Разговор са вођом побуне Аном Њего Данас у време када жене у целом свету постижу велике успехе на свима пољима људске делатности, држе ватрене говоре у парламенту, боре се у рововима, раме уз раме са својим друговима, треба забележити један необичан подвиг наших сељанки, из Среза сарајевског, један јединствен протест, догађај вредан пажње, али сасвим заборављен и нигде незабележен. Борба наших сељанки, неуких и сасвим неписмених, вођена и извојевана по цену највећих напора, слична је донекле борбама које жене данас у целом свету воде. У овом случају, била је борба мајки, одбрана од глади, жена три разна племена, али једнаких осећаја. Борба сурова, лишена свих обзира, сукоб слабих и моткама

Данас се навршавају 83 године од смрти краља Југославије Александра Првог Карађорђевића који је убијен у Марсеју 9. октобра 1934. године, у атентату приликом државне посјете Француској у коју је отпутовао да би учврстио одбрамбени савез против нацистичке Њемачке. Краљ Александар био је други син Петра Првог Карађорђевића и кнегиње Зорке, кћерке црногорског краља Николе Петровића, а престолонасљедник је постао након што се његов старији брат Ђорђе Карађорђевић одрекао престола 1909. године. Атентатор је био припадник ВМРО /Унутрашња македонска револуционарна организација/ Владо Черноземски, а заједно са њим тада је убијен и француски министар спољних послова Луј Барту, који се возио са њиме у аутомобилу. Краљ Александар је у Марсеј отпутовао

Као трговачки путник путујући 1914. године по Србији свратио сам у Шабац. Ту ме дочека Видовдан и вест о атентату на аустроугарског престолонаследника Фердинанда. Објављена је мобилизација, а ја се растадох од пријатеља решен да се јавим најближем месту, те се упутих већ првог дана у Коцељево, које се налази између Шапца и Ваљева. Ту сам нашао Милана Сотировића виђеног грађанина и чиновника општине шабачке, резервног капетана друге класе и командира четврте чете Првог батаљона шестог пешадијског пука другог позива. Он ми рече да као добровољац имам право да бирам јединицу у коју ћу ступити. Саветовао ме је да користим то право и предложио да се пријавим за његову чету.

Пре 102 године, мајор Драгутин Гавриловић је прикупио борце који су већ данима бранили Београд и, испред кафане „Јасеница“ на Дорћолу, одржао говор који ће ући у анале светске историје. „Јунаци! Тачно у 15 часова непријатеља се има разбити вашим силним јуришом, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, има да буде светао. Војници! Јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и Отаџбине. Ви немате више, да се бринете за животе ваше, они више не постоје.Зато напред у славу! За Краља и Отаџбину! Живео Краљ! Живео Београд!“, реченице су чувеног говора. Уз громогласни поклич српски војници су кренули

Столац, мало место у Херцеговини, кршевито, на чијем камену су рођени многи чврсти и поносни људи. Срба попут поменуте тројице било је више у Стоцу, и пре и после њих. Њих тројица су издвојени као представници једине велике српске генерације, оне с почетка 20. века, у коју сврставам и нараштај младобосански. Чувено је српство, по језику, Али-паше Сточевића-Ризванбеговића, херцеговачког везира, који је писао владици Његошу ћирилицом, језиком српским, чистим и бистрим као херцеговачко небо после кише, из чијих писама је епископ скендеријско-црногорско-брдски могао извлачити корисне поуке – језикословне и политичке. Из везировог племена, са његовим презименом, било је србофилски оријентисаних племеника и у времену Принциповог појаса. Нешто се тихо али

