Срби греше, уз остало, и у томе што изјаве албанских политичара схватају неозбиљно. Све што они, Албанци, кажу, или најаве, све се оствари Улази ли Србија, на путу према вратима ЕУ, у лавиринт? Да ли су и данас Брисел, Вашингтон и Берлин исти они и исти онакви какве је пред свој прерани одлазак упознао Зоран Ђинђић: дволични, неискрени, антисрпски? Шта ће Србија све морати да уради како би постала чланица Европске уније? Сећате се, није било давно, након једне рунде целодневних преговора с косовским Албанцима, у Бриселу, уз посредовање Федерике Могерини, а радило се о делу Бриселског споразума који регулише постојање Заједнице српских општина (ЗСО), члан наше делегације, Марко Ђурић,

Никога Хашки трибунал није могао да помири, јер није ни основан с тим циљем, већ на идеји да оптужи један народ Правда је задовољена, изјавио је Серж Брамерц, главни тужилац Хашког трибунала, непосредно након објављивања пресуде Радовану Караџићу. Није, господине Брамерц. У Хагу правда није задовољена већ је погажена, обесмишљена као појам. У Хагу су оптужени и осуђени (неке је смрт „спасла“) сви политички лидери (председници држава и влада), те војне и полицијске старешине српског народа; из Србије, Републике Српске и Републике Српске Крајине. Сви. Из редова других народа – ниједан. Изетбеговић, Туђман, Силајџић, Ганић, Делић, Тус, Червенко, Сеферовић, Бобетко, Шушак, Месић, Стипетић… нико. Неупућен, потпуно необавештен човек, коме би

Како то да је критика Томислава Николића критика само Томислава Николића, а не и народа из којег Николић потиче, док је критика Филипа Давида аутоматски критика народа из којег Давид потиче Београдски новинар Владо Мареш поднео је жалбу Комисији за жалбе, Савета за штампу, поводом текста Ратка Дмитровића „Више од нетрпељивости“, објављеног 26. фебруара у „Вечерњим новостима“. Мареш тражи да Комисија процени да ли је Дмитровић прекршио Кодекс новинара. У образложењу наводи да „последњи пасус Дмитровићевог текста садржи јасно уочљиву, злослутну и претећу поруку да људи несрпске националности имају да пазе шта ће и где да кажу“. Мареш додаје да се у тексту осећа више од нетрпељивости према Јеврејима којима

Све је у енглеско-српским односима хладно, прорачунато и рационално. Увек и само на српску штету, разуме се Енглези на Балкан долазе само због великих интереса или због велике муке. Тако је од српске револуције, предвођене Црним Ђорђем, преко Дизраелија и Источног питања па све до данас. Кад нешто може да се заврши преко посредника, са сталним „извођачима радова на терену“ Енглези то обаве (ту су без премца) ако процене да је неопходна војна интервенција, макар и кроз бомбардовање својих савезника (1944. година) или бивших савезника (1999. година) онда се војно интервенише. Трећи облик снажнијег британског спуштања на Балкан је, наравно, дипломатија; класична, амбасадорска или и ова коју управо демонстрира принц

Њима је свака одбрана Срба мржња, српски национализам, фашизам, прилика за обрачун са онима који српске теме, тешке, веома сложене, болне, сагледавају кроз визуру супротну њиховој ГДЕ је граница између права на мишљење и права другог да га то мишљење не угрози. Имамо ли сви иста права? Пре седам дана, на овом месту објавио сам текст на који су неки реаговали с пеном на устима. Ти неки су без значаја, лака роба, али су потегли тешке речи и зато ови редови. Ти неки, који своју политичку идеју (они се све време баве само политиком) темеље на грађанском принципу, на појединцу, у случају текста у “Новостима”, у спомињању Филипа Давида, нису

Да ли су Срби негде и некада заслужили да Филип Давид понижава њиховог председника? Јесу, за време Другог светског рата, кад су од конц-логора сачували породицу Давид. То се, једноставно, не ради, непристојно је, није својствено културном човеку, то излеће као из кутија шибица уских људских оквира, заснива се на нетрпељивости, искључивости, помало и мржњи. Да, у питању је скандалозан поступак писца Филипа Давида у Народној библиотеци Србије, приликом доделе награде за најбољу књигу (“Кућа сећања и заборава”) када је исти, примајући признање, рекао: “Морам да се оградим од присуства председника Томислава Николића. Поштујући институцију председника, ја од деведесетих не подржавам његову политику”. Николић је седео у првом реду, три

Док су изрицали пресуду недужном Ивановићу, тамо с друге стране Ибра слободно су шетали прави ратни злочинци, убице, које нико не дира, нити ће Нема та пресуда никакве везе са Оливером Ивановићем. Он је само објект вршења радње, огласна табла, упозорење с именом и презименом. Ивановића је на девет година затвора осудио исти онај мозак који је у Хашком трибуналу ослободио Рамуша Харадинаја. Ивановић им се учинио погодним за испуњење коначног циља; говори албански и енглески као српски, културан је, лепо изгледа, образован, и као такав руши англо-америчку слику Србина с Косова, оног Србина медијски представљеног Западу као рушитеља, кољача, визуелно и на сваки други начин запуштеног примитивца чији је

