбине, каплара 1. чете 3. батаљона 4. пешадијског пука Дринске дивизије, у дворишту болнице у Бизерти. У логор далеке Африке Радиша је стигао из Солуна, после четири тешке ране од куршума на Црним чукама подно Кајмакчалана у септембру 1916. Другови су га, под окриљем мрака, изнели са разбојишта, где је претходне ноћи кршни делија испод Муртенице први кренуо у љуту и крваву борбу, командујући: “Одшарафи бомбе!” У јединицама

Београд – Монструозна владавина нацистичког фирера Адолфа Хитлера упамћена је, између осталог, и по систематском уништењу Јевреја, Словена и антифашиста у логорима широм Трећег рајха. Планско уништења читавих народа било је прецизно организовано, па су многе потоње генерације одрастале под утиском да логори смрти нису ни постојали док се у великом германском народу као вођа није запатио Адолф Хитлер, неостварени сликар, родом из аустријског пограничног града Браунау. И то је замка у коју упадају сви они који споро памте, а брзо заборављају, у чему су Срби кроз своју историју често предњачили. Рецимо, Маутхаузен, за којег просечан читалац зна из Другог светског рата, био је логор и у Првом светском рату,

Краљевина СХС настала је као плод најтежег и најкобнијег рата који је Србија водила у својој целокупној историји. Од самог почетка рата српска влада и политичке елите узеле су за циљ уједињење свих Југословена у једну демократску државу под скиптром династије Карађорђевића. Био је то логичан циљ. Идеолошки и политички, српске елите одгајане су на западноевропским традицијама које су прописивале да једну нацију чини народ који говори истим језиком. Све до 1910. у Србији није објављен уџбеник који у националном погледу раздваја Србе и и Хрвате. Српско-бугарски сукоб око Македоније показао је генерацијама српских политичара како је јединство боље од „ситничавог“ спора око границе. Коначно, прагматични разлози мотивисали су српске

Ратник и официр Стеван Соколовић из Лапотинца два пута напуштао лечење како би се придружио својој јединици, да би га у пробоју Солунског фронта разнела непријатељска граната Почетком 1915. године, српска команда возом шаље рањенике с фронта и положаја у нишку болницу. Кад се прочула вест о рањеницима, народ из јужне Србије похитао је према Нишу да дочека своје синове и ратнике. У тренутку када се појавио воз са рањеницима, пероном су се разлегли кукњава и плач жена. Када се воз зауставио, војници су почели да износе рањенике из вагона. На чуђење присутних, из једног вагона је допирала песма рањеника Стевана Соколовића. Радознали народ је пришао да види тог јунака

У Пионирском парку, у центру Београда, налази се реплика Кајмакчаланске осматрачнице Српске војске са Солунског фронта. Постављена је у част победничког јуриша Српске војске, која је пробојем Солунског фронта ушла у историју овенчана славом. У ово време, у коме су појачане активности на прекрајању историје и умањивању улоге и заслуга Србије у Великом рату, стање споменика је следеће: 1. Осматрачница није званично проглашена спомеником културе од значаја за Србију (чак ни за Београд). 2. Осматрачница је само део „значајног природног добра Пионирски парк“ – целина под претходном заштитом. Решењем Скупштине града („Сл.лист града Београда 43/2007) „Пионирски парк“ је поверен на управљање одн. старање ЈКП Зеленилу Београд и не спомиње Осматрачницу.

„Моја војска стоји данас пред најжалоснијим свршетком. С надом и уверењем да ће се на јадранском приморју снабдети и реорганизовати на миру уз обећану помоћ савезника, ја сам је превео преко албанских и црногорских планина. Ништа од обећаног што је потребно за издржавање и реорганизацију овде нисмо нашли …“ – тако је регент Александар Карађорђевић започео писмо које је децембра 1915. године упутио руском цару Николају Другом Романову. Српски војници су очекивали да ће у Скадру наићи на магацине са храном и да ће њиховој муци, после пређених скоро 500 километара пешке, напокон доћи крај. Та очекивања нису била нереална, таква обећања добили су од савезника на почетку повлачења. У

У Музеју Семберије вечерас је отворена изложба фотографија првог српског ратног фоторепортера Ристе Марјановића, под називом “Немојте нас заборавити”. На око шездесет постављених фотографија приказани су ратни добровољци, страдање Шапца, збјегови по Мачви, Цер, повлачење преко Албаније, пробој Солунског фронта… Један од аутора изложбе Бранислав Станковић, кустос историчар Народног музеја у Шапцу, нагласио је да су ови радови били изложени 1916. године на Савезничкој изложби ратне фотографије у Паризу и на највјернији начин приказали дешавања у тадашњој ратној Србији. Изложба је плод сарадње Српске академије наука и уметности, Народног музеја у Шапцу, Музеја Новог Сада и Војног музеја у Београду и 2014. године била је најпосјећенија изложба у Србији. Изложба

Регент Александар је пут од Призрена до Скадра прешао јашући на коњу за два дана. У пратњи неколико својих гардиста успео је да пређе 115 км за тако кратко време и да међу првима стигне на север Албаније. Исцрпљујуће јахање оставило је последице на здравље главнокомандујућег српске војске. Почетком јануара 1916. године, регент је у Скадру имао веома тешку операцију. Иако болестан и исцрпљен, одлучио је да остане уз своје војнике. Одбио је да бродом буде превезен у савезничку поморску базу у италијанском граду Бриндизи. Дирљива је сцена која описује сусрет деде и унука, црногорског краља Николе и српског регента Александра до кога је дошло у раним јутарњим сатима 21.

Поводом обележавања 99. година од Топличког устанка, помоћник министра за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Милан Поповић, данас ће положити венац и одати почаст код Споменика Топличанима палим у ратовима 1912-1918. и жртвама Народног устанка 1917. године, у центру Прокупља. Церемонији ће присуствовати и представници Министарства одбране и Војске Србије, начелник Топличког управног округа, председник општине Прокупље, представници удружења за неговање традиција ослободилачких ратова Србије и грађани, саопштено је из министарства. Устанак, који је крајем фебруара и почетком марта 1917. године захватио Топлицу, Јабланицу, а проширио се на остале делове под бугарском окупацијом, саставни је део ослободилачке борбе српског народа у Првом светском рату. Устанак је представљао природни продужетак

(Витали Жучни) Војним сломом и распадом Аустро-Угарске монархије, нестала је са попришта као војна формација и 42. хрватска домобранска дивизија, али је настала загонетка, која већ скоро један век има последице за српски народ и српски етнички простор. Током Великог рата, изникли су из редова њених, окупаторски управници у БиХ, Црној Гори и Србији, а после завршетка рата и стварања заједничке државе, тројица политичких вођа. Имали су различиту политичку развојну каријеру, али заједнички антисрпски предзнак  и ратовање у редовима 42. домобранске дивизије КуК „казнене експедиције“. Јединство утицаја свештенства РКЦ и идеологије ХСП (Хрватска странка права) као изразито клерикалне и антисрпске настало је још пре Великог рата, јер је већина резервних