У склопу обележавања 83. годишњице убиства витешког Краља Александра Првог у Марсељу, позивамо вас на премијеру документарног филма “Атентат 1934” аутора Милана Богојевића, уз гостовање стручних сарадника и учесника у филму. Пројекција ће бити у понедељак 9. октобра 2017. у 19 часова у просторијама Удружења Краљевина Србија у Београду – улица Влајковићева бр. 4, 4. спрат. Документарни филм АТЕНТАТ 1934. је први српски филм о убиству Краља Александра I Карађорђевића у Марсељу 1934. године. Сниман скоро две године на већини аутентичних локација са двадесетак компетентних саговорника из различитих области. У филму ћете између осталог моћи да видите ко је, како и зашто убио Краља Александра. Да ли је полиција могла да реагује боље и зашто није. Шта

“Илустровани лист“ су хрватске илустроване новине које су излазиле за вријеме Првог свјетског рата, а које су биљежиле догађања везана за рат и објављивале фоторепортаже. Новине су излазиле суботом од јануара 1914. до децембра 1918. године, када мијењају назив у “Освит“. У броју 41. од 10. октобра 1914. “Илустровани лист“ на насловној страни доноси слику српских заробљеника у Загребу, а на једној од страна и причу о томе, коју вам преносимо у цијелости. СРБСКИ ЗАРОБЉЕНИЦИ У ЗАГРЕБУ Све чешће сретамо у Загребу групе заробљених српских јадника што их под бајунетом тјерају у њихова одредишта, дакако у затвор. То су већином жене, старци и дјеца, догнани с пријека са границе, да

Политичка позадина атентата на Александра Карађорђевића у Марсељу 1934. године .Британија и Француска спречиле да истрага не оде далеко. Архиви недоступни и до данас за историчаре истраживаче Политичка позадина атентата на југословенског суверена, 9. октобра 1934. године, остала је велика непознаница. Интерес европских сила да се не инсистира на откривању ко је стварно био организатор овог крвавог догађаја, у контексту распореда снага с почетка тридесетих година прошлог века, може бити лако схваћен и објашњен. Међутим, нејасно је и необјашњиво зашто су поједини европски архиви, и то они у којима би се, по свему судећи, пронашао одговор ко су инспиратори и финансијери овог политичког злочина, и у 21. веку затворени и

Био је Велики рат, а у њему млади ратник Видосав Марјановић из Шљивовице, узданица своје самохране мајке Станојке. Ни гласа с фронта од сина она годинама није чула: да ли је жив, сваког дана се питала. А онда је њено писмо сину, без тачне адресе, континенте прешло и чудом до Видосава стигло. Ту причу је ових дана од заборава сачувао педантни хроничар златиборске прошлости Милисав Р. Ђенић. Бележи он да је Видосав Марјановић, рођен 1896. године, у Велики рат отишао 1915. као регрут последње мобилизације. „Било је то оних тешких и судбоносних дана када је отаџбина ставила под оружје све што је могло пушку носити. Кренуо је певајући као да

Војничко гробље Зејтинлик у Солуну годишње посети око 350 хиљада посетилаца од којих је највећи број из Србије и то је зато што је сећање на хероје Првог светског рата постало део традиције српског народа. Овако деведесетогодишњи чувар српског војничког гробља на Зејтинлику у Солуну, деда Ђорђе Михајловић, говори за Танјуг,нескривајући понос чињеницом да је и он постао део историје како Србије тако и Грчке, у којој је и рођен. Српско гробље има највише посетилаца, поносно истиче деда Ђорђе и објашњава да је то између осталог јер су се у другим војскама борили и странци али и плаћеници, док су у српској војсци били “наши” људи. “Слабо долазе Французи и Енглези,

Солун – На српском и савезничком војничком гробљу Зејтинлик у Солуну, данас је одржана комеморација посвећена успомени на српске војнике страдале током Првог светског рата у Грчкој. Заменик министра за рад Зоран Милошевић, поручио је да Србија захваљујући жртви јунака из Првог светског рата, данас гради бољу будућност за свој народ и памти своје претке. „Захваљујући њиховој жртви, наш народ је преживео, наша држава је опстала, а ми смо данас у ситуацији да градимо бољу будућност, да на подигнутим темељима од крви и меса наших ратника сазидамо успешну, јаку и бољу Србију”, истакао је Милошевић. Он је на комеморативној свечаности посвећеној успомени на српске војнике страдале током Првог светског рата у