Одбор који је 1984. основао Добрица Ћосић, борио се за право на мишљење у случају Шекса, Туђмана, Демаћија, Шешеља, Изетбеговића иако се ни са ким од њих није слагао, а погледајте данашње српске борце за право на мишљење Један део самозване либерално-демократске елите Србије, потпомогнут, опет самозваним, независним и слободним медијима, телали овом земљом, богами и у региону, нарочито последњих двадесетак месеци, о томе како Србију прекрива плашт диктатуре, најцрњи мрак у којем није допуштено право јавног изношења мишљења. А како ми знамо за те и такве особе и ставове? Па из медија. Како сад то? Биће да се овде нешто не уклапа, није логично, али добро… Шта је у

Нико Србе није поразио дубље и далекосежније него што су то урадили комунисти, а Латинка Перовић је последње велико име из оперативне групе југословенских комуниста који су проводили дрезденски налог из 1928. по ком се и данас ради То може да се назове обилазак градилишта по окончању радова, вожња почасног круга, плес победника на месту злочина… како коме драго, али да се ради о победнику, ликовању, одоцнелом сладострашћу, у то нема сумње. Реч је о Латинки Перовић и једном програму написаном и усвојеном 1928. године, у Дрездену, на Четвртом конгресу КПЈ. Тај програм никада није одбачен, повучен, ревидиран. Он је и данас на столу, по њему се и данас ради

Живимо у времену кад је омиљена дисциплина копање по прошлости, али туђој, никада и никако по сопственој Дефиниција каже да је принципијелан онај човек који се држи принципа и кад му исти не иду у прилог. Таквог, истина, можемо назвати часним па и моралним човеком, мада је ово принципијелан најтачније. Постоји у српском друштву, политици пре свега, категорија која своје деловање брани високим принципима, па се представљају као велики заштитници свега и свачега, од природних ресурса, преко привреде, културе, спорта до Срба на Косову. Притом се, ово је посебно интересантно, данас позивају на прошлост, али искључиво туђу. Па другоме кажу: говорио си то и то, радио то и то, обећавао

У Европи је, на Балкану посебно, увертира за сваки рат била прича о миру, сарадњи међу народима и државама. Зато пажљиво слушајте Историја човечанства је историја ратовања. Чак и блистави одсјаји божанског, у форми сликарства, музике, архитектуре, забележени су на рубовима великих ратова, сукоба цивилизација, страдања, муке. Које су то књиге описивале периоде мира, благостања, успона неке државе, нације. Ако таквих и има, онда је то свесно игнорисање друге стране приче, истовремене, оне у правилу тешке и крваве, саздане од страшних мука милиона људи. Неко ће у оваквој расправи споменути викторијанско доба, свакако величанствен напредак британске империје, индустријализацију, додатно ослобађање стваралачког духа, али та прича, ако смо искрени, не може

Чији је мозак у Европи закључио да ће исламски фанатици правити разлику у атаку на хришћане, да ће убијати само православне, по Русији и Босни НЕ може се добити рат против тероризма ако постоје, а постоје, различити критеријуми, лако променљиве дефиниције, вредне, важне и потпуно безвредне и никоме важне жртве. Терористи ће у том рату побеђивати све док у медијима и јавности западних земаља рафали из аутоматских пушака, по недужним људима, у Паризу и Москви, на пример, буду третирани различито. Чији је то мозак на Западу закључио да ће фанатизовани исламисти правити разлику унутар хришћанства, да ће убијати само православне. Како другачије да се објасни ћутање Европе и окретање главе

Србија је још једном понижена, ако сада попусти на Бриселском споразуму, уместо награде добиће нове ултиматуме и понижења С ким Србија уопште разговара и с ким се договара у Бриселу? Каква је ту улога Федерике Могерини, високе представнице Европске уније за спољну политику и безбедност, чему та Италијанка служи, кога представља кад сваки Албанац с Косова, коме тако нешто падне на памет, може да повуче, поништи, обори… оно што је у присуству споменуте госпође договорено и потписано у Бриселу, као Бриселски споразум, на пример. Србија месецима изводи прву поставу на тај скучени бриселски терен, њени преговарачи улажу време, нерве, страхове, наду, на крају постигну нешто опипљиво, а онда се Албанци

Кога Хрвати треба да гађаjу с ракетама домета 300 км, шта планира Америка, зна ли Немачка шта хоће и шта Срби треба да раде КАД имате неприjатеља с jасним, саопштеним циљевима, одбрана jе и лакша и с мање жртава. Ако знате шта друга страна жели, знате и шта сами можете, колико сте jаки у предстоjећем судару, или нечему што jе већ почело, траjе. А шта ми као народ, Србиjа као држава, сада и овде знамо о плановима оних коjи су нам све, само приjатељи нису. Готово ништа. Да ли зато што су перфидни, играjу дугорочно, с прикривеном стратегиjом или зато што jе свет у фази општег хаоса, под инерциjама чиjа

Владимир Костић има право на мишљење, какво год оно било. Да брани дефетистички став као принцип, да Косово види заувек (практично и правно) изгубљено за Србе и Србиjу, све има право али… Нема ту ни зрна дилеме: Владимир Костић има право на мишљење, какво год оно било. Има право да буде песимиста, да брани дефетистички став као принцип, да Косово види заувек (практично и правно) изгубљено за Србе и Србиjу, све има право али… нема право да све то ради с позициjе председника Српске академиjе наука и уметности. Једно с другим не иде. Или, или. Председник САНУ ниjе председник Фонда за хуманитарно право. Оно што jе у овоj држави дозвољено