Прокупље – Чланови куршумлијског удружења „Коста Пећанац” које се бави неговањем и очувањем српске традиције и сродно удружење „Кајмакчалан” из Београда боравили су недељу дана у Македонији, где су на 2.521 метар надморске висине, на Кајмакчалану, чистили и сређивали запуштена српска гробља погинулих војника у Првом светском рату. Иако нема званичних података колико тачно има гробаља, Миле Копривица, председник куршумлијског удружења и један од иницијатора акције, тврди да су српска гробља на Кајмакчалану расута на преко 90 локација, а да се на овом простору још увек могу пронаћи неоткривени гробови зарасли у трње и коров. – Гробови су зарасли у траву, често су прекривени шибљем, а неретко су и потпуно урушени

КРФ – Кадети Војне Академије и студенти Криминалистичкео-полицијске академије из Београда и Бања Луке „промарширали” су данас улицама Крфа, а том приликом бројни грађани и туристи поздравили су их аплаузом. Кадети и студенти војне и полицијске академије присуствовали су данас и Комеморативним свечаностима поводом обележавања 101. годишњице од повлачења српске војске на острво Крф. Они су посетили и Српску кућу, спомен музеј српским војницима на Крфу, где су се високом делегацијом Србије и Грчке упознали са историјом Срба на овом острву од 1916.до 1918. године. Министар за рад, запошлавање, борачка и социјална питања Зоран Ђорђевић положио је раније данас венце на грчком острву Видо поводом Комеморативне свечаности и обележавања 101. годишњице

Изложба фотографија и докумената „Србија и Русија у Великом рату“ отворена је у спомен-крипти Храма Светог Саве на Врачару. Више од 250 фотографија и докумената сведочи о помоћи Русије словенској браћи на Балкану. Изложба се одржава у организацији Храма Светог Саве и Фонда Краљевски двор, уз подршку Министарства културе Владе Републике Србије и телевизије „Храм“, а отвориo ју је принц Александар Карађорђевић, који је подсетио на трагичне судбине Романових, али и породице Карађорђевић. „Руски цар помогао је формирајући српске добровољачке дивизије у Русији. Руси су ослободили Битољ и тако започели ослобађање наше поробљене отаџбине. Романови су страдали у револуцији, а Карађорђевићи недуго затим зато што на светској позорници више није било старог савезника“, рекао је Карађорђевић. Поред чланова краљевске породице, отварању изложбе присуствовали

Кроз судбину синова војводе Живојина Мишића – Радована, Александра и Војислава – можда се понајбоље огледају ломови српске историје у првој половини 20. века. Пешадијски поручник Живојин Мишић морао је под хитно да се жени, све по правилу службе. Оно је налагало да узоран официр мора да има породицу. Судбина је удесила да 1881. године потпоручник Мишић има маневре код Аранђеловца. На неком балу, који су приредили мештани, Живојин је упознао шеснаестогодишњу Лујзу Крикнер, кћи грађевинског предузимача Фридриха, швајцарско-немачко-француског порекла, који је градио хотел „Старо здање”. На балу су се Живојин и Лујза загледали, одиграли неколико игара. Њени родитељи били су против тога да се уда за официра, који је

Tрибина „Балкански ратови, победе из прошлости пример за будућност“, одржана је у петак 22. септембра у Клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је мср Срђан Граовац, историчар. На почетку предавања, Граовац је указао на чињеницу да је важан геостратешки положај Балканског полуострва умногоме предодредио да његова судбина буде обележена интезивним политичким сукобима и кризама. – Вековима су се ту укрштали путеви којима су трговачки каравани превозили робу са Севера на Југ, Истока на Запад и обрнуто. Истим тим путевима кретале су се бројне војничке експедиције у својим освајачким походима – објаснио је Граовац и додао да је место спајања Европе и Азије претворено у крваво бојиште,

У акцији фочанског Планинарског друштва “Зеленгора”, 28 планинара из Фоче и Источног Сарајева одало је пошту српским јунацима на Кајмакчалану, а након тога, њих 15 се успјешно попело и на највећи врх Грчке-Митикас на планини Олимп. Планинари су у спомен-капели и спомен-костурници, које се налазе на самом врху Кајмакчалана на планини Ниџе, одали почаст и запалили свијеће за неколико хиљада српских војника погинулих у освајању непријатељских положаја у Првом свјетском рату. Планинарско ходочашће на Кајмакчалан, на 2.521 метар изнад мора, организовано је поводом једног вијека од великог рата и 101 године од пробоја на Кајмакчалану, који је извршен у септембру 1916. године. Предсједник “Зеленгоре” Карло Шимовић каже да су планинари

Министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Србије Зоран Ђорђевић предводио је у Пироту српско-грчку комеморативну свечаност посвећену страдалим борцима у Првом свјетском рату. Ђорђевић је нагласио да Србију и Грчку везују бројни историјски догађаји кроз које је стечено међусобно повјерење и искрено пријатељство двије државе, истакавши да су Срби и Грци одувијек савезници и да никада нису били непријатељи. “У најтежим временима, у време рата и у време мира, били смо једни уз друге. Везе између наших народа јачају и бројни страдали хероји који су свој вечни мир нашли у Грчкој и Србији”, рекао је Ђорђевић. Он је додао да Србија и Грчка брину о достојанственом чувању успомене

Данас је 103. годишњица најкрвавијег окршаја Великог рата — Битке на Мачковом камену. Судар аустроугарских агресора и голобрадих српских младића завршен је обостраним поразом, јер победом не можемо назвати страдање читаве једне младости. Церу и Колубари певају се песме, преносе се приче, штампају књиге, а Мачков камен скромно шапће о рекама крви и прекинутом сазревању тадашње српске омладине. Својом аутобиографијом Ђорђе Карађорђевић сведочи о овим тмурним данима, али и њега историја брише, и његово име бледи, као да је то усуд хиљада оних којима судбина додели најкрвавији витешки задатак, тешку погибију без дуготрајне славе. Сведоци најстрашнијег војничког страдања изгледа нису случајно мање „популарни”. Постоји веровање које каже да су се

Није баш уобичајено да се нешто поклања читавој земљи, али је управо то случај са романом о најславнијој војној јединици коју смо имали. Новинар „Блица“ Дарко Николић, у чијим текстовима уживате на спортским странама нашег сајта, не пише само оне емотивне приче о спортистима, већ и активно истражује српску историју. Последње три године је, поред тога што ради у нашој редакцији, посветио истраживању о Гвозденом пуку и, уз помоћ прилога дародаваца, књигу је одштампао, али је не продаје. Дели је бесплатно. Интересовање за ову реконструкцију свакодневног живота војника Гвозденог пука, али и живота обичног народа у Србији почев од 1912. када су почела ратна збивања на овим просторима у 20.

Чачак – Кад су у родноме селу чули позивара како се гласи колико га грло носи – „Е – хеј, народе, почела мобилизација, јављајте се војсци” – сва четворица Гредељевића спремише се док дланом о длан. Оца не имадијаху више, но се поздравише с мајком, па збогом. – Те 1912. нико није био посебно позиван и нико изостао, сви су чули ону заповест с ћувика, те и браћа с места кретоше из завичајних Страгара код Ужица, у војну, у бој. Јован, Тиосав, Сава и Мијат. Прва тројица загрлише дечицу, четврти и најмлађи тек се бејаше оженио – приповеда за „Политику” Антоније Ђурић, књижевник из Чачка. Он је пре равно четири деценије